Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
493
"za dlaku" mimoišla i on je poslednji filozof te epohe. Novo doba je još daleko i možda je prvi pravi njegov predstavnik Imanuel Kant, rođen tri godine pre smrti mislioca s kojim se definitivno završava misao antike - Isaka Njutna. Neosholastika
U nizu prikaza istorije filozofije postoji tendencija da se novovekovna filozofija oštro suprotstavi svoj prethodnoj filozofiji, a naročito sholastičkoj te se onda čine neobičnim tvrdnje kako je filozofska misao Dekarta, Kanta ili Huserla u velikoj meri dužnik sholastičke tradicije. Pri tom se često zaboravlja da na prelazu renesanse u tzv. novo doba (prelazu koji je često teško tačno odrediti) deluje niz mislilaca među kojima prednjače španski teolozi a koje bismo mogli odrediti kao neosholastičare. Već je istaknuto kako je humanizam kao pokret nastao u Italiji, i da su i najveći mislioci Evrope tog vremena bili katolici; taj pokret nije imao naklonost prema sholastici; tek je kasna renesansa postala svesna oživljavanja sholastike; centar tog oživljavanja bila je Španija – zemlja na koju nisu uticali ni renesansna filozofija ni religiozni prevrati i podele koji su potresali i razdirali Evropu. Već je istaknuto da je u petnaestom stoleću autoritet Aristotela bio doveden u pitanje i to kako širenjem nominalističkog pokreta i jačanjem franjevačkog uticaja (posebno u Engleskoj), tako i novim probojem u mišljenju koji su načinili mislioci, naučnici i umetnici epohe renesanse. Tome treba dodati i neprijateljstvo koje je Luter gajio prema Aristotelu, tomizmu i sholastici uopšte jer je bio protiv svakog izmirenja vere i razuma, prirode i vrline, ljudskog i božanskog. Međutim, kako je upravo u Španiji uticaj renesanse, kao i reformacije, bio daleko manji, a kako su uskoro i odluke Tridentskog koncila počele davati novi
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 494 impuls sholastičkoj misli, ovde su sholastičko učenje obnovili teolozi Francisko od Vitorije (1480-1546), Dominik Soto (1494-1560), Melhior Kano (1509-1560), Dominik Banjes (1528-1604), Gabriel Vaskez (1551-1604) i svakako najpoznatiji među njima, Francisko Suarez (1548-1617). Na obnovu sholastike u Španiji su posebno uticali (svojim komentarima Tome) članovi dominikanskog reda, ali isto tako i jezuiti, čiji je red osnovan 1540. godine radi borbe pr- otiv reformacije (među najpoznatijim jezuitima behu Francisko Tolet (1532-1594), Molina, Vaskez, Suarez); ovaj red značajan je ne samo stoga što je osnivao mnogobrojne škole, koledže i univerzitete, već jednako i time što je obli- kovao intelektualni život katoličkog sveta i imao vodeću ulogu u filozofskim i teološkim raspravama XVI i XVII stoleća; konačno, na dalji život i sudbinu tada obnovljene sholastike uticao je najviše i Tridentski koncil koji je s pre- kidima trajao od 1545. do 1563. godine pri čemu su daljem razvoju sholastike na kraju epohe renesanse najveći doprinos dali dominikanci i jezuiti. Mada se Tridentski koncil bavio pre svega teološkim doktrinama, u raspravama o teološkim problemima nisu mogla biti zaobiđena ni filozofska pitanja te nije slučajno što je rad dominikanaca na komentarisanju Tome bio podstaknut posebno i Tridentskim koncilom a što je doprinelo širenju sholasticizma. Od sholastičara tog vremena treba pomenuti Hrizostoma Kazalenskog (oko 1470 - oko 1545) koji je predavao u Bolonji i napisao komentare osnovnih Aristotelovih dela kao i Franciska Ferarskog (1474-1528) koji je takođe držao preda- vanja u Bolonji i komentarisao Aristotelove spise, premda je značajniji od obojice bio Toma de Vio (1468-1534), poznat kao Kajetan, budući da je rođen u Gaeti. Zaredivši se u šesnaestoj godini kao dominikanac, studirao je u Napulju, Bolonji i Padovi gde je napisao i svoj prvi rad o Tominom
Milan Uzelac Istorija filozofije I
495
spisu De ente et essentia. Neko vreme predavao je u Paviji a potom je vršio visoke funkcije u dominikanskom redu da bi 1508. bio izabran i za vrhovnog generala reda. Desetak godi- na kasnije, bio je proizveden u kardinala; potom je dve godine bio papski legat u Nemačkoj da bi 1519. bio postavljen za biskupa u svom rodnom mestu. Pored mnogobrojnih komentara Tome a posebno Aristotela i Porfirija, Kajetan je napisao i niz dela kao što su O predmetu i prirodi filozofije, O pojmu bića, O božijoj
je u znatnoj meri uticalo na tomiste. Istakavši značaj analogije u metafizici, Kajetan ukazuje na tri oblika analogije i razlikuje (a) analogiju nejednakosti (do koje dolazi zbog pogrešne upotrebe termina), (b) analogiju atributivnosti i (c) analogiju proporcionalnosti; jedino u ovom poslednjem slučaju može se govoriti o analogiji u pra- vom značenju te reči. Analogija proporcionalnosti, kaže Kajetan, može biti metaforička ili nemetaforička. Ako govorimo o "livadi koja se smeši", onda je to primer metaforičke analogije i Sveto pismo je puno takvih analogija. Ali, ističe ovaj teolog, "analogija proporcionalnosti u pravom smislu te reči postoji samo kada se zajednički termin tvrdi za oba pojma koja se porede, bez upotrebe metafore. Ako kažemo da postoji analogija između odnosa koji uspostavlja božija delatnost prema vlastitom biću i odnosa koji uspostavlja čovekova delatnost prema svom biću, postoji analogija proporcionalnosti, jer se tvrdi da postoji jedna nesavršena sličnost između dve "proporcije" ili odnosa. Ali delatnost se formalno i ispravno pripisuje i Bogu i čoveku. Isto tako, možemo da pripišemo mudrost Bogu i čo- veku, razumevajući pod tim da analogija postoji između odnosa božanske mudrosti prema božanskom biću i odnosa ljudske mudrosti prema čovekovom biću; kad tako činimo, mi Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|