Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 81
estetičkih kategorija, poklapa s pojmom umetničko; ili, lepo se ističe kao jedna od estetičkih kategorija i stoji pored tragičnog, komičnog ili ljupkog jer se kao argument navodi da ono što je umetnički uspelo ne mora uvek biti i lepo, da postoji niz estetskih vrednosti koje se ne mogu svesti na lepo, a da estetika često ima za posla i sa ružnim, koje se u tom slučaju ne shvata kao nedostatak lepog već kao ovom kontrarna, od njega nezavisna kategorija; nije stoga nimalo slučajno što je već četrdesetih godina prošloga stoleća Hegelov učenik K. Rozenkranc (C. Rosenkranz, 1805-1879) napisao spis pod naslovom Estetika ružnog /Ästhetik des Hässlichen, 1853/. Tokom istorije kao rodovi lepog isticani su: simetrija, harmonija, uzvišenost, ljupkost, otmenost, veličina, bogatstvo oblika, prikladnost, svrhovitost, slikovitost, briljantnost... Sve to dokazuje da imamo za posla s jednim krajnje neodređenim pojmom a što je i razumljivo, budući da je reč o pojmu koji ima milenijumsku istoriju. * Za ono što mi označavamo pojmom lepo Grci su koristili izraz kalon, a Rimljani reč pulchrum; ovaj latinski naziv zadržao se tokom antike i srednjega veka da bi se izgubio u vreme renesanse i bio zamenjen izrazom bellum (koji je nastao skraćivanjem deminutiva pojma bonum /bonum - bonellum - bellum/) a koji se u početku prime- njivao samo kad se govorilo o lepoti žena i dece, da bi se potom proširio na sve lepo, potpuno potisnuo izraz
(francuski, italijanski, engleski, i dr.).
Treba istaći da su Grci lepo shvatali drugačije nego mi, jer su za ono što mi zovemo lepo koristili druge nazive (symetria, za ono što je srazmerno, što je vizuelno lepo, ili harmonia, za ono što je sazvučno, što je auditivno lepo); s
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 82
druge strane, oni su bili u mogućnosti da pojam lepo koriste u širem značenju (i da njime obuhvataju lepe stvari, lepe oblike, lepe zvuke, misli, običaje, karaktere ili zakone) kao i u užem značenju (i tada su ovim izrazom označavali ono što je prijatno za vid i sluh - čime je lepo bilo odvojeno od dobra; sofisti i stoici koristili su pomenuti pojam u ovom užem značenju). Rano nastala dvosmislenost ovog pojma ostala je i u kasnijim vremenima: Plotin (204-269) je (kao uostalom i Platon) lepo shvatao šire i stoga je pisao o lepim naukama i lepim vrlinama, a u doba renesanse M. Fičino (M. Ficino, 1433-1499) lepo sužava samo na ono što se može dokučiti čulom vida. Tako se može videti da imamo zapravo posla s tri pojma lepog: (a) lepo u najširem značenju, a tu spada uobičajena upotreba ovog pojma kod Grka, odnosi se na oblast estetike kao i na moralno lepo i tako je i u srednjem veku; nadalje, možemo razlikovati (b) lepo u isključivo estetičkom značenju i njim se obuhvata sve ono što izaziva estetske doživljaje (reč, boja, zvuk, misao); taj je pojam postao vremenom i osnovni, a možemo razlikovati i (c) lepo u estetskom značenju, suženo na oblast vida; tada lepi mogu biti samo oblik i boja. * Iz mnoštva teorija lepog nastalih od vremena pitagorejaca pa do naših dana izdvaja se, kako po rasprostranjenosti tako i po dužini trajanja i uticaju koji je imala, takozvana velika teorija lepog; nju su zasnovali pitagorejci smatrajući da lepota stvari počiva na savršenoj strukturi, a ova na proporciji delova i ona glasi: lepo počiva
što se može ustanoviti pomoću brojeva: do tog otkrića se došlo prvo na polju muzike, da bi se to shvatanje potom proširilo na vajarstvo, slikarstvo i arhitekturu. Kako je to imalo za posledicu traženje savršene proporcije u muzici
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 83
(nomoi) i vajarstvu (kanon), teorija muzike i teorija likovnih umetnosti iako su nastale nezavisno jedna od druge, počivale na istoj koncepciji lepog. Sve to preuzeće potom i Platon smatrajući da je očuvanje mere i proporcije uvek lepo, a da je ružnoća nedostatak mere. U dijalogu Hipija veći Platon razmatra niz shvatanja lepog koja vladaju u njegovo vreme. On odbacuje tezu da je lepo neka konkretna fizička stvar, zatim, tezu da je lepo nešto prigodno ili svrhovito (Sokrat) ili da je lepo ono što pruža čulno zadovoljstvo. Međutim, iako u ovom dijalogu nalazimo niz negativnih određenja lepog Platon još uvek ne izlaže i svoje shvatanje ovog pojma. Imajući u vidu dijaloge njegovog zrelog i poznog doba može se uočiti preplitanje dveju koncepcija: jedna polazi od pitagorejskog shvatanja lepog kao proporcije i nalazimo je u dijalozima Timej i Fileb gde on lepo određuje s obzirom na veličinu, poredak i meru (Timej, 31c) i gde se lepo dovodi u vezu sa umerenošću i srazmernošću (Fileb, 64de), a druga koncepcija sreće se u njegovom poznatom dijalogu Gozba i ona daleko prevazilazi okvire "pitagorejske" estetike. U pomenutom dijalogu čitamo da je lepo "nešto što je pravo, večno i što niti postaje niti propada, niti se množi niti ga nestaje; zatim, što nije s jedne strane lepo, a s druge ružno; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema ovome lepo, a prema onome ružno; ni ovde lepo, a onde ružno, kao da je samo za jedne lepo, a za druge nije" (Gozba, 211a). Lepo je nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno, i sve ostalo što je lepo, kaže Platon, učestvuje u tome na ovakav nekakav način što to ostalo nastaje i nestaje, a ono niti se išta povećava, niti smanjuje, niti mu se išta dešava (211ab). Reč je o lepoti do koje se dospeva mišljenjem, o ideji lepote koja omogućuje lepotu svih konkretnih stvari. Platonov učenik Aristotel je glavne odlike lepote video u veličini i poretku (Poet., 1451a); pomenuta svojstva Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|