Special edition diogen haiku

NO 38 
PAGE 8 
Uzmemo li kao primjer andaluzera, odnosno andaluzijskog konja, on, prema istraživanjima, ne potječe 
od  već  navedenih  ishodnih  skupina,  odnosno  od  arabera,  već  se  ispostavlja  da  je  na  tom  području 
preživio posljednje ledeno doba. O tome svjedoče slike iz neolitika, a autohtona pasmina kao ishodišna 
skupina postoji još i danas u brdskim predjelima Portugala, a nazvana je Soraja poni. To je primitivni 
predak andaluzera. Iz ovog je primjera vidljivo koliko parametara utječe na vjerojatnost nastanka jedne 
pasmine, odnosno što sve treba uzeti u obzir, ako se odlučimo za točnost njenog procjenjivanja.  
 
Potomci Equus gracilis Ewart, čiji ostaci potječu iz doba pliocena, ishodišna su skupina srednjoeurop-
skih i engleskih konja. Njihov direktni potomak jest keltski poni. Izvorni divlji oblici ostavili su mor-
fološki i fiziološki trag na udomaćenim potomcima. Spominjući ova kretanja i ishodišne skupine, nas-
tojim okvirno približiti i sažeti velike vremenske udaljenosti i ogromna geografska prostranstva u ko-
jima se konj kretao, jer bi za raščlanjivanje svih relevantnih činjenica trebalo odvojiti i više vremena i 
više ispisanih stranica, čemu ovaj uvod ne teži. 
 
Mogu li se uopće zamisliti ratovi vođeni u antici, bez bojnih kola i dvoprega, bez rimskih arena, bez 
utrka?  Ili  ratnike  Džingis-kana  koji  nisu  umjeli  živjeti  bez  te  životinje?  Rađali  se  s  njim,  na  njemu 
živjeli i na njemu umirali. Velika su carstva bila osvajana na konju i uz konjsku pomoć. Spomenimo 
samo stare Grke sa svojim bojnim kolima, Rimljane, vojsku Aleksandra Makedonskog, turske postro-
jbe, križarske čete, indijanske horde, američke postrojbe Sjevera i Juga. Kauboji i goniči stoke u Južnoj 
Americi (vaqueros) još i danas koriste konje u stočarenju. Nekad je gotovo sav transport ovisio o toj 
životinji, a ovisi i danas, samo u motoriziranoj verziji. Naime, sačuvano je samo ime, kao uspomena na 
jednu izvrsnu poštansku instituciju – Pony-express. 
 
Sjetimo se također i Joachima Murata i njegove knjige o Napoleonovom maršalu Marcelu Dupontu te 
ga citirajmo: „...sa svojim je vjernim Belliardom kao glavarom stožera stupio na čelo golemoj konjan-
ičkoj vojsci da je svijet još nije vidio: 4 zbora – Nansouty, Montbrun, Grouchy i Latour-Maubourg – s 
ukupno 48 pukovnija, 78 topova i 50.000 konja…“ Tako se Napoleon spremao na Rusiju. Fantastičnu 
je konjicu imala i Austro-Ugarska Monarhija, uposlivši sve moguće tipove konja, od onih teških, koji 
su služili za vuču topova, pa sve do lake konjice. Ne možemo zaobići ni Drugi svjetski rat, vučne konje 
topništva, brdske konje gerile, kozačke konje. Primjera ima mnogo. 
 
Osim u vojne svrhe, ta vrijedna životinja odigrala je veliku ulogu u transportu, prehrani, poljoprivredi i 
danas  kao  nagradu  nakon  svega  u  sportu.  Razvojem  tehnike,  konja  je  zamijenio  stroj,  i  to  gotovo  u 
svim oblastima, osim u transportu namirnica i sirovina po nepristupačnim predjelima te u sportu, rek-
reaciji i fizikalnoj terapiji.  
 
Konji kakve danas poznajemo rezultat su evolucije, ali i ciljanog uzgoja u svrhu određene namjene te 
svih nužnih okolnosti koje su navedene procese pratili. Čovjek je uzgojio i sortirao konje prema njiho-
vom genetskom nasljeđu, ustrojstvu i brojnim drugim karakteristikama. Naime, konje, koji su živjeli u 
istim uvjetima i koji su stekli i zadržali izvjesne zajedničke osobine, označio je određenim pasminama. 
Neki hipolozi navode dvije osnovne skupine pasmina: pasmine konja „brzih hodova“, odnosno orijen-
talne, lake konje, koji se u praksi još zovu i toplokrvni konji, te pasmine konja „za korak“, odnosno ok-
cidentalne, teške konje, koje nazivamo i hladnokrvnim konjima.  
 
Josee Hermsen u svojoj pak enciklopediji navodi proširenu i specifičniju podjelu konja te ih razvrstava 
u sedam skupina: arapski, punokrvni, toplokrvni, kasački, hladnokrvni konji i poniji. Također, opisuje 
razliku između konja i ponija navodeći da osnovnu razliku čini visina grebena. Poniji su životinje čiji je 
kriterij određivanja pasmine definiran tako da uključuje konje do 152 cm visine grebena. Pored toga, 
poniji zbog kraćih nogu i jačeg trupa imaju drugačiji hod. 
 

---

NO 38 
PAGE 9 
Naravno, postoje razne kategorija ponija. Nisu iste visine npr. šetlandski poni ili poni pasmine New for-
est, o čemu se pobrinula genetika, uvjeti i zahtjevi korisnika i prirode koji su ih formirali. 
 
Timar Sokola je pri kraju. Još mu samo drvenim nožem treba očistiti kopita. Već poslušno diže nogu, 
ne  treba  ni  dohvatiti  kičicu,  već  samo  podmetnuti  koljeno  kao  oslonac  i  učiniti  potrebno.  Mojih  se 
propovijedi i razmišljanja naslušao pa će zadovoljan zarzati na pozdrav, zatresti grivom i prihvatiti se 
svoje užine.E, moj Sokole, čovjek bi mogao zaključiti kako si imao sreću roditi se u mojoj staji od tako 
dobre majke i uživati takav tretman, no ja ne mislim tako. Nedavno, gledajući film o sudbini divljeg 
mustanga, kao djeliću slobodne i nepokorene prirode, neprestano sam mislio na tebe, na tvoju majku i 
braću, koji ste izuzeti iz takvog okružja. Mi vam tu slobodu tek „doziramo“ prema našim potrebama i 
vi ju zapravo uopće ne posjedujete. Na tragu tog razmišljanja, zaključio sam da nemam obraza da ti se 
ispričam. Osjetio sam se suviše skrušen pred situacijom u kojoj se nalazimo i ti i ja, jer ja sam taj koji 
iz tisuću razloga nije u mogućnosti da vam slobodu vrati. 
 
Svrha ovoga uvoda nije potanko opisivanje svake pasmine, već mu je namjera da svakog onog koji os-
jeća naklonost prema toj plemenitoj životinji potakne na dodatnu znatiželju. Možda se, dragi čitatelju, 
sretnemo na nekoj uzgojnoj smotri, utakmici, natjecanju ili pak književnoj večeri posvećenoj druženju 
s ovim predivnim životinjama. Moje je razmišljanje samo mali dio svih saznanja o konjima. Nastupam 
ovdje kao netko tko se toj predivnoj životinji želi približiti, kao hipofil, i kao onaj koji je „usvojen“ od 
konja, koji zna što znači doseći prijatelja kojemu nije važan tvoj društveni status, stanje u džepu, fizički 
izgled ili životna filozofija. Ono što konji jedino žele jest trenutak nesebičnosti u tišini našeg srca, svi-
jetlog, čistog i tom biću uvijek dostupnog. U prijevodu, njima to znači ljubav i pripadnost, zbog kojih 
će prijatelja-gospodara bez razmišljanja slijediti i u vatru i u vodu. Upravo tako uvijek šapućem na uho 
Sokolu, a on me, siguran sam, razumije govorom mog tijela i glasa, slažući se sa mnom. 
 
Svi oni trenuci doticani u svijesti čovjeka, koji predstavljaju dug prema konju, počevši od poštovanja 
svih njegovih upotrebnih vrijednosti do spoznaje o ljubavi koju za njega mi ljudi gajimo, rađaju iskre 
duha od kojih su mnoge ispisane u sljedećim stranicama ove Antologije. 
 
Mr. spec. Stanko Petrović, dr. vet. med.:   
 
 
 
 
 
 
 
 
Ivanić Grad, Hrvatska, proljeće 2013. 
Photo by Zdenko Vanjek 

---