Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
30 
velike kule nedvorca, krvavocrvene, bez prozora. Sazdane pre sedamnaest stole}a, ove 
kule predstavljale su stani{te kraljeva Karhide hiljadu godina, sve dok Argaven Harge, 
prvi u svojoj dinastiji, nije pre{ao preko Kargava i nastanio se u velikoj dolini Zapadnog 
podru~ja. Sva zdanja u Reru su fantasti~no masivna, sa dubokim temeljima, za{ti}ena od 
klime i vode. Tokom zime, vetar iz ravnica mo`e potpuno da razveje sneg iz grada, ali 
kada ovaj ipak napada i napravi smetove, `itelji ne ~iste ulice, budu}i da ih i nemaju. Oni 
koriste kamene tunele ili kopaju privremene prohode u snegu. Nijedan drugi deo ku}e 
osim krova ne stoji tada povrh snega, a zimska vrata mogu da budu postavljena ispod 
strehe ili na samom krovu, poput prozora u potkrovlju. Otapanje predstavlja r|avo doba 
na toj ravnici sa mnogo reka. Tuneli tada postaju odvodni slivnici za bujice, a prostori 
izme|u zgrada kanali ili jezera, po kojima `itelji Rera plove za svojim poslovima, 
odbijaju}i veslima male sante leda. Ali uvek, povrh pra{ine leta, sne`ne zbrke krovova 
zime ili bujice prole}a, uznose se crvene kule, to neuni{tivo, prazno srce grada. 
 
Iznajmio sam sobu u jednom ubogom, preskupom svrati{tu, koje se {}u}urilo u 
zavetrini kula. Probudio sam se u zoru, posle no}i pune ru`nih snova, i platio ucenjiva~u 
za postelju, doru~ak i neta~na uputstva o putu kojim sam hteo da po|em; i tako sam 
krenuo pe{ice da na|em Oterhord, drevnu tvr|avu nedaleko od Rera. Me|utim, izgubio 
sam se samo pedeset jardi daleko od kr~me. Nastoje}i da mi kule stalno budu za le|ima, 
a ogromni, beli masiv Kargava zdesna, kona~no sam ipak uspeo da izi|em iz grada; 
krenuo sam na jug, a dete nekog ratara, koje sam sreo uz put, kazalo mi je gde treba da 
skrenem za Oterhord. 
 
Stigao sam tamo u podne. U stvari, negde sam stigao u podne, ali nisam bio 
na~isto gde. Unaokolo se uglavnom pru`ala {uma ili gusta dubrava; ali stabla su bila jo{ 
bri`ljivije negovana nego {to je to i ina~e u ovoj zemlji bri`ljivih {umara, a puteljak je 
vodio obronkom brda pravo me|u drve}e. Posle nekog vremena otkrio sam jednu drvenu 
kolibu tik sa desne strane staze, a onda sam uo~io i prili~no veliku drvenu zgradu ne{to 
podalje, sleva; odnekud je po~eo da dopire veoma privla~an miris sve`e pr`ene ribe. 
 
Lagano sam i{ao stazom, ose}aju}i se pomalo nelagodno. Nisam znao kakav je 
stav handarata prema turistima. U stvari, veoma sam malo znao o njima. Handara je 
religija bez institucija, bez sve{tenika, bez hijerarhije, bez zaveta, bez vere; jo{ nisam 
kadar da ka`em ima li u njoj uop{te Boga ili ne. Stalno mi izmi~e. Uvek je negde drugde. 
Njeno jedino postojano ispoljavanje odigrava se u tvr|avama, uto~i{tima u koje se ljudi 
mogu povu}i da bi tu proveli jednu no} ili ~itav vek. Ja uop{te ne bih posegao za tim 
neobi~no nedoku~ivim kultom do njegovih tajnih svetili{ta da nisam `eleo da dobijem 
odgovor na pitanje koje su istra`iva~i ostavili neodgovoreno: {ta su proroci i {ta oni, u 
stvari, rade? 
 
Sada sam ve} u Karhidi boravio du`e nego istra`iva~i i sumnjao sam da ima 
ne~eg istinitog u pri~ama o prorocima i njihovim proro~anstvima. Predanja o prorocima 
predstavljaju op{te mesto u celoj porodici ^oveka. Bogovi govore, duhovi govore, 
ra~unari govore. Proro~anska dvosmislenost ili statisti~ka verovatno}a pru`aju 
odstupnicu, a protivure~ja odagnava vera. Predanja je, me|utim, ipak valjalo ispitati. Ja, 
dodu{e, jo{ nisam uspeo da ubedim nijednog Karhi|anina u postojanje telepatskog 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
31 
op{tenja; oni u to ne bi poverovali sve dok "ne vide sopstvenim o~ima". Potpuno je isto 
va`ilo za mene u pogledu proroka hondare. 
 
Dok sam kora~ao puteljkom, shvatio sam da se pod senovitim kro{njama ove 
strme {ume nalazi ra{trkano ~itavo selo ili varo{, podjednako nasumi~nog rasporeda kao 
i Rer, ali tajnovito, spokojno, ruralno. Povrh svakog krova i staze nadnosile su se grane 
hemena, najrasprostranjenijeg drveta Zime, stamenog ~etinara sa debelim iglicama 
bledoru`i~aste boje. [i{arke hemena le`ale su opale po razgranatim puteljcima, vetar je 
nosio miris hemenovog polena i sve ku}e su bile sagra|ene od tamnog hemenovog 
drveta. Kona~no sam se zaustavio, u nedoumici na koja vrata da zakucam, kada jedna 
prilika, zaludnog hoda, izi|e iz {ume i u~tivo me pozdravi. "Da li mo`da tra`ite 
prebivali{te?" upita me. 
 
"Do{ao sam sa pitanjem za proroke." Odlu~io sam da pustim da me, bar u prvo 
vreme, dr`e za Karhi|anina. Kao i istra`iva~i, uvek sam bez pote{ko}a prolazio kao 
Getenjanin, ako sam to `eleo; u mno{tvu krahidskih nare~ja moj naglasak ostajao je 
neupadljiv, dok su seksualne nepravilnosti bile skrivene te{kom ode}om. Nedostajao mi 
je pokrov fine, guste kose, kao i nadole zako{ene o~i tipi~nog Getenjanina, a uz to sam 
bio tamnoputiji i vi{i od ve}ine `itelja Zime, ali sve to nije izlazilo izvan opsega 
normalnih varijacija. Bradu sam trajno depilirao pre no {to sam krenuo sa Olula (u to 
vreme jo{ nismo znali za "krznena" plemena Peruntera, ~iji pripadnici ne samo {to imaju 
bradu i brkove, nego su i maljavi po celom telu, ba{ kao beli Terani). Povremeno su me 
zapitkivali kako sam slomio nos. Nos mi je, naime, spljo{ten, dok su nosevi Getenjana 
izbo~eni i uski, sa su`enim nozdrvama, dobro prilago|eni udisanju vazduha ~ija je 
temperatura ispod ta~ke mr`njenja. Prilika na stazi u Oterhordu osmotrila je uz blagu 
radoznalost moj nos i uzvratila: "Onda biste verovatno `eleli da razgovarate sa tka~em? 
On je sada dole na proplanku, osim ako se negde nije izvezao na drvenim saonicama. Ili 
biste mo`da radije razgovarali najpre sa nekim od ne`enja." 
 
"Nisam siguran. Izuzetno sam neupu}en..." 
 
Mladi} se nasmeja i pokloni. "Po~astvovan sam!" re~e. "@ivim ovde ve} tri 
godine, ali jo{ nisam stekao dovoljno neupu}enosti koja bi bila vredna pomena." Veoma 
se razveselio, ali mu je na~in opho|enja ostao u~tiv i meni je najzad po{lo za rukom da 
se prisetim nekih stvari vezanih za obi~aje handare, {to mi je pomoglo da shvatim da 
sam umnogome istupio kao hvalisavac, kao da sam mu pristupio i rekao: "Izuzetno sam 
lep..." 
 
"Ho}u da ka`em, ne znam ba{ ni{ta o prorocima..." 
 
"Dostojno zavisti!" re~e mladi prebivalac. "Vidite, moramo da ukaljamo ~istotu 
snega otiscima vlastitih stopala da bismo nekuda oti{li. Smem li da vas povedem do 
proplanka? Zovem se Gos." 
 
Bilo je to ime. "D`enri", rekoh, odustav{i od slova "l". Krenuo sam za Gosom u 
senovitu sve`inu {ume. Uski puteljak ~esto je menjao pravac, krivudaju}i ~as uz, a ~as 
niz nagib; tu i tamo, pokraj njega ili ne{to podalje, me|u masivnim stablima hemena, 
stajale su male ku}e boje {ume. Sve je bilo crveno i sme|e, vla`no, utihlo, mirisno, 
polumra~no. Iz jedne od ku}a dopirala je tanana, zvi`dava umilnost karhidske frule. Gos 

---