Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
463
Tako je iz metafizičkih i religijskih perspektiva čovek prebačen u društvene perspektive; Makijaveli je cenio uspeh, pobedu. "Pravi" čovek je za njega onaj koji raspolaže razumskom energijom, onaj koji ume da vodi pobedničku borbu, da dobije u borbi sa zlim, ali slabim ljudima. Sudbina okreće glavu od slabih i nerazumnih, od onih koji neće da deluju na svoju korist ili se uporno drže iste taktike i onda kad su se prilike izmenile. Takva slika "pravog čoveka" suprotstavlja se tradiciji koja je crpla svoje sokove iz hrišćanskih predstava. Nije zato nikakvo čudo što je Makijaveli napao neposredno hrišćanstvo baš zbog toga što ono u hijerarhiji ljudskih vrednosti stavlja na najviše mesto pokornost i kontemplaciju. To upravo vaspitava slabe ljude. Zbog toga, smatra Makijaveli, svet biva zanemaren, predat na milost i nemilost slabih ljudi. Ovaj akcenat kritike hrišćanstva zbog privilegovanja slabih ljudi (akcenat koji je tako izrazito nagovestio Ničea) ne služi Makijaveliju za odbranu ideala jakih egoista. On je pre smatrao (kako je to jasno rekao u svojoj napomeni o vladavini Cezara Bordžije) da jaki ljudi daju garanciju za sređivanje društvenog života ljudi radi opšteg dobra. Možemo reći da je Makijaveli prvi koji je razvio teoriju i program političkog realizma; u njegovom delu može se naći ključ za celokupni pogled na svet manirističkog perioda koji se tako očajnički bori s tom idejom. Ali, Makijaveli nije izmislio "makijavelizam", tj. odvajanje političke prakse od hrišćanskih ideala - svaki sitni renesansni vladar bio je već izgrađen makijavelista. Makijaveli je samo prvi formulisao doktrinu političkog racionalizma, a istovremeno je bio i prvi trezveni zastupnik primene svesnog, sistematskog realizma na praktične uslove. Makijaveli je samo bio predstavnik i zastupnik svo- ga doba. Da je njegovo učenje bilo samo izraz neke
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 464 osobenjačke ćudi i da su po sredi bili samo politički metodi sitnih italijanskih tirana, Makijaveli ne bi uzbudio savest svake moralne osobe kao što se u stvari dogodilo, niti bi njegovi spisi delovali strašnije od priča koje su se širile o ponašanju pojedinih tirana. U međuvremenu istorija je pokazale ubedljivije primere realizma (od vođe bande i trovača koga Makijaveli navodi kao prototip). Šta je drugo bio Karlo V, pokrovitelj katoličke crkve, koji je ugrozio život svetoga oca i naredio da se razori Rim, prestonica hrišćanstva, ako ne bezobzirni realist? A Luter, osnivač moderne narodne religije, koji je narod izdao velikašima, a od religije unutrašnjih osećanja načinio veru najpraktičnijeg društvenog sloja, sloja koji je najpotpunije bio obuzet svetovnim interesima? A Ignacije Lojola, koji je bio spreman da po drugi put raspne Hrista ako bi njegovo učenje ugrozilo položaj crkve? Zar nije celokupna kapitalistička privreda samo ilustracija Makijavelijevih teorija? Celo stoleće je bilo uplašeno, zastrašeno i duboko uznemireno svojim susretom sa prvim majstorom razotkrivanja, pretečom Marksa, Ničea i Frojda. Treba li se setiti engleske drame elizabetinskog i jakobinskog perioda, u kojoj je Makijaveli postao šablonska dramska figura, srž sve prevare i licemerja, i u kojoj se lična imenica Makijaveli počela pretvarati u zajedničku imenicu "makijaveli", pa da se shvati do koje je mere on obuzeo ljudsku maštu. Od kako postoje oni koji vladaju i oni kojima se vlada, postojale su i dve vrste morala, jedna za moćne a druga za one bez moći. Makijaveli je bio prvi koji je ljude učinio svesnim tog moralnog dualizma i prvi koji je pokušao da op- ravda prihvatanje različitih normi ponašanja (u državnim poslovima i u poslovima privatnog života), te da hrišćanska moralna načela vernosti i istinoljubivosti nisu bezuslovno obavezni za državu i vladara.
Milan Uzelac Istorija filozofije I
465
Makijavelizam je svojim učenjem o "dvojnom moralu" u istoriji zapadnog čoveka imao samo jednu analogiju, a to je bilo učenje o "dvojnoj istini" koje je srednjovekovnu kulturu pocepalo nadvoje i otvorilo vrata veku nominalizma i na- turalizma. U moralnom svetu sad se pojavio rascep sličan onom u intelektualnom. Za upoznavanje Makijavelijevih ideja nije bilo neophodno izučavanje njegovih spisa (koje je malo ljudi čitalo); do njegovih ideja moglo se doći sasvim zaobilaznim putevima, te je Makijaveli našao sledbenike u svim društvenim slojevima. Tridentski sabor postaće vrhunska škola političkog realizma. On s trezvenom poslovnošću usvaja mere koje su izgledale najprikladnije za prilagođavanje crkvenih institucija i verskih načela uslovima i zahtevima modernog života. Traktat o vladaocu Nikola Makijavelija napisan je na prelomu 1513-14. (u rukopisu sve do 1532) a Utopija Tomasa Mora (1478-1535) 1515 (štampana 1516). Oba dela oslanjaju se na istu pretpostavku: polazna tačka u društvenim razmišljanjima mora biti analiza društvene stvarnosti, a ne analiza dela velikih filozofskih autoriteta. Oba autora htela su da daju komentar stvarnosti a ne ko- mentar uz Aristotela, obojica odbacuju autoritete sholastičke filozofije politike i društva, ali i autoritete antičke filozofije (posebno Aristotela). Obojica nastoje da društveni život shvate nezavisno od svih metafizičkih pretpostavki. Pomenuto delo Tomasa Mora, nastalo pod uticajem Platonove Države, još jednom potvrđuje vezu renesanse i antičke literature; Mor polazi od toga da je osnovni izvor bede i nemaštine nejednakost u bogatstvu i obrazovanju te bi idealno društvo moglo biti ono u kojem postoji pravedna raspodela. Utopija je opis neke idealne države na ostrvu Utopija. To delo je kritika tadašnjih društvenih i ekonomskih uslova života spojena sa idealizacijom Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|