Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 96
traktata O arhitekturi. Pridajući izuzetan značaj matematičkoj osnovi umetnosti on smatra da je suština lepog u harmoniji (concinnitas) koja je izvor svake lepote a samu lepotu arhitekture obezbeđuju tri momenta: broj (numerus), ograničenje (finitio) i raspored (colocatio). Tako dolazi do zamene srednjevekovne formule lepog novom: lepo je harmonija delova, pa se Alberti vraća antičkoj definiciji lepote kao harmonije i srazmernosti, a Lajbnic, mnogo stoleća posle Avgustina piše kako nas muzika očarava iako njena lepota počiva jedino na saglasnosti brojeva. Pored ove teorije lepog koja traje od vremena pitagorejaca pa sve do XVII stoleća postojale su i druge teorije koje su isticale kako lepo počiva na jednome u mnoštvu, na savršenstvu, na prikladnosti, u otkrivanju ideje u stvarima, u umerenosti, u otkrivanju psihičnosti, ali, činjenica je da nijedna teorija nije bila do te mere široko prihvaćena i rasprostranjena kao pomenuta velika teorija
to onog časa kad se promenio ukus pod uticajem neklasičnih umetnosti poznog baroka i romantizma, a velika teorija bila je formirana na modelu klasične umetnosti i književnosti. Psihološke analize empirista tokom XVII stoleća pokazuju da lepo ne počiva na nekoj određenoj proporciji i rasporedu delova, već da je pre svega utemeljeno na nedostatku pravilnosti budući da zahteva živost, slikovitost i punoću. Lajbnic i Monteskije (Ch. Montesquieu, 1689- 1755) pisali su da je lepo neuhvatljivo, a Hačeson (Hutscheson, Francis, 1694-1747) i Hjum da je ono subjektivna predstava ljudi; Volf i Baumgarten su lepo videli kao savršenstvo čulnog a Mozes Mendelson (M. Mendelssohn, 1729-1786) kao nejasnu sliku savršenstva, dok je Elison lepotu zvukova, boja i reči pripisivao osećanjima koja ovi izazivaju. **
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 97
Pojam lepog zauzeće centralno mesto u Kantovoj estetici; ovde ćemo izložiti kako on određuje pojam lepog u njegovoj Kritici moći suđenja; polazeći od stava da ono što je potrebno da se neki predmet nazove lepim može da se pronađe analizom sudova ukusa (pri čemu je ukus moć prosuđivanja onog što je lepo), a oslanjajući se na tradicionalnu podelu logičkih sudova, analizira pojam ukusa s obzirom na četiri njegova moguća svojstva - kvalitet, kvantitet, modalitet i relaciju. a. Sud ukusa u pogledu njegovog kvaliteta. Da bismo mogli razlikovati da li je nešto lepo ili nije, mi, ističe Kant, ne povezujemo razumom predstavu sa nekim predmetom, već je povezujemo uobraziljom sa subjektom i sa njegovim osećanjem zadovoljstva i nezadovoljstva. To znači da sud ukusa nikako nije sud saznanja, da on nije logički već estetski sud pod kojim razumemo onaj sud čiji odredbeni razlog ne može biti drukčiji do subjektivan (Kant, 1975, 93). Predstave koje su date u jednom sudu mogu biti empirijske (dakle: estetske) a sud koji se na osnovu njih donosi jeste logički, samo ako se te predstave u sudu dovode u vezu sa objektom; u suprotnom slučaju, ako bi se date predstave (čak i da su racionalne) odnosile isključivo na subjekt (na njegovo osećanje), sud bi o njima uvek bio estetski. Interesovanjem Kant naziva ono dopadanje koje mi povezujemo sa predstavom o egzistenciji nekog predmeta i zato, svako takvo interesovanje stoji u vezi sa moći htenja. Međutim, kad se pojavi pitanje da li je nešto lepo, onda se ne želi znati da li je nama ili ma kome išta stalo do egzistencije te stvari ili ne, već se tada hoće znati kako mi tu stvar porosuđujemo u čistome posmatranju (u opažanju ili u refleksiji). Da bih mogao reći da je neki predmet lep i da bih dokazao da imam ukus, važno je šta ja iz njegove predstave u sebi proizvodim, a ne u čemu zavisim od njegove
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 98
egzistencije. Svako mora priznati da je pristrasan svaki onaj sud o lepoti u koji se meša ma i najmanji interes, i da, prema tome, takav sud nikako ne predstavlja neki sud ukusa. Da bi neko mogao u stvarima ukusa da ima ulogu sudije, on, ističe Kant, ne sme ni najmanje da bude zainteresovan za egzistenciju određene stvari, već u tome mora da bude potpuno ravnodušan. Prijatno je ono što se u osetu dopada čulima i sve što se dopada prijatno je po tome što se dopada. Pod osetom
pod osećanjem (Gefuehl) ono što uvek ostaje subjektvino i što nije u stanju da sačinjava predstavu nekog predmeta. Zelena boja livada spada u objektivne osete, kao opažaj jednog predmeta čula; prijatnost te zelene boje spada u subjektivni oset kojim se ne predstavlja nikakav predmet, tj. spada u osećanja kojima se predmet posmatra kao objekat dopadanja. Kako je dobro ono što posredstvom uma izaziva dopadanje pomoću čistog pojma, mi nazivamo ponešto dobrim radi nečega (ono je korisno) i ono nam se sviđa kao sredstvo; za nešto drugo kažemo da je dobro po sebi, i ono nam se sviđa samo po sebi. U oba dobra uvek se sadrži pojam neke svrhe, tj. odnos uma prema (bar mogućem) htenju, dakle, neko dopadanje koje izaziva postojanje nekog objekta ili neke radnje, tj. neki interes. Da bih za nešto mogao reći da je dobro, ja u svako doba moram znati kakva stvar treba da je taj predmet, tj. moram imati neki pojam o njemu. Međutim, to mi nije potrebno da bih u nečemu našao lepotu. Cveće, slobodni crteži, ukrasi koji se bez ikakve svrhe upliću jedni u druge pod imenom ladnjaka ne zavise ni od kakvog određenog pojma, a ipak se dopadaju, pa dopadanje koje u nama izaziva lepo - ističe Kant - mora da zavisi od refleksije o nekom predmetu koja nas dovodi do nekog pojma (svejedno
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|