Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 87
tri uslova: celinu, srazmer i sjaj. Lepo je, kaže on, ono što nam se dopada kad ga vidimo. Srednjovekovni filozofi nalazili su lepo u svemu što je sadržavalo ta svojstva i odnose: u svemiru, u čoveku, u zgradama ili u pesmama, tj. u prirodnim kao i u umetničkim predmetima, a isto tako i u celokupnom sistemu stvari. Lepota za njih nije bila vezana samo za proizvode umetnosti (u današnjem značenju te reči) i zato estetičke ideje ne treba tražiti u teoriji umetnosti, teoriji igre ili teoriji privida. Tokom čitavog srednjeg veka važeća formula lepog je consonantia et claritas; njom se pokušava načiniti kompromis između pitagorajske tradicije koja insistira na proporciji i neoplatoničarske koja lepotu vidi kao sijanje i isijavanje, kao pojavljivanje svetla. Ne treba gubiti iz vida da, po mišljenju Bonaventure, "u svim telesnim tvorevinama postoji jedna supstancijalna forma koju imaju sva tela, a to je svetlost. Svetlost je, smatrao je on, stvorena prvog dana tri dana pre no što je stvoreno sunce i ona je telesna, iako je nju sv. Avgustin interpretirao kao anđeosku tvorevinu. (...) Svetlost nije telo nego forma tela, prva supstancijalna forma, zajednička svim telima i načelo njihove aktivnosti, pa različite vrste tela čine stupnjevitu hijerarhiju prema tome da li više učestvuju u formi svetlosti" (Koplston, 1989, II/279). Kod poslednjeg mislioca srednjeg veka i prvog filozofa novog doba, Nikole Kuzanskog (1401-1464) nalazimo niz ideja srednjeg veka (simboliku brojeva, ideju o jedinstvu makro- i mikro-kosmosa, određe-nje lepog kao proporcije i sjaja) koje on tumači na bitno novi način: predstava o brojčanoj prirodi lepote nije za njega plod fantazije već on nastoji da joj iznađe koren u iskustvu a uz pomoć matematike i logike. Ideja o jedinstvu mikro- i makro-kosmosa vodi ga tome da ljudsku ličnost vidi kao božansku, čime se na posve nov način vidi mesto i uloga
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 88
čoveka u svetu. Tako, po mišljenju Nikole Kuzanskog, lepo u sebi sadrži tri elementa koji obrazuju dijalektičko trojstvo: (a) lepo se pokazuje kao beskonačno jedinstvo forme koje se manifestuje u proporciji i harmoniji. Istovremeno, (b) lepota je raznovrsna i njoj pripada sve što postoji u svetu, a, kako jedinstvo koje leži u osnovi lepog pretpostavlja raznovrsnost, priroda lepog se može izraziti formulom: (c) jedinstvo u mnoštvu. Koliko god da se može govoriti o neoplatonizmu kod N. Kuzanskog, činjenica je da tu više nema one apstraktne simbolike toliko karakteristične za srednji vek; kod njega lepota nije sen ili odraz ideje boga, već svaki realni oblik čulno prosvetljava beskonačna i jedinstvena lepota adekvatna svim svojim pojedinačnim manifestacijama. Sve što postoji proizvod je apsolutne lepote i Kuzanski odbacuje svako hijerarhizovanje lepote jer su svi oblici lepote potpuno ravnopravni. Kako je lepota univerzalno svojstvo bivstvovanja, Kuzanski estetizuje celokupnu realnost pa se u svemu što poseduje formu nalazi istovremeno i lepota. *** Potrebno je ipak pojasniti bit poimanja lepote u srednjem veku; u tome nam mogu pomoći izvanredne analize ovog problema koje nalazimo u knjizi R. Asunta Teorija lepog u srednjem veku; to je potrebno ponajpre stoga što za srednjevekovno mišljenje lepota nije bila svrha za koju su stvarani oni predmeti koje mi danas nazivamo umetničkim delima. Lepota je bila atribut svojstven materiji i načinu njene obrade, ukoliko se težilo praktičnoj svrsi, kojoj je umetničko delo trebalo da služi, i ukoliko se vodilo računa i o metaforičkom značenju njegova oblika i o moralnoj pouci koja je bila namenjena onome ko je predmet pri upotrebi posmatrao. Trebalo je težiti da se posmatraču, pri korišćenju predmeta, otkrije jedna nadzemaljska i
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 89
nevidljiva stvarnost. Zahvaljujući tom atributskom karakteru koji se odnosi na razne aspekte predmetnosti pojam umetničke lepote je u srednjem veku bio obuhatniji nego u modernom mišlenju, dok je umetničko delo bilo opus artificiale (stvoreno, veštačko delo) napravljeno od određenog materijala i za neku praktičnu svrhu; pritom, ono je bilo oblikovano tako da je metaforički moglo biti nosilac određenog značenja i ko se njim služi trebalo je da bude naveden da sena određen način ponaša u životu, a u isto vreme zadatak dela je bio da posmatrača uzdigne do nadzemaljskih vidika. Lepota jednog takvog opus artificiale nije se odnosila na ovo ili ono od njegovih objektivnih obeležja, niti na njegovu subjektivizaciju u ličnom delanju artifex-a, kako to obično danas mislimo, već se lepota odnosila na sva obeležja predmeta u njihovom jedinstvu. To jedinstvo je bilo delo koje se, sa stanovišta posmatrača, videlo kao objekt, a ne kao subjektivni izraz artifex-a. To znači da je lepota uvek bila podređena nameni, značenju i cilju predmeta a što se jasno vidi u izlaganju Tome Akvinskog koji kaže da bi od stakla napravljena testera bila prijatnija za oko nego gvozdena. Ali ona stoga ne bi bila bolja, jer lepota mora odgovarati svrsi; a testera od stakla ne bi odgovarala svojoj svrsi, rezanju. Kao opus artificiale umetničko delo se nije razlikovalo od odeće ili pribora. Izgled umetničkog dela bio je u srednjem veku podređen svojoj neumetničkoj funkciji; u to vreme kategorija lepog nije se razlikovala od kategorije korisnog, štaviše, bila je uslovljena ovom poslednjom. Srednjovekovna svest se nije sa toliko respekta odnosila prema umetničkim delima kao današnja, zato što je u ovima videla ono što mi danas određujemo kao industrijski dizajn. Pokušavao se ostvariti izgled koji po sebi nije bio svrha već integrativna komponenta funkcije kojoj je predmet imao da Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|