Beleška o piscu

zemaljskih  oblika  i  događaja  pripisivala  se  oruđima  zapažanja,  to  jest 
ljudskim  čulima,  koja  su  davala  obaveštenja.  Možda  ono  što  su  oči 
saopštavale  nije  bilo  tačno.  Najzad  je  Parmenid,  elejski  filozof,  upor­
no  tvrdio  da  u  svetu  nema  nikakvog  menjanja  i  kretanja  iako  je 
svako  video  suprotno.  To  je  značilo  da  je  čulno  iskustvo  varljiv 
privid.  Parmenid  je  zahtevao  konačno  razlučivanje  između  opažanja 
i  umovanja,  jer  je  u  umovanju  trebalo  tražiti  ispravke  čula  i  uspo­
stavljanje  istine:
»Jer,  nikada  se  neće  dokazati  da  stvari  koje  jesu  —  nisu;  ali,  odista, 
uzdrži  svoju  misao  od  ovakvog  istraživanja,  niti  dopusti  navici,  rođenoj 
iz  velikog  iskustva,  da  te  prisili  da  svoje  zamućeno  oko,  zagluhnuto  uvo 
ili  jezik  pustiš  da  lutaju  tim  putem;  već  svakako  razumom  prosudi  sporni 
dokaz  koji  sam  izrekao.«
Lako  su  nalaženi  primeri  koji  su  pokazivali  da  opažanje  može 
da  zavede.  Štap  umočen  u  vodu  izgledao  je  prelomljen,  udaljeni 
predmet  činio  se  malim;  čovek  bolestan  od  žutice  video  je  sve  oko 
sebe  žuto.  Demokrit  je  učio  da  pošto  je  med  nekome  gorak,  a  ne- 
kome  sladak,  onda  nema  gorkog  i  slatkog  po  sebi.  Oseti  toplog  i 
hladnog  ili  obojenog  postoje  samo  po  navici  dok  u  stvarnosti  nema 
ničega  sem  atoma  i  praznine.  Isticanje  nepouzdanosti  čula  poslužilo 
je  sofistima  da  podupru  svoj  filozofski  skepticizam.  Ali,  to  je  u  isti 
mah  svakako  pomoglo  da  se  uspostavi  misao  o  nepodeljenom  fizičkom 
svetu,  ujedinjenom  prirodnim  zakonom  i  redom.  Haotična  raznolikost 
zemaljskog  sveta  mogla  je  sada  da  se  pripiše  subjektivnom  pogreš­
nom  tumačenju.
Nesumnjivo,  zapadna  civilizacija  je  izvukla  velike  koristi  iz 
razlučivanja  između  objektivno  postojećeg  sveta  i  njegovog  opažanja. 
Upravo  to  razlučivanje  uspostavilo  je  razliku  između  fizičkog  i  men­
talnog.  To  je  bio  početak  psihologije.  Psihologija,  koja  je  tako  na­
stala  upozoravala  nas  je  da  ne  poistovećujemo  naivno  svet  koji  opa­
žamo  sa  svetom  koji  »stvarno«  jeste;  ali  ona  je  to  činila  uz  opasnost 
da  nam  ugrozi  poverljivu  bliskost  sa  stvarnošću  u  kojoj  smo  kao 
kod  kuće.  Konačno,  prvi  veliki  psiholozi  Zapada  bili  su  sofisti.
Grčki  mislioci  bili  su  dovoljno  istančani  da  čulno  iskustvo  ne 
odbace  tek  tako,  nego  da  prave  razliku  između  njegove  mudre  i 
nemudre  primene.  Pretpostavljalo  se  da  merilo  za  procenjivanje  opa­
žanja  potiče  od  umovanja.  Heraklit  je  opominjao  da  »varvarske  duše« 
ne  mogu  ispravno  da  tumače  čula:  »Rđavi  su  svedoci  oči  i  uši  za 
ljude  ako  oni  imaju  duše  koje  ne  razumeju  njihov  jezik«.  Tako  je 
rascep,  prevaziđen  u  poimanju  fizičkog  sveta,  uveden  sada  u  um. 
Baš  kao što  je  carstvo  reda  i  istine  bilo  van  domašaja života  na  zemlji, 
tako  je  on  sada  van  carstva  čula  u  geografiji  unutrašnjeg  sveta. 
Čulno  opažanje  i  umovanje  uspostavljeni  su  kao  suparnici,  potrebni 
jedan  drugom,  ali  međusobno  različiti  u  načelu.
Nipošto,  međutim,  nisu  grčki  filozofi  bili  nesvesni  problema 
koji  je  ovo  razlučivanje  stvaralo.  Nisu  bili  voljni  da  dogmatski 
uzdižu  razum  po  cenu  omalovažavanja  čula.  Demokrit  se  izgleda  naj- 
neposrednije  suočio  sa  ovom  dilemom.  On  je  pravio  razliku  između 
»mračnog«  saznanja  čulima  i  »svetlog«  ili  pravog  saznanja  umova­
njem,  ali  se  kod  njega  čula  prezrivo  obraćaju  razumu  na  sledeći 
način:  »Bedni  ume,  da  li  ti,  koji  dobijaš  podatke  od  nas,  ipak  po­
kušavaš  da  nas  svrgneš?  Naše  svrgnuće  biće  tvoja  propast«.
14

---

PLATON  DVOJAKO  VIĐEN
U  Platonovim  dijalozima,  jedan  dvosmislen  stav  se  izražava  u 
dva  različita  pristupa,  koji  teško  postoje  jedan  uz  drugi.  Prema  jed­
nome  od  njih,  čvrstim  entitetima  koji  objektivno  postoje,  prilazi 
se  onim  što  bismo  mi  nazvali  logičkim  radnjama.  Mudri  čovek  nad­
gleda  i  povezuje  široko  raštrkane  forme  (ideje)  stvari  i  intuitivno 
razlikuje  opšti  karakter  koji  one  imaju  kao  nešto  zajedničko.  Kada 
je  već  prikupio  te  forme,  on  ih  međusobno  razlikuje  time  što  odre­
đuje  posebnu  prirodu  svake  od  njih.  Zapažamo  da,  prema  Platonu, 
ovaj  postupak  zahteva  više  nego  što  je  manipulisanje  pojmovima. 
Zajednički  karakter  ne  pronalazi  se  indukcijom,  to  jest  mehaničkim 
ulaženjem  u  trag  elementima  koji  su  zajednički  svim  vrstama  i  po­
tonjim  jedinjenjem  tih  elemenata  u  novu  celinu.  Naprotiv,  da  bi  se 
on  pronašao,  mora  u  svakoj  pojedinačnoj  ideji  da  se  razluči  pot­
punost  te  opšte  forme,  kao  što  se  razabire  figura  u  nejasnoj  slici. 
Sta  više,  ovaj  postupak  odnosi  se  samo  na  opšte  forme,  a  ne  na 
pojedinačne  primere  opažene  čulima.  Ostaje  pitanje,  kako  te  forme 
dospevaju  u  naše  znanje  pošto  čulni  doživljaji  mogu  da  nas  obmanu.
Platonov  pokušaj  da  dođe  do  čvrstih  opštosti  pomoću  logičkih 
misaonih  radnji  dopunjuje  se  a  možda  i  opovrgava  njegovom  dubo­
kom  verom  u  mudrost  neposrednog  sagledavanja.  Ovde,  dakle,  ima­
mo  drugi  pristup,  izražen  u  paraboli  o  podzemnoj  tamnici.  Zatvore­
nici,  ranije  ograničeni  samo  na  to  da  gledaju  senke  u  prolazu,  sada 
su  »pušteni  i  oslobođeni  svoje  zablude«.  Omogućeno  im  je  da  gledaju 
odista  stvarne  predmete,  koji  su  ih  zablesnuli  kao  neka  jarka  svetlost. 
Postepeno,  navikli  su  se  da  ih  gledaju  i  prihvataju.
Kada  Platon  kazuje  ovu  priču  o  inicijaciji,  on  ne  govori  prosto 
figurativno.  Poimanje  stvarnosti  neposrednim  sagledavanjem  kon­
kretno  se  priznaje  u  doktrini  anamneze.  U  delu  Menon,  Sokrat  po­
kazuje  da  je  »celokupno  istraživanje  i  učenje  samo  puko  prisećanje«. 
Duša,  pošto  je  besmrtna  i  pošto  se  rađala  mnogo  puta
»i  pošto  je  videla  sve  stvari  koje  postoje,  bilo  u  ovom  bilo  u  donjem 
svetu,  ona  ih  sve  dobro  poznaje;  nije  onda  nikakvo  čudo  što  će  moći 
da  prizove  u  sećanje  sve  što  je  ikada  znala  o  vrlini  i  o  svemu;  i  pošto 
je  sva  priroda  srodna,  a  duša  je  upoznala  sve  stvari,  nije  joj  teško  da 
izdvoji,  ili  kako  ljudi  kažu  —  nauči,  iz  jednog  jedinog  prisećanja  sve 
ostalo...«
Platon  ovde  ne  govori  o  onome  što  obično  podrazumeva  pod 
»znanjem  iz  iskustva«.  On  govori  o  »gledanju  istine«,  to  jest  »samog 
bića  kojeg  se  tiče  istinsko  znanje:  bezbojne,  bezoblične,  neopipljive 
suštine,  vidljive  samo  umu,  tom  vodiču  duše«.  Ovo  je  pročišćeno 
opažanje  pročišćenih  predmeta  —  ali  je  ipak  opažanje.  U  delu  Fedon 
(Phaido)  Sokrat  karakteristično  govori  o  slepilu,  o  »gubljenju  oka 
svoga  uma«  kada  opominje  na  opasnost  od  verovanja  čulima.  Ovde 
se  radi  o  odbacivanju  jedne  vrste  opažanja  da  bi  se  spasla  druga.
Teško  da  će  se  doprineti  razumevanju  Platonovog  stava  ako 
se  pokuša  da  se  ukloni  »protivrečnost«  između  njegova  dva  pristupa. 
Današnji  čitalac  može  da  ublaži  svoju  nelagodnost  ako  pretpostavi 
da  dilema  potiče  od  razlike  između  gledišta  samoga  Platona  i  gle­
dišta  Sokrata,  njegovog  protagoniste.  Takvi  pokušaji  da  se  grčki 
filozof  prilagodi  čistim  alternativama  modernog  mišljenja  mogu  samo
15

---