Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 490 a da su pojmovi nebitni; ovo je razumljivo ako se ima u vidu da on i sve razumske procese, suđenje i zaključivanje smatra osećanjima. Prosto percipiranje nekog utiska nije dovoljno, već je neophodno da čovek opazi i doživi dobijni utisak i bude svestan toga kako je do toga došao. Smisao ovog stava bio bi u tome da ako se svako saznanje svodi na opažanje, mi od njega ne možemo očekivati da nam otkrije samu suštinu stvari te da budemo zadovoljni i time što možemo saznati kako te stvari na nas deluju. Ovo samo pokazuje kako se strogo sproveden senzualizam pretvara u idealizam ili fenomenalizam. Polazeći od toga da je svako znanje znanje o našim sopstvenim stanjima, da je čovek osnova za razumevanje čitave vasione, Kampanela nastoji da konstruiše filozofsku sliku sveta kojim vlada jedinstvo sveg postojećeg. Ako je svim stvarima svojstvena jedna te ista supstanca, čoveku je dovoljno da dospe samo do svoje sopstvene suštine i tako razreši zagonetku sveta. Drugim rečima, Kampanela formuliše princip koji će vladati narednim stolećima, a koji se sastoji u tome da ono što nalazimo u sebi to i jesu najopštiji principi, ili kako on kaže, praprincipi stvari. To naše znanje o sebi vodi nas osnovnim istinama, a to je da (a) mi postojimo, da (b) možemo, znamo i hoćemo, da smo (c) ograničeni spoljašnjim delovanjem i da mi (d) možemo, znamo i hoćemo i više od onog što nam je nepo- sredno dato; od svih ovih načela najvažnije je drugo: moć, zanje i volja su počela svakog bivstvovanja. U božanstvu su oni potpuno sliveni i nalaze se u najvišem jedinstvu. Svet je stvorila najviša božija dobrota, mudrost i sila i zato bog ne može biti saznat i ne može se izraziti te stoga ne može biti predmet filozofije. Ako pak filozofija i hoće da sazna svet, ne treba gubiti iz vida da je ovaj nastao iz ništa i to je razlog konačnosti i slučajnosti svih stvari budući da one nose u sebi i biće i nebiće. Nebiće, posedujući negativne predikate,
Milan Uzelac Istorija filozofije I
491
odsustvo volje, moći i dobrote, poseduje takođe prapočela. Ovaj dualizam, kao pre njega i Telezio, Kampanela objašnjava u duhu elejske metafizike pomoću dualizma svetla i tame. Samo staranje sveta on tumači pozivajući se na neoplatonističko učenje o emanaciji po kojem se sistemi sveta razvijaju u pet stepena sadržeći sve manje znanja, moći i dobrote, a sve više zla, nemoći i neznanja. Iz boga prvo proističe mundus archetypus, svet prapočela i božanske mudrosti, zatim mundus
hijerarhiju činova anđela (što je u vreme sholastike bilo uobičajeno još od vremena Dionizija Areopagite), zatim
s njegovim zakonitostima, potom mundus temporalis et cor- poralis, koji čini beskrajno mnoštvo sunčanih sistema (blisko Brunu), i na kraju jeste svet koji mi znamo, mundus situalis. Ovo neoplatonističko učenje o emanaciji je korak unazad u odnosu na ono koje nalazimo kod Bruna; u istom duhu Kampanela tumači i proces saznanja kojim se čovek uzdiže do saznanja boga: delovanjem čula čovek spoznaje čulni, materijalni svet, pomoću imaginacije uzdiže se do kontemplacije matematičkog sveta, da bi uz pomoć pojmova mislio metafizički svet duhova a uz pomoć filozofije dospeo do sveta praideja koje se nalaze u bogu. Poslednji korak, sa- vršeno jedinstvo s bogom, moguć je posredstvom vere. Svoje shvatanje o državi i vaspitanju Kampanela je izložio u utopiji Civitas solis, štampanoj po prvi put u Frankfurtu 1623. godine; tu kao i kod Tomasa Mora, nalazimo sliku društva koje ne zavisi od pozitivne religije; ovde je vidan uticaj antičkog uzora, ali ne Platonove Države, već njegovih Zakona. Kampanela opisuje društvenu organizaciju u kojoj država određuje život do najmanjih sit- nica i u kojoj vlast imaju sveštenici-naučnici (što će kasnije
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 492 biti blisko Ogistu Kontu) čija je hijerarjiha odraz metafizičkih shvatanja Kampanele. Cilj države je blagostanje i obrazovanje svih građana koje nije humanističko već realističko, a to podrazumeva da je obrazovanje proces osvajanja stvari koji se odvija od najranijeg detinjstva. Slici društva iznetoj u Državi sunca protivreče Kampanelina shvatanja izložena u spisu Monarchia
nosu na druge i razlikovati se od njih untrašnjim zakonodavstvom, državni sistem može postojati samo ako se svi njegovi elementi potčinjavaju jednom opštem zakonu. Tu Kampanela ustaje oštro protiv Makijavelija i brani pre- tenzije papske svetske monarhije zahtevajući da se država potčinjava crkvi kao i da njeni zakoni zavise od crkvenih dogmi. U političkom smislu Kampanela je bio na pozicijama španskih jezuita Mariana i Belarmina koji su shvatili da je teorija društvenog ugovora poput mača s dve oštrice i može se reći da se on zalaže za svetsku prevlast Španije koja mora ovladati bogatstvima iz kolonija kako bi se mogla boriti protiv jeretika. Imajući ovo u vidu može se postaviti pitanje zašto je španska inkvizicija uopšte i proganjala Kampanelu? Možda ga je tokom tamnovanja izvela na "pravi put", ili je ovo njegovo shvatanje samo još jedno u nizu protivrečja njegove filozofije koja je htela da bude jedna Instauratio magna. Epohu renesanse obeležava veliki uspon umetnosti i nezavisnog naučnog istraživanja, odlučni napadi na sholastiku i nastojanje da se naspram nje izgradi drugačiji pogled na svet u kome bog gubi svoju transcendentnu tajanstvenost i postaje objekt okultne prakse; ona je vreme svetlosti ali i vreme mistike. To je epoha koju je obasjavala vatra duha, ali još više vatra lomača poput one na kojoj je spaljen Đordano Bruno. Tomaza Kampanelu ta sudbina je Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|