Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Agripu od Neteshajma
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 472 U svojoj filozofiji lepog Piko je izražavao potrebe najviših ljudi svoga vremena; filozofski je promislio i izrazio ono što beše duboko unutrašnje ubeđenje velikih umetnika renesanse, pre svega Leonarda, Mikelanđela i Direra, ono što je bilo osnova i ideal umetničkog stvaralaštva u vreme renesanse. Nastojanje svih umetnika da se dostigne "vernost prirodi" koja se nije ogledala u pukoj podudarnosti s prirodom, stvar je daleko dublja: u umetničkom delu treba postići bit i istinu, unutrašnju zakonitost sveta i svega stvorenog; ko dosegne svet u njegovoj lepoti, ko ga dosegne u njegovom jedinstvu ravan je bogu. Udubljivanje mislilaca u jedinstvo sveta najpreči je put saznanju postojanja jedinog boga, a to se postiže poniranjem u lepotu sveta putem ljubavi i to je put sjedinjenje s bogom. Mistika lepote kod Pika je čisto spekulativna. Simptomatično je da Piko nigde ne govori o Hristu, već samo o Veneri; o lepoti Hrista nigde ne govori. Piko zna samo za idealnu nebesku lepotu, a ova je oličena u Veneri. Piko kaže da kao kad se kaže Pesnik a misli se na Homera (kod Grka) a kod Rimljana na Vergilija, jer oni prethode svim pesnicima, kada se govori o "ljubavi u apsolutnom smislu", razume se ljubav prema lepoti i ima se u vidu da se ona uzvisuje i prevazilazi sve želje i sve stvorene stvari. Kao što postoje dve lepote (zemna i nebeska) tako postoje i dve vrste ljubavi (zemna i nebeska) od kojih jedna stremi običnoj čulnoj lepoti, a druga onoj lepoti što se dostiže samo umnim mišljenjem. Nebeska Venera nije subjektivna sposobnost uma ili duše; lepota nije rezultat produktivne delatnosti ljubavi već je ona objekt; pišući o ljudskoj i nebeskoj ljubavi, u uzdizanju stepenicama ljubavi, Piko zapravo preuzima neoplatonističke poglede i to ga čini humanistom premda humanizam kod njega i nije uvek u većoj meri transparentan.
Milan Uzelac Istorija filozofije I
473
Učenjem o čovekovoj ličnoj delatnosti Piko se ponajviše razlikuje u odnosu na Fičina. U traktatu O dostojanstvu čoveka Piko dokazuje kako čovek, čineći poslednji, četvrti svet (posle nebeskog, podnebeskog i podlunarnog) jeste maksimalna sinteza svih oblasti bivstvovanja koje nisu svojstvene nijednom biću iz ostala tri sveta. Sreća čoveka je u tome što dospeva do ove sinteze koja je svojstvena jedino bogu. Sreću određuje kao povratak svake stvari svome poče- lu. Sreća je najviše dobro, a ovo je ono što svako želi i ono je samo po sebi i počelo svega. Piko ukazuje na tri koraka na putu čovekovom ka bogu: (1) očišćenje od strasti putem etike, (2) usavršavanje razuma pomoću dijalektike i filozo- fije prirode i (3) saznanje boga uz pomoć teologije. Možda ono najvažnije u Pikovom učenju leži u učenju o čovekovom samostvaranju: saglasno s hrišćanskim učenjem da je bog sazdao čoveka po svome liku i shodno tome da je bog nesazdano biće, Piko je zaključio da čovek kao stvoren, dužan je da sam stvara sebe slobodno i bez ikakvih prinuda i tako učvršćujući sebe u bogu i u večnosti. Pikovi pogledi imali su veliki uticaj na Cvinglija (1484- 1531), švajcarskog verskog reformatora, eruditu i vatrenog sledbenika Erazma, zatim njegovog nećaka, Đovani Frančeska Pika dela Mirandolu (1469 -1533), kao i na
proglasio ništavnim i posvetio se magiji. U svom burnom životu on je našao vremena da ovlada velikim znanjima u prirodnim naukama. Kako magija nije dala velike rezultate on se okrenuo onom "malom", traženju kamena mudraca – alhemiji koja je bila posebno važna tadašnjim lekarima jer se bavljenje medicinom pokazalo veoma bliskom oblasti astrologije, magije i alhemije. Pokušaj reforme medicine pomoću magije nalazimo kod Teofrasta Bombasta od Hoenhajma (1493-1541), poznatijeg pod imenom Paracelzus, rođenog u Ajnzidelnu, u
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 474 Švajcarskoj; otac mu je bio lekar koji se amaterski bavio fi- lozofijom prirode pa je sinu dao ime čuvenog grčkog prirodnjaka Teofrasta, izražavajući na taj način san da njegov sin nastavi velika dela proučavalaca tajne prirode i njenih bogatstava. Snovi su mu se ispunili i Paracelzus je postao strastan i istovremeno nastran proučavalac nove istine o čoveku i svemiru, istraživač koji je odbacivao dotadašnu filozofsku tradiciju i koji se trudio da pronikne u prirodu sila što upravljaju životom ljudi i zvezda. U Ferari je završio medicinske studije 1517. ali je iz njih poneo mnogo više uverenje o greškama i lažima medicine nego o njenim istinama. Potom je proputovao Evropu i preko Balkana se vratio u Italiju. Neko vreme je bio profesor medicine u Bazelu, a umro je u Salcburgu. Uvek je tražio odgovor na najteža saznajna pitanja, stalno želeći da prodre u misteriju prirode /misteria naturae/. Bio je prvi Faust svoga doba za koga se verovalo da je sklopio savez sa đavolom. Oteti prirodi njene tajne, to je bio Paracelzusov san; bio je protiv sholastičara (koji su smatrali da se do velike tajne svemira dolazi otkrovenjem) ali i protiv renesansnih naučnika (koji su preduzimali opsežna eksperimentalna is- pitivanja i ulazili u detaljne operacije) jer je težio otkriću velike misterije a ne nekim sitnim istinama o malim faktima. Za Paracelzusa istina o čoveku bila je istina o svemiru; on je video čoveka i svemir i uvek sagledao njihovo jedinstvo. Medicina se u njegovim koncepcijama vezivala za filozofiju svemira, a anatomija je bila ekvivalentna astronomiji. Tražeći ljudsko zdravlje Paracelzus je tražio uslove za pun razvoj ljudi u harmoniji sa silama prirode, s razvojem svemira. Analizirajući bolesti on je video na- rušavanje prirodnog poretka postojanja, kolebljivost Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|