Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Tomaza Kampanele
Milan Uzelac Istorija filozofije I
487
nemoćnog. Mudrost raste s godinama, i nema potrebe ceniti filozofiju zbog njene starine; mi živimo na svetlu dana što nastupa posle duge noći. Brunov zaključak je bio da je "ovaj svet princip i predmet našega rada"; dok bogovi žive slobodni od briga i rada, ljudi mogu i treba da svojim naporom stvaraju "drugu prirodu"; ljudi treba da žive drugačije od bogova jer svaka vrsta živih bića ima svoje mogućnosti i svoja prava. Bruno je stvorio i potpuno novu teoriju individualnosti; ono što se dešava u pojedinim, izabranim jedinkama nije isključivo njihov psihički proces, njihova privatna autobiografija. U tim procesima izvršavalo se njihovo poistovećenje sa strujom života, sa samim korenom objektivne stvarnosti. Zato izraz tih osećanja nije više bila lirika nego filozofija. Reč je o teoriji individualnosti koja je bila teorija individualnosti velikih ljudi koja je postala popularna u XIX st. Život Tomaza Kampanele (1568-1639) u velikoj meri je nalik životu Đordana Bruna. Sin obućara, rođen u mestu Stilo (Kalabrija), u mladosti monah – dominikanac (kao i Bruno), u Kozentinskoj akademiji pod uticajem Telezijeve metodologije i filozofije prirode a pokoleban u aristotelizam, piše spis Filozofija - dokazana osećanjima (1591); napustivši manastir beži u Rim, a potom u Firencu i Padovu (gde se upoznao s Galilejem). Tog Telezijevog uticaja se Kampanela i nakon što je upoznao učenja Kopernika, Tiho de Brahea i Galileja nije nikada oslobodio; on s njim deli uverenje da sve stvari i pojave u prirodi teže samoočuvanju; taj opšti zakon bivstvo- vanja može se videti i kao princip individuacije. koji je u svom ekstremnom obliku, ističući individualno načelo, bio bitno obeležje kulture humanizma. Osim organicizma (hilozoizma) posebno obeležje Kampaneline filozofije jeste i nastojanje da se stvari i
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 488 pojave u prirodi tumače kvalitativno, čime se on su- protstavlja atomističkim učenjima Demokrita i Epikura koja su vodila redukciji kvalitativnog na kvantitativno. Iako je, u vreme dok se nalazio u zatvoru, branio Galileja od napada inkvizicije, Kampanela nije delio i njegovo shvatanje prirode: sebe je smatrao fizičarem a Galileja matematičarem koji sve kvalitativno (vazduh, vodu) svodi na saodnošenje nekvalitativnih atoma. Prihvatajući shva- tanje o postojanju mnoštva svetova u jedinstvenom univerzumu, ističe boga kao princip jedinstva, kao izvornu, aktuelnu beskonačnost i kaže da ako svet i nije beskonačan, beskonačan je bog, pa stoga, ma koliko veliki bio univer- zum, on je ograničen bogom i zavisi od njega i nije nimalo slučajno što pored izrazitog teleologizma Kampanelinu filozofiju određuje i neoplatonistička tradicija. Interes za filozofiju ukršta se kod Kampanele s interesom za socijalna i politička pitanja; u rodnoj Kalabriji vodio je pokret za oslobođenje od španske vlasti ali s namerom da radikalno preobrazuje buduću državu. Nakon otkrića zavere (1599) Kampanela je bio zatočen narednih tri decenije i za to vreme napisao je niz dela među kojima je Grad sunca (1601-1602), jedan od prvih spisa napisan na italijanskom jeziku; nakon desetak godina preveo je taj spis na latinski i na tom jeziku je i bio objavljen u Frankfurtu 1623. Na zauzimanje pape Urbana VIII Kampanela je oslobođen 1626. i iste godine dolazi u Rim odakle beži u Marsej gde upoznaje Gasendija koji ga uvodi u učeno parisko društvo; u Parizu živi do kraja života i uz podršku kardinala Rišeljea, publikuje svoje ranije napisane knjige, među kojima se nalazi i Metafizika. U Kampaneli nalazimo, po rečima V. Vindelbanda, smešu krajnje protivrečnih osobina: veliki polet misli i usko sujeverje, smelost u izražavanju i suva pedantnost, strasna želja za delovanjem i hladno razmišljanje, fanatična strast
Milan Uzelac Istorija filozofije I
489
za novinom i ropski odnos spram starine; uz sve to on je čovek širokih pogleda – nisu mu strani problemi ni prirode ni društva i često otvara nove puteve kao da naslućuje budućnost. Ako se kod Bruna mogu naći začeci učenja Spinoze i Lajbnica, kod Kampanele nalazimo nagoveštaje onih misli koje će kasnije razviti Dekart i Kant. Ako kod Kampanele u filozofiji prirode i ne nalazimo neki značajniji pomak, njegovi gnoseološki i etičko-politički pogledi zavređuju pažnju. Kampanela takođe polazi od stava da se bog otkrio dvojako, u večnom i konkretnom obliku: u prvom slučaju u
Filozofija ima posla samo s tumačenjem codex vivus i ona je znanje o onom što može biti opaženo i u tom smislu naziva se mikrologija. Značajno je da nakon mnogovekovne podele filozofije na logiku, fiziku i etiku (koja nam dolazi od stoika) kod Kampanele se srećemo s pokušajem sistematske podele filozofije koja će u narednom vremenu steći veliku popularnost. On logiku i matematiku određuje kao pripremne (propedeutičke) discipline i one su pretpostavka filozofije koja se sastoji iz tri dela (metafizika, fizika, etika). Teorija saznanja ima za cilj opovrgavanje skepticizma, no ono nije dosledno sprovedeno da bi savršeno moglo da opovrgne stavove Pirona, koje ovaj mislilac u većini slučajeva ima u vidu. Čovek može saznati mali broj stvari a i u tom slučaju do naše svesti ne dopire suština stvari već način na koji ona na nas deluje; stoga je filozofija određena mogućnošću našeg opažanja. Opažanje je najvažniji deo našeg saznanja. Kampanelina deviza, koju je on preuzeo iz Telezijeve škole, beše: Sentire est scire (osećati znači znati). Čulo i osećanje početak su svakog znanja. Razumsko mišljenje može biti samo kombinovanje opažaja. Dok se Bruno zalaže za kritiku opažaja posredstvom pojmova, Kampanela tvrdi kako su za takvu kritiku dovojni i opažaji
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|