Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 60
uživanje, već i suđenje, te nas umetnost poziva na misaono posmatranje kako bismo naučno uvideli šta umetnost jeste" (Hegel, 1970, 13). Umetnost je izgubila raniji značaj, no to još ne određuje status estetike kao filozofske refleksije o umetnosti, kao filozofske discipline koja za predmet svog istraživanja uzima umetnost kao fundamentalni način ophođenja čoveka sa svetom. Zato se estetika može razumeti kao "teorijska refleksija o ljudskoj praksi", kao neprestano vraćanje neposredno čulnom kontaktu sa stvarnošču. Put prirodnom, izvornom, vodi preko aisthesis pa estetika kao nauka ne mora biti ugrožena svim zamerkama koje se (opravdano i neopravdano) upućuju današnjoj umetničkoj praksi. Na novo određenje biti umetničkog dela, čime se ovo izdvaja iz niza stvari realnog sveta, ukazuje i sam Valdenfels: "Ukrštanje fikcije i realnosti bi imalo za posledicu da se umetnička dela u odnosu na neumetnička ne odlikuju primarno time što se na njima vidi, ili što se s njima predstavlja, nego time kakve nove mogućnosti gledanja i nove smisaone odnose otvaraju. To ne isključuje predoblike umetničkog, isto kao što ne isključuje svakodnevna, pa i politička delovanja. No, za to nisu potrebni tek spoljni podsticaji. Slika koja se predstavlja kao otelotvorena vidljivost bila bi istovremeno i ovde i negde drugde" (Waldenfels, 1991, 243). Tako se u središte istraživanja dovodi stvaralačka delatnost subjekta; akcenat se stavlja na produkovanje smisla, na mogućnost njegovog prevođenja u izraz a to bi moglo biti bitno ishodište fenomenološke redukcije kako je ovu video Huserl. Traženje smisla na tlu umetnosti uvek podrazumeva i njegovo građenje koje nema za cilj sagledanje faktičkog sveta već prevođenje neegzistentnog u formu odsutnosti koja pripada realnom svetu u svojoj nevidljivosti, a svetu
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 61
umetnosti kao ono što je vidljivo i utemeljujuće. Moguće je estetiku razumeti i kao filozofirajuću refleksiju o degradaciji statusa umetnosti, ali time se još uvek ne umanjuje opravdanost zahteva za nužnošću refleksije o umetnosti i to kako o biti umetničkih dela tako i o moći koja ih stvara; tu se teži odgovoru na pitanje šta umetnost jeste. Tako se pokazuje da filozofija po prirodi stvari dospeva u blizinu umetnosti i ono što budi interesovanje jesu posledice tog susretanja. Zahtev za susretanjem filozofije i umetnosti nije nov: nalazimo ga već kod Šlegela koji se, isticanjem zahteva zaizgradnjom poezije o poeziji, opredeljuje za refleksivno-filozofsko stvaralaštvo; mišljenje mora da postane intelektualna igra; nema ničeg sigurnog van čovekovog ja, koje s ironijom percipira svest i distancira ga od samog sebe (Moravski, 1990, 171). Istu misao nalazimo još kod Novalisa: poezija i filozofija su isto - pokušaj da se obuhvati suština duha. Tako se otvara sledeće pitanje: da li bit umetnosti biva ugrožena kada se ova podvrgne filozofskim tumačenjima (posebno onda kad umetnost filozofiji služi samo kao poligon za demonstriranje nekih njenih teza) pa umetnost postaje u toj meri zavisna od filozofije da od nje počinje dobijati i principe svog daljeg razvoja, ili je moguće nešto suprotno: da filozofija dospe u vlast umetnosti tako što će joj ova inkorporirati svoju metodu, svoj mnogovrsni način mišljenja (što će za posledicu imati razna postmoderna "filozofska" dela kojima pored sve njihove unutrašnje potrebe za lepršavim opravdanjem u stilu anything goes ustvari dominira jedna specifična metoda čije poreklo počiva u umetnosti). Ako je saznavanje jedno a estetski doživljaj nešto posve drugo, ako filozofa vodi analiza a umetnika intuicija, onda je opravdano pitati da li filozof umetničko delo (ne koristeći intuitivne uvide) može do kraja saznati, odnosno, da li filozofija može da ostane
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 62
samo mišljenje o umetničkoj intuiciji, ili i sama mora da iz intuicije misli intuiciju zahvaljujući kojoj (a ne samo konstrukciji) nastaje delo. Ovakvim tumačenjem stvari estetika mora doći do samosvesti i tematizovati svoj status kao i pokušaje njegovog opravdanja. Umetnosti je potrebno tumačenje kao što je filozofskom izlaganju neophodan stil; u prirodi svakog tumačenja leži rizik; opredeljivanju za određen način izlaganja prethodi već ranije doneta određena odluka. Umetnost nastoji da sačuva svoju autonomiju ali je mora uvek iznova opravdavati sredstvima koja se nalazi van njenih okvira. Filozofija je spremna da tumači umetnost ali se onda postavlja pitanje cene; njih dve se moraju pomagati ali u tom pomaganju se nužno i sukobljavaju i posledica tog "susretanja" je čudesna atmosfera, neodredljiv štimung što menjajući stvari menja i nas. Čini nam se kako do nekih uvida ne dospevamo racionalnim sredstvima već imaginacijom - kao da postoji neki paralelni svet slikovnog mišljenja prepun znanja o našem odnosu spram sveta koji V. Bimel određuje terminom blizina: ovim se pojmom ne označava "prostorna udaljenost između stvari, određena distanca koja se može meriti i izraziti brojevima, nego temelj svetskog odnosa koji odlikuje određenu epohu, a uvek ostaje nemerljiv" (Biemel, 1980, XIII). Vidi li se svet umetnosti kao druga stvarnost, kao umetnikova konstrukcija koja samostalno egzistira pokraj realnog sveta, tada je estetski doživljaj kontemplacija tog sveta a estetika, na koju se ova oslanja nalazi puno opravdanje opstanaka; kako svet umetnosti, tako i estetika dobija pravo na punu autonomiju. Osobitost sveta umetnosti potvrđuje svojevrsnost umetničkih dela kao i estetskih predmeta kao intencionalnih tvorevina. Mišljenje umetnosti nužno je refleksija koja nastaje u susretu s umetničkim delom; teškoće nastaju kad Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|