Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 93
nije bila aktivnost različita od delanja i diskurzivnog saznanja (i zato je ovaj pojam obimom širi u srednjem veku no kasnije). Ričard od Sen-Viktora (XII stoleće) razlikuje diskurzivno saznanje i opažanje tako što kaže da se diskurzivno saznanje kreće od pojedinačnog ka pojedinačnom, a opažanje obuhvata svoj predmet odjednom. Kako u srednjem veku opažanje nije prekid, pauza u delanju, već prevazilaženje delanja, jasno je da ovo poslednje proizilazi iz potrebe koja se mora zadovoljiti; opažanje, naprotiv, vrši se u punoći koja ne trpi ni od kakvog nedostatka; delanje ukazuje na nekakvu nesavršenost, a opažanje nastaje iz savršenog. Tako se kontemplabilnost, tj. lepota, svakog bića podudara s njegovom savršenošću. Kontemplacija, u kojoj se uživala lepota onog što se posmatra, bila je način saznanja, koji se nije razlikovao od diskurzivnog mišljenja. Štaviše, ona je bila najviši oblik saznanja, kojim se postizao cilj do kojeg diskurzivno sazanje nikada ne može dospeti: do apsolutne istine, najviše mudrosti, do vizije boga, koji je lepota svih lepota. Diskurzivno mišljenje, vezano uvek za parcijalna saznanja, ostajalo je uvek u domenu parcijalnih istina, odnosno u domenu nižeg saznanja (o bogu bi se, prema shvatanju Pseudo-Dionizija (oko 500. n. e), moglo reći samo ono što bog nije). Kontemplacija je tako bila usmerena na inteligibilno-opšte. Opažati pojedinačno-čulno znači porediti ga sa inteligibilno-opštim; ovo poslednje se u pojedinačno- čulnom ostvarivalo kao svojstvo koje je iz njega pri opažanju izbijalo kao lepota. Opšte se neposredno saznavalo samo u opažaju, koji je omogućavao da se ono uživa kao lepota. Lepota pojedinačnih stvari je bila svojstvo koje je prevazilazilo njihovu pojedinačnost. Stoga se ona mogla i materijalno a priori utvrditi pa ona nije bila svojstvo jednog ili drugog dela u njihovoj individualnosti, već svojstvo svih pojedinačnih delova posredstvom opšteg koje je bilo
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 94
sadržano u njima. Univerzalna kontemplabilnost i preimućstvo koje je opažanje imalo nad svakim ljudskim delanjem i znanjem, učinili su da je lepota u prirodi i umetnosti bila najviši kvalitet koji je vezivao ovaj svet sa višim svetom, zemlju sa nebom a čoveka ponovo s bogom. Tako u XIII stoleću Robert Grostest piše da ja lepota /formositas/ ono čime je svako biće formosus, tj, čime učestvuje u najvišoj formi - u bogu. Lepota je sinonim za savršenstvo. Materija, živa bića i predmeti koje je izradio čovek savršeni su ukoliko su lepi. Ono što nije neposredno određeno za posmatranje takođe je lepo, ukoliko se pri posmatranju kao lep dopada. Do nerazlikovanja prirode i umetnosti u srednjem vekudolazi iz dva razloga: (a) umetnost je lepa zato što je kontemplabilna; (b) priroda je lepa zato što njeno savršenstvo učestvuje u onoj kontemplabilnosti koju za nas poseduje isključivo umetnost. Odsustvo tog razlikovanja približava umetnost prirodi (koja se posmatra objektivistički a ne subjektivistički) i prenosi bitna obeležja umetnosti na prirodu. Tako priroda postaje predmet estetičkog posmatranja koje nadmaša i dopunjuje svaki drugi teorijski ili praktični odnos prema njoj. Umetnost je objektivna kao i priroda zato što je priroda lepa. Uostalom, čovek (kao artifex) se u svom delanju samo ugleda na boga (kao artifexa) kao tvorca lepe prirode. Između boga i čoveka postoji velika razlika. Bog stvara lepotu iz ničega, dok se čovek ugleda na lepotu koja već postoji, na lepotu boga koja prosijava kroz lepotu sveta. Moglo bi se reći da je umetnost izraz čoveka a priroda izraz boga. Zato u srednjem veku, umetničko delo nije lepo zato što izražava subjektivnost umetnika, već zato što je umetnik umeo da delu da takvo objektivno savršenstvo da se ono, kao izraz samoga boga, može staviti u isti red s
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 95
lepotama prirode. U odsustvu razlikovanja umetnosti i prirode ne treba videti potiskivanje umetnosti u današnjem smislu, već njenu superiornost u poređenju sa svakom drugom ljudskom delatnošću. Pošto umetnost stvara predmete koji se mogu posmatrati, koji su slični predmetima prirode (i kao i ovi za posmatranje lepi), umetnost je jedina ljudska delatnost koja čoveka odista čini sličnim bogu, tvorcu lepe prirode. Kao oblikovalac lepih stvari čovek postaje pomagač, saradnik boga. Umetnost nije neka delatnost odvojena i različita od ostalih, već aspekt delanja kome je cilj vidljiva lepota sopstvenih proizvoda. Ako se nijedan ne može nazvati umetnikom u današnjem značenju te reči, jer i umetnička dela imaju uvek neku upotrebnu namenu, ipak je svaki
stvara i za posmatranje, koje je više od praktične delatnosti kojoj proizvod treba da služi. Njegovi proizvodi su takođe umetnčka dela. Odsustvo samobitnosti umetnosti ovde se pokazuje kao prednost: nijedan artifex nije samo umetnik, ali je svaki artifex i umetnik. Njegovo "biti umetnik" daje mu kao artifex-u savršenost. Iz ove savršenosti proističe paradoks srednjovekovne estetike koja ne zna za razliku umetnosti i prirode a istovremeno prirodu shvata na isti način kao i umetnost. Srednjovekovna estetika umetnost u našem smislu ne razlikuje od svake druge ljudske delatnosti, već se prema svakoj ljudskoj delatnosti odnosi kao što se mi odnosimo prema pojmu "umetnosti". ***
Renesansni filozofi bili su više okrenuti prirodi, a manje razmišljanju o lepom tako da tokom renesanse ova teorija i dalje važi, iako u modificiranom vidu; lepo je harmonija i dobra proporcija, piše Alberti, autor slavnog Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|