Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 54
odgovor na pitanje o "ontološkom statusu" umetničkog dela, ili o biti umetnosti, isto tako kao i određenje njenog istorijskog značaja. Da bi se prišlo problemu umetnosti potrebno je s jedne strane istražiti te osnovne pojmove kao što su princip odražavanja i njegovo implicitno određenje lepote, pojam genija i ideala kao i autonomije umetnosti, odnosno njene istorijske funkcije. Na taj način moguće je razumeti istorijsku poziciju estetike prosvetiteljstva, Kantovu kritiku moći prosuđivanja, sistematsku estetiku nemačkog idealizma kao i estetičke stavove u marksizmu, neomarksizmu ili analitičkoj estetici; to istovremeno znači da je na osnovu uvida u sve to moguće izgraditi jednu filozofiju umetnosti. Delovanje sadržajno utvrđenih estetičkih pojmova i istovremeno s tim i estetičkih paradigmi koje postoje u kritici umetnosti, kao i različitih teorija umetnosti, moguće je analizirati samo ako se kritički odnosimo prema značenju i primeni tih pojmova. Pored uvida u umetničke teorije, kao i u umetničku praksu, neophodno je imati uvid i u ono što su sami umetnici rekli o svojoj umetnosti kao i u neke pred- refleksivne pozajmice sa kojima se sreće filozofska estetika. Pri svim kritikama pojmovnog ustrojstva fenomena umetnosti po-kazuje se nužnost korišćenja filozofijskih pomoćnih sredstava; isto tako, filozofska estetika ima za zadatak da tematizuje pretpostavke umetničke kritike, teorije umetnosti i istorije umetnosti, kao i da kritikuje i/ili osmisli naučni i svakodnevni govor o umetnosti. Ako se imaju u vidu određenja umetnosti koja srećemo tokom istorije filozofije, nailazimo na principijelno različite stavove o tome kako je moguće na filozofijski način obraditi umetnost. To je i osnovni razlog što se umetnost u poslednje vreme istražuje na dvostruki načina a s obzirom na dve ranije pomenute paradigme: s jedne strane,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 55
umetnost se određuje kao način saznanja, a s druge strane kao način integrisanja umetničkog dela u oblast delovanja. Sve ovo opravdava stalnu potrebu za istraživanjem odnosa umetnosti i filozofije; obe pretenduju na to da nešto osobito i odlučujuće kažu o svetu, a umetnost hoće daleko više: da rezultat svog iskustva i pokaže. Odnos njih dveju različito je bio tumačen: za Hegela umetnost je bila niža od filozofije za Šelinga beše obrnuto; u svakom slučaju, očigledno je da se umetnost ne kreće samo u medijumu privida, da nas ne odvraća od supstancijalnih interesa, već da je od izuzetnog značaja za život i to kao "jedan od načina da se ono božansko, najdublji ljudski interesi, najobuhvatnije istine duha dovedu do svesti i izgovore" (Hegel, 1970, 9). Ističući da svet koji misli fenomenologija nije objašnjavanje nekog prethodnog bivstvovanja, nego zasnivanje bivstvovanja, Moris Merlo-Ponti (M. Merleau- Ponty, 1901-1961) u predgovoru spisa Fenomenologija percepcije piše da "filozofija nije odraz neke prethodne istine, nego kao i umetnost, ostvarenje istine" (Merleau- Ponty, 1978, 16). Ovde se, delimično i na tragu Hajdegera, javlja misao o bliskosti filozofije i umetnosti. Takva ideja mogla je poteći upravo iz fenomenološke filozofije, kao posledica njenih stalnih tematizovanja subjektivnosti: odatle, samo je jedan korak do uvođenja u igru pojmova kao što su predstava, ili oprisutnjenje; umetnost vidi svet kao predstavu, jer ona živi na tlu moći dočaravanja - u ravni čulnog, odnosno estetskog. U diskusiji sa Ž. Ipolitom, a povodom filozofskog jezika u Predgovoru Hegelove Fenomenologije duha, Ž. Levenberg (J. Löwenberg) je primetio kako se kao ključni problem prilikom svakog poređenja književnog umetničkog dela i filozofskog umetničkog dela (koje takođe poseduje imaginaciju, viziju i perspektivu književnog umetnič-kog
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 56
dela), javlja njegova istinitost (Ipolit, 1988, 201). Možemo se s pravom zapitati da li je istina Hegelove Fenomenologije odista ta istina koja se ovde ističe, a ako jeste, onda, u kakvom je odnosu istina filozofije i istina književnosti i u kakvom su odnosu ove istine spram istine koju nalazilo u oblasti nauka. Ima razloga tvrdnji da i umetnost i filozofija teže tome da nešto kažu o istini; i jedna i druga nastoje da istinu dovedu do svesti, da je "izgovore"; možda i stoga još od najstarijih vremena, kako je već bezbroj puta naglašeno, postoji među njima spor o pravu prvenstva. Osim potrebe da nešto kaže, umetnost stalno nastoji da to "nešto" i neposredno-čulno pokaže; to i ne bi bio povod raspravi da je, kako Valter Bimel (W. Biemel, 1918) primećuje, epoha u kojoj se tretiranje umenosti redukovalo na estetičko posmatranje završena (Biemel, 1980, XIII); međutim, to nije slučaj i sada se pred nas postavlja zahtev da se umetnost razume, da se tumači iz filozofije. Ovaj zahtev dovodi u blizinu filozofiju i umetnost i iznova se postavlja pitanje njihovog odnosa. Poznato je da filozofiju u vreme nakon Hegela prati niz osporavanja; to, razume se nije nešto novo - istorija osporavanja filozofije istovremeno je istorija filozofije; više je zabrinjavajuće to što o njoj pretenduju da govore oni koji je ne znaju i ne razumeju. Danas je postalo moderno napadati filozofiju isticanjem njene završenosti i izlišnosti, no, dogodilo se da se sad i ta osporavanja čine prevaziđenim. Teškoća osporavanja možda leži u samoj prirodi filozofskog mišljenja. U predavanju Struktura, znak i igra u diskursu humanističkih nauka Žak Derida (J. Derrida, 1930) je lucidno istakao kako "napad na metafiziku nema smisla ako se realizuje bez metafizičkih pojmova" (Derida, 1988, 292), jer, nemoguće je izgovoriti neku destruktivnu tvrdnju a da Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|