Naziv originala: The Tutankhamun Prophecies
Yüklə 4,42 Mb. Pdf görüntüsü
|
141 142 143 DRUG! DEO ČETVRTO POGLAVLJE Sveta tajna
Kapetan Brus Keti leteo je za novozelandsku aviokompaniju vise od 25 godina. Njegova priča počinje 1952. godine kada je ugledao čudnu letelicu na nebu iznad Mangere, u Oklandu. Ništa slično nije video ranije. Ispitivanja koja su usledila nisu uspela da objasne ovu anomaliju; u to vreme u vazduhu nije bilo poznatih meteoroloških balona niti civilnih ili vojnih aviona. Ostali koji su podelili iskustvo poverovali su u njegovu priču, potvrđujući da to nije bio nikakav trik za oči niti svetlosna zamka. Objekat, šta god bio, ostao je neidentifikovan. Četiri godine kasnije, leteći na 2135 metara tokom mirne, vedre večeri, Keti se po drugi put susreo sa NLO-om. Let od Oklanda do Paraparauma u avionu DC3 bio je sasvim običan dok se jarkozeleni disk nije pojavio sa istočne strane na visini od 3050 metara. Pilot i kopilot zajednički su posmatrali letelicu dugačku 610 metara kako krstari nebom, ostavljajući dva polukružna traga za sobom. Na pola puta iznad moreuza Kuk Strejt, letelica je ispustila manji objekat i nestala. Putanja objekta ubedila je Ketija da je modulom verovatno rukovodilo neko inteligentno biće. Zatim je usledio svetlosni bljesak i disk je nestao sam od sebe. Sledećeg dana usledila su nova prijavljivanja o velikoj eksploziji koja se dogodila visoko na nebu malo severnije od Nelsona. Udarni talas koji je pratio eksploziju uzdrmao je zgrade, izazivajući velika oštećenja na prozorima. Zaintrigiran ovim prizorom, Keti je započeo dugogodišnje sistematsko osmatranje, skupljanje podataka i analizu o NLO-ima viđenim na području Novog Zelanda. Uskoro je sastavio šablon svih prijavljenih objekata koji su 144
Slika 86: „Zemljina mreža" prikazuje varijacije u Zemljinom magnetnom i gravitacionom polju koju je utvrdio kapetan Brus L. Keti. se po svoj prilici grupisali duž geometrijskih vazdušnih putanja. Ponašanje letelica takođe je odgovaralo šablonu:brzo približavanje, trenutno ubrzanje, geometrijsko kretanje i potom iščezavanje, iznenadno i neobjašnjivo kao i dolazak. Analize su izazvale brojna pitanja. Zašto se uvek vide samo na specifičnim putanjama? Kakva to sila omogućava ovim letelicama da prkose zakonima fizike, bar kako ih mi shvatamo, da bukvalno iz jedne tačke naprave trenutno ubrzanje brzinom svetlosti? Da li je moguće da letelice osećaju i na neki način kontrolišu magnetna i gravitaciona polja Zemlje, poboljšavajući ovu vrstu kretanja? I, najvažnije, da li magnetna i gravitaciona polja Zemlje sadrže putanje, kao neke nevidljive linije, koje vanzemaljske letelice koriste kao moguće kapije tokom poseta našoj planeti? Ketijevo istraživanje proširilo se na područje celog sveta. Po prvi put koordinirana kolektivizacija podataka o potvrđenim videnjima NLO-a sakupljena su na geometrijskoj mreži uzoraka koja je obmotavala Zemlju. Da bi se ustanovila tačna lokacija utvrđene mreže, projektovane iz vazduha na površinu zemlje, bilo je neophodno pre svega odrediti njenu lokaciju na geografskoj mreži. Jedan od načina za to bila je upotreba serije 145
Svetlost radara Slika 87: U određenim uslovima radar ska svetlost nije u mogućnosti da otkrije ledeni breg. istovremenih matematičkih jednačina, gde se podudarnost izmedu njih događa samo na pravcu ukrštanja. Ketijeva jedinstvena jednačina uključivala je brzinu svetlosti, kao što je predvideo Albert Ajnštajn u svojoj Teoriji relativiteta (300 miliona metara u sekundi) i Isak Njutn u Algoritmu za silu gravitacije (Dodatak 5). Keti je imao predosećaj za to da varijacije Zemljine gravitacije i magnetnih polja mogu biti glavni uzrok vazdušne mreže iznad njih. Grupisanju NLO-a, koja su pokazala takvo interesovanje za mrežu, svakako su mogle da koriste linije koje mreža uključuje pri navigaciji ili možda na neki način kontroliše diferencijalnu moć, nerazdvojnu unutar gradijentnih polja, kao izvor za pogon sopstvenih letelica. Njegovo ispitivanje sada se od NLO-a, za koje je bio siguran da postoje, usmerilo ka traganju za teoretskom Zemljinom mrežom koja je mogla da otkrije putanje gravitacionog i magnetnog odstupanja. Njegove kalkulacije postale su sve složenije u potrazi za mogućim rešenjima. Uskoro je postalo jasno da je Ajnštajnova računica za brzinu svetlosti, podeljena na jedinice metra, bila dobra za prave linije izmedu dve tačke, ali veoma neadekvatna kada je u pitanju merenje kružnih funkcija Zemljine mreže. Da bi napravio lakše kalkulacije, pretvorio je Ajnštajnove računice u kružne funkcije, računajući razliku pokrivenu svetlom u ugaonim stepenima u sekundi (oko Zemljine površine) radije nego u metrima u sekundi. Keti je takode shvatio, s obzirom na to da je svetlost elektromagnetna, da će na talase koji su se ukrštali na mreži uticati odstupanje u mreži magnetnih i gravitacionih polja. Brodovi i niskoleteće letelice svesni su sličnog problema sa ledenim bregovima koji se ne pojavljuju uvek na radaru; sijanje radara u određenim uslovima može da skrene nagore usled približavanja hladnom vazduhu oko ledenog brega i opet da se vrati nadole usled toplog vazduha nakon što brod mimoiđe ledeni breg. Svetlost ne pravi kontakt sa ledenim bregom i ledeni breg zbog toga ne utiče na prijemnik radara da bi se prikazao na ekranu. Imajući to na umu, postaje jasno da brzina svetlosti, na Zemlji, ne može biti konstantna vrednost, kao što je pretpostavio Ajnštajn, zato što bi linije 146
Yüklə 4,42 Mb. Dostları ilə paylaş:
|