Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 69
ESTETIČKE KATEGORIJE
Od vremena svog nastanka pa do naših dana estetika kao jedan od svojih najvažnijih zadataka vidi određivanje svojih najviših tematskih pojmova, odnosno kategorija. Kako je reč o pojmovima kojima se nastoji definisati bit umetničkog same umetnosti i budući da se naši pristupi i odnosi spram umetnosti menjaju, često se čini da i same estetičke kategorije ostaju u senci, nedovoljno istražene, jer se i operativni pojmovi sve više nalaze u oblasti koja se što dublje u nju zalazimo sve manje mogu jednoznačno odrediti, pa što se više o njima piše, što ih više koristimo, oni su sve manje jasni i sve manje upotrebljivi. Izraz estetička kategorija nastaje krajem XIX stoleća zahvaljujući uticaju Kantove terminologije i prvi ga, sudeći po istraživanjima An Surio, koristi francuski estetičar Viktor Baš (1896) da bi njime označio forme, odnosno, modifikacije lepog. Sredinom XX stoleća Etjen Surio pod ovim pojmom podrazumeva "sredstvo za iskazivanje izričitih i direktnih vrednosnih sudova" u ovom smislu kategorije "odgovaraju utiscima" koji su u isti mah "neposredni i jednostavni", a to znači da estetičke kategorije predstavljaju "osobene vrednosti i ukuse". Rejmon Baje (1933) definiše estetičke kategorije kao vrednosti, kao etose i smatra da one "proizlaze iz arhitekture dela"; kriterijumi za njihovo određivanje bili bi: "(a) unutrašnji sklad među njihovim vidovima otkrivenim u svakoj umetnosti i (b) saglasnost među njenim vidovima u svim umetnostima i disciplinama" (A. Surio, 1971, 136-7). ** Mada se bivstvovanje stvarima pripisuje na različite načine, samo bivstvujuće, koje može imati različita predmetna određenja, odnosno, različite forme izražavanja, Aristotel označava izrazom kategoria; tako se zapravo
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 70
tematizuje način na koji se pojedinačno bivstvujuće javlja u mnoštvu. Tokom istorije filozofije postoje različita shvatanja šta se pod ovim pojmom misli. U Kritici moći suđenja Kant kategorije određuje kao "čiste pojmove razuma koji se a priori odnose na predmete opažanja uopšte". Kant smatra da razum jedino pomoću kategorija može u raznovrsnosti opažanja nešto da razume, tj. da zamisli neki novi objekat, pa stoga gradi sistem kategorija koji počiva na zajedničkom principu, na moći suđenja; istovremeno, on zamera Aristotelu da nije postupao po nekom principu, da je kategorije "pokupio onako kako je na njih nailazio" a sve stoga što je njegovo istraživanje čistih pojmova, po rečima nemačkog filozofa, bilo preduzeto na sreću (Kant, 1990; 90- 91).
Uz svo poštovanje Kanta, ne bi se moglo prihvatiti ovo njegovo poslednje tvrđenje. Sve bi bilo odviše jednostavno ako bi se Aristotel otpisao tako olako. Mora se imati u vidu da je osnova i tlo Aristotelovog filozofiranja sam jezik, i to jezik koji nije samo neki instrument ljudskog izražavanja, već jezik u funkciji otkrića bivstvovanja i njegovog ustrojstva. Drugim rečima: ono što je bivstvujuće, pojedinačno bivstvujuće, jeste ono što se može izreći i izražava se kao koren sveg bivstvovanja, i to je ono što je uvek već prethodno pretpostavljeno. Aristotel smatra da se sa postavljanjem logosa, sa mogućnošću govora /izgovaranja, imenovanja/ dospeva i do onog bivstvujućeg (on, Seiende); zato on filozofira ontološki i to u bukvalnom smislu te reči. U tome je veličina ali i granica njegove filozofije; tako se nazire i razlog nastojanju da se bivstvujuće može izraziti na mnogo načina (to on legetao pollachos). Konačno, tu je nit vodilja njegovog mišljenja, kao i načina na koji on postavlja pitanje. Iz mnogovrsnosti načina na koje se može govoriti o bivstvujućem, iz saznanja da se o jednoj stvari može govoriti
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 71
polazeći od njene kakvoće, kolikoće, odnosa spram drugih stvari, itd., proističe Aristotelovo učenje o kategorijama. U kategorijama se nahodi gradnja stvari kao takve, struktura stvari koja je zajednička svim drugim stvarima. Ali, o čemu se ovde zapravo radi? Pitanje bi ovde, na početku, moglo biti naizgled sasvim trivijalno: kako mi vidimo stvari; kako ih opažamo, kako ih razumemo, konačno: u čemu je zapravo stvarnost stvari s kojima se neposredno srećemo? Svaka stvar koju vidimo pred sobom ima prednju i zadnju stranu, ima tvrdoću (kolikoću) i veličinu... Svaku stvar možemo videti iz mnogo uglova a ipak ima nečeg po čemu je ona upravo ta stvar. To što svakoj stvari leži u osnovi Grci su odredili izrazom
su skovali izraz substantia. Taj izraz substancija ubrzo je postao veoma "problematičan", ili bolje rečeno: problemski pojam metafizike i on se provlači kroz svu istoriju filozofije; određujući taj pojam određuje se kako predmet tako i bit filozofije. Osobina svake stvari je, dakle, da istovremeno bude jedno i mnogo. Svaka stvar je raspeta između bivanja i promene; možemo se pitati koliko osobitosti neka stvar gubi, koliko zadržava a da pritom, ipak, ostaje ista stvar. Da se dospe do metafizičkog određenja suštine moguće je samo ako ovom pristupimo unutar horizonta opšteg pitanja o bivstvovanju, jer, pitanje suštine, kao metafizičko pitanje, ne počiva na saznajnoteorijskom razlikovanju empirijskog i apriornog saznanja već na uvidu u prirodu samog bivstvovanja. Neko bivstvujuće može se razumeti ako se pođe od razlike koja određuje odnos suštine i ne-suštine i zato, bivstvovanje možemo razlikovati kao pravo i ne-pravo bivstvovanje (a što nema nikakve veze sa saznajno teorijskim odnosom ispravnog i pogrešnog) budući da je
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|