Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 90
služi. Zato su izabrani materijal i tehnika, koja je primenjivana s obzirom na funkciju kojoj je delo bilo namenjeno, imali presudan udeo u oblikovanju samog predmeta. Po srednjovekovnom mišljenju, svakom materijalu bio je svojstven specifičan, objektivan izgled, koji je uslovljavao stepen njegove lepote. O ovom izgledu morao je voditi računa artifex kad je obrađivao materijal. Pri tom je uvek morao imati na umu svrhu kojoj će delo kasnije služiti. Oblik nije rezultirao samo iz rada artifex-a nego i iz grubog materijala, koji je bio jedinstvo svojstava koja su delovala na čula i koja su dala jedan objektivan "estetski" aspekt. Publika je bila naviknuta da ovaj aspekt ima pred očima i da ga ocenjuje, a artifices su morali iskoristiti sve njegove mogućnosti. Oni su ga mogli isticati ili skrivati od pogleda. Ovo poslednje se dešavalo kod bojenih statua rađenih od neplemenitog materijala, tj. takvog koji je bio siromašan zbog svog inherentnog izgleda, ali ga je, s druge strane, lako bilo oblikovati. Tu se nalazimo pred shvatanjem koje je suprotno današnjem shvatanju. Za nas su materijal iz kojeg se delo izrađuje i tehnika koja se primenjuje da bi se taj materijal obradio, samo nosioci duhovnog lika u kome je suština umetničkog dela. Oni su ono što su za književno delo slog, hartija i povez. Nasuprot tome, za ljude srednjeg veka lik je bio sadržan već u materijalu i određen svojstvima tog materijala. U tom smislu je lepota umetničkog dela bila slična lepoti bilo kog materijalnog predmeta. Umetnička dela stvorena su u srednjem veku kao metafore koje su nešto drugo značile, i sa tog stanovišta su dela i procenjivana. Ona su bila kontemplabilna (mogla su se pri čulnom opažanju ili posmatranju, shvatiti odjednom kao celina), mogla su se posmatrati kao vidljiv prikaz jedne
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 91
misli koja nije shvatana kao "sadržaj" u onom smislu u kom mi pravimo razliku između sadržaja i forme umetničkog dela. Ta misao bila je forma, a za nju je materija ono što je za nas forma sadržaja. Potpuno je stoga razumljivo kad Dante kaže kako je alegorijski smisao forma bukvalnog smisla budući da se lepota umetničkog dela u srednjem veku shvatala kao metaforičko značenje koje slici, odnosno odslikavanju, daje oblik. Slika nije forma koja samo sebe znači i koju mogućni misaoni sadržaji, koji se mogu misliti i sami za sebe, samo spolja dodiruju. U srednjem veku se umetničko delo cenilo kao lepo i prema moralnom cilju na koji je bilo upravljeno. Naše shvatanje je određeno pojmom "nezainteresovanog dopadanja" koje se od vremena Kanta smatra bitnim da bi se moglo uživati u delu. U srednjem veku posmatraču je čisti opažaj lepote dela (lepote značenja koja se ta dela metaforički izražavala) budio interesovanje koje nije bilo upravljeno na predstavljene empirijske sadržaje, već na moralno raspoloženje, čiji su oblik bili ovi sadržaji načinom svoga predstavljanja. Stoga je bilo moguće, ponekad i nužno, da skaredne scene doprinose lepoti /venustas/ neke sakralne gradnje. Zato tokom čitavog srednjeg veka umetnost nije bila potčinjena moralnoj usmerenosti na osnovu nekog "estetičkog" svojstva koje bi bilo nezavisno od bilo kakvog cilja. Moralna usmerenost je bila komponenta samog "estetičkog" kvaliteta, pošto je njegova kontemplabilnost uticala na život, a ne prolazno rešavala dnevne brige i zadovoljavala dnevne interese. ** Ono što danas nazivamo estetičkim uživanjem bilo je u srednjem veku posmatračko gledanje, koje je uključivalo sve interese mišljenja i življenja. Presudno za jedno delo nije bilo da posmatrača ponese tako da on zaboravi druge misli, ili da ga zabavi, već upravo sposobnost da ga probudi
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 92
i dovede do najvećeg uspona. U ovom maksimalnom naponu svih interesovanja nalazila se krajnja svrha, "anagoški" smisao (moralna pouka). Ta moralna dimenzija dela nije izbijala iz njihovog sadržaja već iz forme predstavljanja koja se nama pokazuje kao "estetički" kvalitet. Kvalitet umetničkog dela (pojam koji je nepoznat u srednjem veku) nalazio se u organskom jedinstvu kontemplabilnosti materije, značenja, moralnog cilja i nadzemaljskog sveta. Mera lepote nekog dela zavisila je od toga koliko su ovi različiti aspekti njegove kontemplabilnosti bili sliveni u jedinstvo u predmetu koji su ukrašavali. Da bi se rekonstruisala srednjovekovna shvatanja koja su upravljala umetničkim stvaranjem i ocenjivanjem umetnosti, neop-hodno je da imamo u vidu predstavu lepog kao opšteg objektivnog predikata. Treba se imati u vidu da umetničko delo kao opus artificiale može biti objektivno lepo kao i opus naturale, tj. kao svaka stvar koja postoji u prirodi. Lepota i jednog i drugog (i stovrenog i prirodnog dela) zavisi od dopadanja koje pobuđuje u onom ko ga posmatra. Od Jovana Skota Eriugene (810-877) i karolinških pesnika pa do Tome Akvinskog i pozne sholastike lepota dela se zasniva na njihovoj kontemplabilnosti /Pulchra sunt qua visa placet - lepo je ono što se pri posmatranju dopada, (Toma)/. Kontemplabilnost je konstitutivno svojstvo stvari kao takvih. Za moderno mišljenje, naprotiv, ona je refleks subjektivne dispozicije u isto tako subjektivnom iskustvu. Zato, za srednjovekovno mišljenje, dopadanje, koje predmeti izazivaju pri posmatranju, ne zavisi od stava koji mi prema njima slobodno zauzimamo, već od izvesnih svojstava koja se nalaze u njima i s kojima se nužno suočavamo pri posmatranju. Drugim rečima: kontemplabilnost je svojstvo svakog bića (materijalnog ili imaterijalnog) pa stoga ona Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|