Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
42 
 
Krenuo sam, a on me vi{e nije pratio. Ali za mnom je po{la senka moga brata. 
R|avo sam postupio {to sam govorio o njemu. Sve {to sam u~inio bilo je r|avo. 
 
U luci me ni{ta dobro nije ~ekalo. Nije bilo nikakvog broda iz Orgoreina na koji 
bih se ukrcao i tako napustio tle Karhide do pono}i, kao {to je trebalo da u~inim. Na 
gatovima je bilo malo sveta, a i ti retki ljudi hitali su domovima; jedan ~ovek kome sam 
se obratio, neki ribar koji je opravljao motor svoje barkice, podigao je nakratko pogled 
prema meni, a zatim mi bez re~i okrenuo le|a. Toga sam se i bojao. ^ovek me je 
prepoznao; on ne bi znao za mene da nije bio upozoren. Tibe je poslao svoje najamnike 
da me preduhitre i da me zadr`e u Karhidi sve dok ne istekne vreme koje sam dobio kao 
prednost. Sve do sada obrvavali su me samo bol i bes, ali ne i stah; uop{te mi nije padalo 
na pamet da bi nare|enje o izganstvu moglo da predstavlja puki izgovor za moje 
smaknu}e. Kada jednom izbije {esti ~as, ja }u postati lak plen za Tibeove ljude i niko 
ne}e mo}i da povi~e: "Ubistvo!" ve} samo: "Pravda je zadovoljena." 
 
Seo sam na jednu vre}u peska, koja je slu`ila kao brodski balast, u vetrovitim 
odsevima i tami luke. More je zapljuskivalo i {umelo oko {ipova, ribarske barke su se 
ljuljale u svojim sidri{tima, a na kraju duga~kog mola stajala je jedna svetiljka. Sedeo 
sam i zurio u tu svetlost i negde mimo nje, u tamu koja je polegla po moru. Neki se 
pokazuju veoma dorasli neposrednoj opasnosti, ali ne i ja. Moja glavna uzdanica je 
promi{ljenost. Kada sam se na{ao u stisci, najednom kao da sam otupavio i, sede}i na 
vre}i peska, jedino sam razmi{ljao o tome da li je ~ovek u stanju da otpliva do 
Orgoreina. Led se povukao iz ^arisunskog zaliva ve} mesec ili dva i u vodi je bilo 
mogu}e nakratko opstati. Do orgotske obale ima, me|utim, sto pedeset milja, a ja uop{te 
ne znam da plivam. Kada sam odvojio pogled od mora i ponovo ga upravio prema 
ulicama Kuzebena, zatekao sam samoga sebe kako gledam ne bi li se pojavio A{e u nadi 
da me on i dalje sledi. Upravo pri pomisli na to, stid me je trgao iz otupelosti i ponovo 
sam bio kadar da razborito razmi{ljam. 
 
Ako sam `eleo da ne{to postignem sa onim ribarom koji je i dalje petljao oko 
svoje barkice, imao sam na raspolaganju dva na~ina: mito ili silu; me|utim, pokvareni 
motor nije opravdavao nijedno od toga dvoga. Kra|a, onda. Ali motori ribarskih la|ica 
stavljaju se u pogon klju~em. Spojiti dovodne `ice i tako upaliti motor, a onda izvesti 
brodi} iz doka pod sjajem svetiljki na molu i otisnuti se na put za Orgorein - sve je to, 
budu}i da jo{ nikada nisam vozio motornu barku, predstavljalo sme{an, o~ajni~ki potez. 
Nijednom nisam vozio la|icu, ali sam zato veslao u ~amcu po jezeru Ledene stope u 
Kermlandiji; i ovde se nalazio jedan ~amac na vesla, vezan na spoljnjem doku izme|u 
dve barke. Istog ~asa kada sam ga ugledao, re{io sam da ga ukradem. Potr~ao sam 
molom, pod svetiljkama koje su zurile u mene, usko~io u ~amac, odvezao vezivno u`e, 
namestio vesla i izvezao se u valovite vode luke, gde su svetlosti klizile i zaslepljuju}e se 
sjajile na tamnim talasima. Kada sam dobrano odmakao, prestao sam da veslam da bih 
podesio dr{ku jednog vesla koje nije glatko zahvatalo po vodi; bilo je to prili~no va`no, 
budu}i da me je, iako sam se nadao da }e me sutra pokupiti neka orgotska patrola ili 
kakav ribar, ~ekalo dugo veslanje. Kada sam se nagao nad alku kojom je veslo bio 
pri~vr{}eno, najednom mi celo telo obuze neka slabost. U~inilo mi se da }u se 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
43 
onesvestiti i malksalo klonuh natrag na sedi{te. Bila je to bolest kukavi~luka koja me je 
pro`ela. Ali nisam znao da mi je toliko kukavi~luka le`alo zapretano u utrobi. A onda 
podigoh pogled i spazih dve prilike na kraju mola, sli~ne dvema nemirnim, crnim 
gran~icama pri udaljenoj elektri~noj svetlosti preko vode i tog ~asa mi pade na um da 
moja oduzetost mo`da nije posledica u`asa, ve} nekog oru`ja na krajnjem dometu. 
 
Mogao sam da razaberem kako jedan od dvojice dr`i napada~ku pu{ku i da je 
bila pro{la pono} zacelo bi pripucao iz nje i ubio me; ali napada~ke pu{ke di`u silnu 
buku, {to bi nalagalo poprili~na obja{njenja. Upotrebili su, dakle, soni~ni revolver. Kada 
je ovo oru`je bilo pode{eno da samo o{amuti `rtvu, njegovo rezonantno polje dostizalo 
je najvi{e stotinak stopa. Ne znam koliki mu je domet kada je pode{eno da ubije, ali ja, 
izvesno, nisam bio daleko izvan njega, budu}i da sam se presamitio poput kakve bebe 
koja ima gr~eve u stomaku. Po~eo sam ote`ano da di{em, zato {to me je polje koje je 
izazivalo oduzetost zahvatilo po prsima. Kako }e oni svakoga ~asa krenuti motornim 
~amcem da me dokraj~e, nisam imao vi{e vremena za gubljenje presami}en nad veslima 
i bore}i se za dah. Iza mojih le|a, a ispred ~amca, pru`ala se tama i u tu tamu sam morao 
da veslam. Po~eo sam da pravim zaveslaje malaksalim rukama, neprestano motre}i na 
{ake kako bih bio siguran da dr`im vesla, budu}i da to uop{te nisam ose}ao. Stigao sam 
tako u nemirne vode i neprozirnu tminu otvorenog zaliva. Tu sam morao da se 
zaustavim. Sa svakim zaveslajem uko~enost ruku  mi  se  pove}avala.  Srce  mi  je  kucalo 
nepravilnim ritmom, a plu}a kao da su zaboravila kako da se domognu vazduha. 
Poku{ao sam ponovo da veslam, ali uop{te nisam bio siguran da li mi se ruke pokre}u. 
Probao sam zatim da podignem vesla u ~amac, ali ni za to nisam bio kadar. Kada me je 
snop reflektora sa lu~kog patrolnog broda prona{ao u no}i, poput pahuljice na polju ~a|i, 
nisam vi{e mogao ~ak ni da odvratim pogled od bleska. 
 
Odvojili su mi {ake od vesala, izneli me iz ~amca i polo`ili kao crnu ribu 
izva|ene utrobe na palubu patrolnog broda. Ose}ao sam kako me posmatraju, ali nisam 
mogao dobro da razaberem {ta govore; izuzetak je bio jedino kapetan broda, koji se 
isticao po tonu; on je kazao: "Jo{ nije {esti ~as", a zatim dodao, odgovaraju}i nekome: 
"[ta me se to ti~e? Kralj ga je izgnao i ja }u izvr{iti samo li~no kraljevo nare|enje, a ne i 
nekog ni`eg od njega." 
 
I tako, uprkos zapovestima koje su sa obale radiom izdavali Tibeovi ljudi i 
uprkos ube|ivanjima svog podoficira koji se bojao odmazde, taj oficir kuzeben{ke 
patrole prevezao me je preko ^arisunskog zaliva i bezbedno me iskrcao u orgoreinsku 
luku [elt. Da li je to u~inio iz {ifgretora, protiv Tibeovih ljudi koji bi ubili nenaoru`anog 
~oveka, ili iz milosr|a - ne znam. Nusut. "Ono {to je dostojno divljenja, ne mo`e se 
objasniti." 
 
Pridigao sam se kada se orgotska obala zasivela iz jutarnje magle, uspeo sam da 
pokrenem noge i nekako sam si{ao sa broda u priobalne ulice [elta, ali sam negde u 
njima ponovo pao. Kada sam do{ao k svesti, obreo sam se u satrpezni~koj bolnici 
~etvrtog ~arisunskog obalnog kraja, u dvadeset ~etvrtom satrpezni{tvu Senetniju. 
Ustanovio sam to pouzdano, zato {to je bilo otisnuto, odnosno izvezeno orgotskim 
pismom na uzglavlju kreveta, na postolju svetiljke koja je stajala uz postelju, na metalnoj 

---