Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 57
ova već nije poprimila logiku onoga što nastoji da ospori. Tu kao da se "kritikovana stvar" sveti svome "kritičaru": filozofski govoriti o umetnosti znači i umetnički govoriti o umetnosti, a onda isto tako i: umetnički govoriti o filozofiji koja pretenduje na to da sačuva čistotu svog govora i pritom nesvesno previđa (možda i namerno) da je svaki filozofski govor uvek određen predmetom kao i da upotreba pojmova istovremeno povlači za sobom čitavu njihovu metafizičku tradiciju ali i njihov preobražaj podstaknut predmetom saznanja. Pretpostavi li se i to da ne postoji neki poseban filozofski jezik koji bi bio primeren samo filozofiji već je na delu jedan opšti jezik (svima dostupan ali ne i svima razumljiv) može se ipak reći da u filozofiji imamo posla s posebnom "filozofskom" logikom, koja se sukobljava s logikom umetničkog stvaranja kad god nastoji da pronikne u prirodu i strukturu umetničkog dela a što je dodatno otežano za istraživanje u slučaju kad se priroda i kultura ukrste na takav način da je više nemoguće videti ih istovremeno i kao zasebne celine. Kako se već dovoljno dugo pažnja posvećuje opravdanju nužnosti postojanja upravo filozofije umetnosti ima isto tako mnogo razloga da se već jednom tematizuje i jedna umetnost filozofije koju ne bi karakterisala samo specifična metoda izgrađena na tragu rezultata nove umetnosti a koja se istovremeno sa pojavom postmodernih strategija rađa na očigled svih naših nastojanja da akcenat stalno stavljamo na ontološku dimenziju umetnosti. Bude li u tom slučaju olakšano kretanje u oblasti umetničkih dela i istovremeno stvoreno jedno posve novo shvatanje same filozofije, jasno je, da više ne bismo bili svedoci jednosmernih kretanja u vremenu već da je reč o istovremenom kretanju mišljenja i same umetničke prakse u raznim smerovima koje ne karakteriše više ni jedinstvo prostora. Već pominjani poljski estetičar
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 58
Stefan Moravski (S. Morawski, 1921) s mnogo razloga tvrdi kako smo već od pedesetih godina svedoci prebacivanja težišta sa stvaralaštva (kao sposobnosti gradnje sveta fikcije) na kolektivna iskustva, na istraživanje sopstvenog života ne bi li se ovaj učinio autentičnijim, te na invenciju (koja se potvrđuje u neočekivanim kombinacijama poznatih elemenata), ili na destrukciju (Moravski, 1990, 273), a sve s namerom da se dovede u pitanje ontološki status umetnosti kao alternativne stvarnosti. Indiciju za moguće ukrštanje realnosti i fikcije (koje bi u ekstremnom slučaju vodilo ukidanju umetnosti) Bernard Valdenfels (B. Waldenfels, 1934) će podupreti isticanjem pretpostavke da se umetničko stvaranje i razumevanje umetnosti ne moraju trajno razilaziti i kaže kako bi se trebalo zapitati u kojoj meri oblik umetničkog dela, zavisi od toga da li se umetničko stvaranje shvata kao podražavanje prirode ili kao stvaranje "paralelno" prirodi. Dijagnoza savremene umetnosti čini nam plauzibilnom pretpostavku da dalekosežno odricanje od funkcije odslikavanja stvara vlastite probleme. Sasvim jednostavno rečeno: ako se u slikarstvu napusti ravnoteža između slike i odslikane stvari, onda to vodi prema dvostrukoj tendenciji - da, s jedne strane, slike označavaju same sebe i postaju stvari, a da, s druge strane, zatečene stvari prikladnim tehnikama montaže i prikladnim aranžmanima dobijaju karakter znaka" (Waldenfels, 1991, 242). Isti autor u spisu Fikcija i realnost piše kako umetnost "nije tu tek da odslika neki realni ili idealni svet, ili da ga nadvisi svetom lepog privida nego da uspostavi novi način gledanja, govorenja, slušanja i nove forme kretanja, i to pomoću produktivnih fikcija. Svet umetnosti - kaže ovaj filozof - ne bi bio neki drugi svet već ovaj svet kao drugi" (Waldenfels, 1991, 241).
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 59
Ako je ispravna teza da "postoje čvorišta u mreži sveta gde se sabira zbivanje gradnje smisla, ali /da/ ne postoji nikakvo središte počev od kojeg se sve rasvetljava" (Waldenfels, 1991, 100), ima razloga da se preispita ideja o svetu umetnosti kao drugoj stvarnosti; jer, ako je prostor kojim se krećemo mreža tačaka u kojoj nema centralne u odnosu na koju se sve druge mogu posmatrati, pa se prostor shvata kao mnoštvo jednakovrednih mesta, moguće je pretpostaviti postojanje više paralelnih mreža od kojih bi jednu činio "svet" umetnosti. U tom slučaju kao kritično javlja se pitanje načina odnošenja ovih mreža, jer one i da su paralelne, jednom se moraju ukrstiti, no, budući da to nije uočljivo, posve je nejasno kako se ponašaju te tačke poklapanja interpretirane u dva razlita "sveta". Ovo oprezno korišćenje izraza svet već pokazuje da se prihvata besmislenost upotrebe ovog pojma u pluralu. Kada je reč o umetnosti očigledno je da ona u tom slučaju omogućuje opstanak fikcija i fiktivne stvarnosti u kojoj se više ne ogledaju samo čulne stvari već nastaju objekti sasvim nepoznati realnosti kojom se krećemo. Moderna umetnost nastoji da opstane tako što će pokušati da izbegne pad u platonizam i to je ono po čemu se novo tumačenje umetnosti razlikuje od onog koje nalazimo kod Hegela, ali koje, s druge strane, sebe određuje upravo u stalnom susretanju s mišljenjem umetnosti koje se nastoji opovrgnuti. Još je početkom prošlog stoleća, Hegel konstatovao da "umetnost ne pruža više ono zadovoljenje duhovnih potreba koje su narodi ranijih vremena u njoj tražili i u njoj nalazili" (premda umetnost, iako umanjenog značaja i dalje postoji); ako se složimo s ovim filozofom i u tome da su misao i refleksija nadmašili lepu umetnost, onda se moramo složiti i sa jednim drugim njegovim jednako bitnim uvidom, naime, da "umetnička dela u nama više ne pobuđuju samo Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|