Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
469
bio pod uticajem "negativne teologije" i Pseudo-Dionizija, a po povratku iz pariskog zatvora podlegao je u Firenci Savonarolinom uticaju i stupio 1493. u dominikanski red. To je tipičan primer čoveka prelomne epohe koji protestujući protiv nje sa stanovišta filozofije duha, stiže do religiozno-mističke osude celog ljudskog života. Piko je studirao u Ferari, Padovi i Parizu, a rezultat šestogodišnjeg studija bio je duboko usvajanje Aristotela; ako će se Fičini prikloniti Platonu, Piko će se osloniti na Aristotela; on je razgrnuo istorijske horizonte filozofije i religije, a tako beskonačno raskriveni horizonti podrazumevali su da se beskonačno mora raširiti i čovekova delatnost. Piko je spajao likove Hrista, Platona, Aristotela i Plotina u nerazdvojnu celinu; ali on je u taj svet uvodio i persijskog Zaratustru i egipatskog Hermesa (u to vreme tekstovi Hermesta Trismegista još uvek su se pripisivali bogu Hermesu), starogrčkog Orfeja (koga su isto tako smatrali autorom niza u to vreme značajnih spisa). Tako su u Pikovim delima našli mesto i Mojsije, Avicena, Averoes, al-Farabi, ali i Albert Veliki i Toma Akvinski. Svo to mnoštvo osnivača raznih religija, filozofa i pesnika slivalo se kod Pika u jedinstvenu celinu i sve to on je prekrivao kabalom u kojoj nije nalazio toliko učenje o brojevima, magiji i astrologiji, koliko potvrdu ispravnosti hrišćanskog učenja o božjem trojstvu, o božjem otelotvorenju, te i o samome Hristu. Pod svim tim krila se kod Pika zapravo predstava o čovekovoj ličnosti i o njegovoj veličini, jer bez te ideje bilo bi nemoguće sebi predstaviti sve to mnoštvo različitih znanja i tih svetsko-istorijskih sinteza. Čovekova ličnost izbijala je u prvi plan i to u takvim tonovima koji su bili u punom sazvučju sa narastajućim talasom renesanse, iako je Piko nastojao da ostane (makar formalno) veran srednjovekovnoj ortodoksiji.
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 470 Koreni Mirandoline filozofije čoveka su u pobuni protiv strogih propisa crkve i protiv površnog retoričkog vaspitanja. Religija nije trebalo da bude dogma, obred i molitva, nego unutrašnja, filozofska čovekova svest, izraz svojevrsnog delovanja ljudi u svemiru, izraz činjenice da su oni mikrokozam u kojem se ponavlja opšte bivstvovanje.
dušom, svepostojećim životom božjim. Ova filozofija bila je izraz bunta kako protiv mrtvila zvanične crkve, tako i protiv mrtvila formalističkog vaspitanja. Čovek je biće kojem mogu zavideti svi drugi stvorovi (i duhovi s drugih svetova); jedino on nema označene forme postojanja i može da bude kakav hoće. Tvorac je - kaže Mirandola - stvorio čoveka kao svoje poslednje delo, kad su bili iscrpljeni već svi "arhetipovi" što su do tada označavali delo stvaranja, te je tako čovek načinjen kao biće nedeterminisano, slobodno u izboru tipova. Čovek može da razvija vegetativne, senzitivne elemente ili duhovne sklonosti; on sam sebe određuje i tako liči na Proteja. Iako stvoren od boga, čovek je svoj sopstveni tvorac; istorija je teren njegovog razvoja, svedočanstvo njegovog izbora kakav je bio u različitim razdobljima. Misao da je čovek slobodan tvorac samoga sebe znači da se on obrazuje na svojim vlastitim duhovnim delima, na svojoj vlastitoj tradiciji. Zahvaljujući toj misli, humanisti kvatročenta su se nado- vezivali na grčke i rimske koncepcije čoveka, na ono što je Ciceron nazivao humanitas, a što je odgovaralo grčkom
Predstavljajući mislioce i umetnike Grčke, Ciceron je podvlačio da njihova dela imaju veliki vaspitni značaj pošto formiraju čoveka. Tako shvaćena humanitas postajala je u ranorenesansnim krugovima humanista glavni elemenat njihove borbe za preporod antike, koji je osiguravao preporod čoveka. Grčka tradicija nije bila jedinstvena; s
Milan Uzelac Istorija filozofije I
471
jedne strane bila je metafizička, platonovska tradicija, a s druge ona sofistička, s tezom o čoveku kao meri sveg što postoji; stoga su i nadovezivanja humanista na grčke autore bila različita. Pikovo delo O čovekovom dostojanstvu svedoči o slobodoumlju ovog mislioca i kad je reč o firentinskom neoplatonizmu treba istaći naprednost istog koji ima svetski karakter, što se bazira na realnom izučavanju prirode i čoveka, a često ima uzvišene pesničke crte budući da je često u sukobu sa rutinskim školskim učenjima toga vremena. Ako bi se hteli izvesti neki zaključci do kojih je Piko došao na planu filozofije religije, moglo bi se reći da on smatra kako se (1) suština boga ne može doseći pojmovnim mišljenjem i ne može biti izražena ljudskim jezikom: (2) to ne znači da Piko ne nastoji da na razne načine ukaže na suštinu boga time što diskurzivno-racionalno mišljenje nadopunjuje mističnom intuicijom; (3) skriven u svojoj suštini bog se pokazuje u svojim delima; vasiona je prožeta bogom i njegovom delatnošću; (4) bog je u toj meri imanentan svetu da se može reći kako po Piku svet postoji u bogu; pojam boga koji se tako može izvesti jeste (5) je- dinstvo; iako imanentan svetu (6) bog je potpun, u celosti transcendentan i postoji sam za sebe. Bog je slobodan, ličnost i bog je u tri lika hrišćanskog otkrovenja: otac, sin i sveti duh. Ljubavi, kao vrhuncu intelektualnog posmatranja, Piko posvećuje i svoj prvi veliki traktrat (sa 23 godine) pisan kao komentar Kancone o ljubavi Đirolama Benvenija. Sveopšta ljubav prožima svet zato što ga je bog, koji je ljubav, stvorio. Ako se jedinstvo o kojem govori Piko u prvi mah čini apstraktnim, to nije tako ako se ima u vidu da ono u sebi uključuje i ljubav. Gde ima jedinstva ima i ljubavi - a tako je i u bogu. Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|