Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
36 
Nastrani najednom, hitro i blago, polo`i svoju ruku na kemerovu. Kemer se tr`e kao 
oparen, uz izraz straha ili odvratnosti, i baci pogled prema Fakseu kao da od njega tra`i 
pomo}. Fakse je ostao nepomi~an. Kemer je nastavio da sedi i vi{e se nije trgnuo kada 
ga je nastrani ponovo dodirnuo. Jedna od luda podi`e glavu i isceri se dugim, pritvornim, 
napevnim smehom: "Ah-ah-ah-ah..." 
 
 
Fakse podi`e ruku. Istog trena sva lica u krugu upravi{e se prema njemu, kao da 
je on sakupio njihove poglede u snop, u kanuru. 
 
Bilo je popodne i padala je ki{a kada smo u{li u dvoranu. Sivo svetlo ubrzo je 
zgaslo sa prozorskih proreza pod strehom. Sada beli~aste pruge svetlosti pru`ale su se 
poput zako{enih, utvarnih jedara, duga~ki trouglovi i pravougaonici, od zida do poda, 
preko lica devetoro proroka; prigu{eni komadi}i i krhotine sjaja meseca koji se upravo 
dizao povrh {ume, napolju. Vatra je odavno zgasla, tako da nije bilo nikakve druge 
svetlosti do tih pruga i kosina bledila koje su gamizale preko kruga, ocrtavaju}i poneko 
lice, ruku, nepomi~na le|a. Zakratko sam razabrao Fakseov profil, uko~en poput bledog 
kamena u raspr{enoj pra{ini svetlosti. Dijagonala mese~ine nastavila je da puzi i do{la je 
do jedine tamne gure, kemera, glave oslonjene o kolena, {aka stisnutih o pod, tela koje se 
treslo ravnomernim drhtajima, pra}enim tapkanjem ludinih ruku po kamenu u tmini s 
druge strane kruga. Bili su povezani, svi oni, poput ta~aka za koje je zaka~ena pau~ina. 
Osetio sam, `eleo to ili ne, tu vezu, to op{tenje koje je teklo, bez re~i, nemu{to, kroz 
Faksea, i koje je on nastojao da ustrojava i usmerava, budu}i da je bio sredi{te, tka~. 
Prigu{eno svetlo se rasto~ilo i sasvim zgaslo, uspuzav{i se uz isto~ni zid. Tkanje sile, 
napetosti, ti{ine i dalje je raslo. 
 
Poku{ao sam da izbegnem vezu sa umovima proroka. Ose}ao sam se veoma 
nelagodno zbog te utihle elektri~ne napetosti, zbog ose}anja da bivam uvla~en unutra, da 
postajem ta~ka ili obli~je u tom ustrojstvu, u tkanju. Ali kada sam postavio zapreku, 
ispalo je jo{ gore; osetio sam se odse~en, zapreten u vlastiti um opsednut privi|enjima 
vida i dodira, vrevom mahnitih slika i predstava, nepovezanih prikaza i nadra`aja, sve 
odreda sa seksualnim nabojem i groteskno silovitih, crvenih i crnih uskome{anosti 
erotske jarosti i pomame. Bio sam okru`en velikim, razjapljenim rupama krzavih ivica, 
vaginama, ranama, ~eljustima pakla, izgubio sam ravnote`u, stao sam da padam... Kada 
ne bih uspeo da odagnam taj haos, stvarno bih pao, si{ao bih s uma, a nije bilo na~ina da 
se on odagna. Delovanje empati~kih i paraverbalnih sila, izuzetno mo}nih i pometenih, 
poteklih iz seksualnih nastranosti i osuje}enja, iz pomra~enosti uma koja iskrivljuje 
vreme, iz zasta{uju}e discipline sveukupne usredsre|enosti i zebnje pred neposrednom 
stvarno{}u, stajalo je daleko izvan moje mo}i obuzdavanja ili kontrole. Pa ipak, te sile su 
se nalazile pod kontrolom: Fakse je i dalje predstavljao sredi{te. ^asovi i sekunde su 
proticali, mese~ina je zasjala na pogre{nom zidu, nije bilo mese~ine ve} samo tame, a u 
sredi{tu svekolike tame nalazio se Fakse: tka~: `ena, `ena odevena u svetlost. Svetlost je 
bila srebro, srebro je bilo oklop, oklopljena `ena sa ma~em. Svetlost je blesnula iznenada 
i nesnosno, svetlost du` njenih udova, plamen, i ona povika gromoglasno, u u`asu i bolu: 
"Da, da, da!" 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
37 
 
Ponovo otpo~e napevni smeh lude: "Ah-ah-ah-ah." Postajao je sve vi{i i vi{i, 
pretvaraju}i se u titraju}i krik, koji je stao da optrajava, znatno du`e nego {to je ijedan 
glas kadar da vri{ti, krik koji ide pravo preko vremena. Ne{to se pokrenulo u tami, 
usledilo je kome{anje i micanje, preraspodela drevnih stole}a, izmicanje predskazanja. 
"Svetla, svetla", povika jedan grlati glas u krupnim slogovima, samo jednom ili bezbroj 
puta. "Svetla. Truplo iz vatre, ovde. Malo svetla." Bio je to lekar iz Sprevea. On u|e u 
krug koji se ve} sasvim raspao. Kleknuo je pored luda, najkrhkijih karika, spojnica; obe 
su le`ale sklup~ane na podu. Kemer je le`ao sa glavom polo`enom na Fakseova kolena, 
isprekidano di{u}i i jo{ drhte}i; blago i odsutno, Fakse ga je gladio po kosi. Nastrani je 
sedeo sam u jednom uglu, zlovoljan i utu~en. Predstava je bila zavr{ena, vreme je 
ponovo normalno proticalo, tkanje sila raspalo se u nedostojanstvenost i klonulost. Gde 
je bio moj odgovor, zagonetnost orakuluma, dvosmisleni iskaz proro~anstva? 
 
Spustio sam se na kolena pokraj Faksea. Pogledao me je svojim bistrim o~ima. 
Tog trenutka sam ga video kao {to sam ga ugledao u tami, kao `enu oklopljenu svetlo{}u 
i usplamtelu u ognju koja vi~e: "Da..." 
 
Fakseov blagi glas ra{~inio je ovu prikazu. "Je li ti odgovoreno, pita~u?" 
 
"Odgovoreno mi je, tka~u." 
 
I odista mi je bilo odgovoreno. Kroz pet godina Geten }e biti ~lan Ekumena: da. 
Nije bilo zagonetnosti, izvrdavanja. Jo{ tada sam postao svestan valjanosti tog odgovora, 
ne toliko kao proro~anstva, kliko kao opa`anja. Nisam mogao da prenebregnem vlastitu 
uverenost da je odgovor ta~an. Posedovao je imperativnu jasno}u predose}anja. 
 Raspola`emo 
NAFAL-brodovima, trenutnim komunikacijama i mentalnim 
op{tenjem, ali jo{ nismo uspeli da ukrotimo i spregnemo predose}anje. Zbog toga nam je 
valjalo po}i na Geten. 
 
"Ja slu`im kao vlakno", re~e mi Fakse dan ili dva posle proricanja. "Energija se 
sakuplja i sakuplja u nama, stalno biva vra}ana natrag, pri ~emu se impuls svaki put 
udvostru~uje, sve dok se kona~no ne probije i svetlost ne blesne u meni, oko mene, ja 
postajem svetlost... Starac iz tvr|ave Arbin kazao je jednom da ako bi se tka~ postavio u 
vakuum u trenutku odgovaranja, godinama bi nastavio da plamti. Upravo to jome{te 
veruju o Me{eu: da on jasno vidi pro{lost i budu}nost, ali ne samo za tren ve} tokom 
~itavog `ivota posle pitanja [orta. Te{ko je u to poverovati. Sumnjam da ~ovek to mo`e 
da izdr`i. Ali nije va`no..." 
 
Nusut, sveprisutno i dvosmisleno poricanje handare. 
 
Kora~ali smo jedan pored drugoga i Fakse podi`e pogled prema meni. Njegovo 
lice, jedno od najlep{ih ljudskih lica koje sam ikada video, izgledalo je ~vrsto i tanano 
kao isklesan kamen. "U tami", re~e on, "bilo nas je deset, ne devet. Nalazio se tamo i 
jedan stranac." 
 
"Da, nalazio se. Nisam imao zapreku protiv tebe. Ti si slu{a~, Fakse, prirodni 
empata; a sva je prilika i sna`an prirodni telepata. Zbog toga i jesi tka~, onaj ko je kadar 
da odr`ava napetosti i reakcije skupine u ustrojstvu koje se samo stalno poja~ava, sve 
dok ga silna prenapregnutost ne ra{~ini i omogu}i ti da dospe{ do odgovora." 

---