Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 66
koja ne teži pozitivnim efektima? Iako nas još uvek okružuju umetnička dela, ne možemo biti ravnodušni pred simptomima smrti umetnosti, a koji su: utopija, kič i tišina. Činjenica je da dela i dalje postoje u svom institucionalnom smislu, ali isto tako, činjenica je da bavljenje estetikom donosi i izvesnu neugodnost; ovde nije reč o razočaranju koje estetika izaziva kod stvaralaca i posmatrača umetničkih dela, naprotiv; sada se nelagodno osećaju i oni kojima je estetika prvenstveno namenjena. Opisujući stanje u kojem se smrt umetnosti uvek iznova najavljuje i događa, a koje se može označiti i kao sumrak umetnosti, Đani Vatimo (G. Vattimo) kaže sledeće: "Ko se bavi estetikom i dospe u situaciju da opiše umetnički doživljaj i doživljaj lepog, pomoću konceptualnog, pomalo emfatičnog jezika, nasleđenog iz prošlosti, oseća neku vrstu neugodnosti ako uporedi ovu emfatičnost sa doživljajem umetnosti do kog sam on dolazi i koji pronalazi kod svojih savremenika" (Vatimo, 1991, 61). U pomenutom spisu Vatimo postavlja pitanje: može li se još uvek naći umetničko delo koje bi bilo uzor genija, osećajna manifestacija ideje kao "ostvarivanje istine". Ta nelagodnost najdublji je izraz krize u kojoj se estetika našla. Njoj je moguće izbeći odbacivanjem estetičke tradicije i novim utemeljenje estetike; ostaje otvoreno pitanje o kakvoj je sada to estetici zapravo reč? Da li još uvek pred sobom imamo estetiku, ili je to što se naziva estetikom samo svedok njene smrti, budući da se nikad zapravo i nije radilo o smrti estetskog, već estetičkog. Ta nelagodnost izraz je novog iskustva, novog manifestovanja istine u delu. Delo je samo u delovanju egzistentno; izučavanje njegove strukture ne može se vršiti ako se u vidu neprestano nema činjenica njegovog života u vremenu. Ako se iz vida ne sme izgubiti delo još manje bi se moglo opravdati previđanje amfiboličnog odnosa estetike i
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 67
umetnosti, odnosa u kome se prelamaju sva praktična i teorijska nastojanja filozofa i mislilaca u poslednja dva stoleća. **
Ako se danas sa sve većim interesovanjem okrećemo filozofskom promišljanju umetnosti možda je to znak da smo na početku novog viđenja umetnosti, na početku nove umetnosti različite od svega što je iznedrila dosadašnja umetnička praksa. Ono što se sada u umetnosti dešava češće je manje umetnost a više materijal za dela koja će tek doći. To dolaženje iz budućnosti delom se već dogodilo ali se u ranijim delima nedovoljno prepoznaje pošto se ključevi razumevanja ne nalaze ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Kružni tok vremena nikad ne raskriva sve oblike bivstvovanja vremena i zato mnogo je prisutnog a nedovoljno vidljivog tamo gde su umetnička dela istovremeno i znaci i govor. Međutim, ako se umetničkim delima pristupa tako što će se razumeti iz njih samih a da se pritom nema neka prethodna ideja dela, to je istovremeno i stoga što umetnička dela imaju tendenciju odbacivanja svoje sopstvene stvarnovitosti koja je medijum njihovog ukidanja (Adorno). Pre svakog govora o umetnosti mora se imati (makar u obrisima) svest o metodi kojom se dospeva u smisaoni horizont umetničkog dela, pa ako je postalo uobičajeno da se metoda za estetička istraživanja najpre traži u fenomenološkoj filozofiji to je prvenstveno stoga što se ova i dalje čini najprimerenijom kada je o izlaganjima ove vrste reč. Noseći u sebi i pojavnost i ono što se pojavljujući ne pojavljuje umetnička dela se pokazuju kao fenomeni u pravom smislu te reči: umetničko delo nije samo estetsko već, nastajući u slojevima empirijskog nosi u sebi i tvarni karakter. Pojavno o kojem je ovde reč, pokazuje se ponajčešće kao osobit privid bivstvovanja po sebi samoga
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 68
sveta. Tlo tog privida izvor je transcendentalnog privida u kome se nalazi zarobljen ljudski um; umetnost, uvek oslobađajuća i razrešujuća, sa one strane privida hoće da dospe do onog bitnog same stvari da opeva ono najumetničkije same umetnosti, jer njena pobuna protiv privida pobuna je protiv njene objektivizacije. Na tom putu ona se mora sresti sa filozofijom i takav susret bio bi "znak jednog novog prijateljstva". Za to je potreban filozof poput Adorna koji će reći da se "u tastaturi svakog klavira krije cela Appassionata, da kompozitor mora samo da je izvuče, a da je za to naravno, neophodan Betoven" (Adorno, 1990, 46). Filozofi su pozvani da govore o načinu egzistencije umetničkih dela jer umetnost upravo svojom "objektivnošću" dovodi u pitanje "realnost" realnog sveta. Činjenica da je u pojmu svakog umetničkog dela sadržano protivrečje pošto je sama realnost dela nerealna (pa je delo realno samo u onoj meri u kojoj je nerealno), putokaz je koji treba slediti kako bi se sama umetnost mogla razumeti. Ako se u početku umetnost poziva na realnost da bi potom ustuknula pred njom to nije činjenica koju treba "razrešavati", već bitno svojstvo same umetnosti.
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|