Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije Udruženje Ženske studije I istraživanja

Period bombardovanja 1999. proveli ste u svom stanu?

Jelena Mitrović koja je tada studirala u Beogradu stanovala je sa mnom i pomagala mi. Nakon deset dana Jelena je otišla kod roditelja u Kruševac, a kako ja nisam mogla fizički sama da funkcionišem, Mimica je došla sa Lukom, koji tada još nije imao ni četiri godine, da bude sa mnom, na trećem spratu zgrade u kojoj lift uglavnom nije radio i brinula se o oboma. Šestog maja na kuću preko puta pala je bomba, zgrada je imala manja oštećenja i nestalo je struje i vode. Kako u tom stanu nije moglo da se ostane, otišli smo u jednosoban iznajmljeni stan na Zvezdari u kome je Mimica stanovala. Tamo sam bila tri nedelje dok se moja zgrada nije sanirala da bih mogla da se vratim u svoj stan.

Kada ste se počeli baviti temom rodne ravnopravnosti?

Prvi put sam se srela sa pojmom „gender“ odnosno rod kada sam došla u OXFAM, jer je pitanje rodne ravnopravnosti bilo jedan od glavnih principa rada u OXFAM-u i promovisanje jednakosti žena i muškaraca, tako da su pri anga- žovanju osoblja davali prednost ženama kao i osobama sa invaliditetom. Pre po- četka rada u OXFAM-u morala sam da prođem kroz period „upoznavanja“ i da završim managment course* u Oksfordu, čiji je sastavni deo bilo upoznavanje sa rodnom politikom* (gender policy). Ja nisam do tada imala nikakvih pojmova o rodu (gender) niti sam o tome nekad razmišljala i, naravno, kroz OXFAM i njihove publikacije počela sam da razumem pojam različitih rodnih uloga koje društvo daje ženama i muškarcima i šta su posledice toga, odnosno da razumem diskriminaciju po osnovu pola, odnosno diskriminaciju žena. Tako sam, zapra- vo, shvatila i dvostruku diskriminaciju žena i devojčica sa invaliditetom, kao i

76

da prepreke sa kojima se sreću žene i muškarci – čak sa apsolutno istom vrstom i stepenom invaliditeta, nikako nisu iste i da su žene sa invaliditetom u daleko težem položaju od muškaraca sa invaliditetom. Njihova diskriminacija propor- cionalna je težini njihovog, posebno telesnog, oštećenja jer se od žene očekuje da bude seks simbol, dobra supruga, majka, domaćica i da brine i o mužu i o ostalim članovima domaćinstva. Za žene sa visokim stepenom invaliditeta i po- trebe za tuđom fizičkom pomoći, veoma je teško da ostvare ovo što društvo od njih očekuje. Za muškarca sa invaliditetom očekuje se mnogo manje, normalno je da žena ili neko drugi o njemu brine, a važan je samo položaj, finansijski do- prinos porodici i, naravno, muževnost.

Videla sam tada i sjajan dokumentarni film “Visions and Voices“⁴⁰, koji je govorio o učešću žena sa invaliditetom na Četvrtoj svetskoj konferenciji žena u Pekingu 1995. godine. Mada je još 1981. godine počela da se primenjuje UN Konvencija o eliminaciji svih vidova diskriminacije žena (CEDAW), žene sa invaliditetom nisu bile prepoznate kao grupa koja je posebno diskriminisana i među populacijom žena. Za četvrtu UN Svetsku konferenciju, žene sa invalidite- tom iz čitavog sveta pripremale su se posebno za učešće na nevladinom forumu koji je pratio konferenciju. Međutim, prostor gde se konferencija održavala bio je apsolutno nepristupačan za žene sa invaliditetom koje tako nisu mogle da uzmu učešća u radu konferencije. U znak protesta, žene sa invaliditetom održale su protest u centralnoj zoni, gde se održavala konferencija, da bi ukazale na činjeni- cu da žene sa invaliditetom jesu i dalje žene koje imaju sve probleme koje prate žene bez invaliditeta, dodatno uvećane njihovom invalidnošću. Protest je imao veliki odjek, i svoj završni govor Medlin Olbrajt, u to vreme državna sekretarka SAD-a, održala je u glavnom šatoru određenim za žene sa invaliditetom odajući tako priznanje njihovoj borbi za ravnopravnost i među ženama i među osobama sa invaliditetom.

Iste godine 1995, predložila sam da se prevede i izda knjiga „Mi to možemo“⁴¹ u kojoj su bile opisane priče o životu žena sa invaliditetom iz različitih delova sveta, a mi smo tom tekstu dodali i nekoliko priča žena sa invaliditetom iz Bosne i Hercegovine, Srbije i saKosova. Promocija knjige i prikazivanje dokumentar- nog filma „Vizije i glasovi“ bila je u Kulturnom centru Beograda i izazvala je veliku pažnju. To je bilo prvi put da se javno govorilo o dvostrukoj diskriminaciji žena sa invaliditetom. Kasnije smo izdali još dve publikacije, „Prepreke za jedna- kost – dvostruka diskriminacija žena sa invaliditetom“ i „Nasilje je smrt duše“ 2004. godine.

3. 
   „Vizije i glasovi“ dokumentarni film iz 1995. godine (Izvor: https://www.youtube.com/ watch?v=adfHKfZdvzI) (Prim. prev.)
   
4. 
   Vidi Izdanja Centa za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije u Beogradu. (str). (Prim. prir.)
   

77

Tada sam osmislila i držala prvu radionicu o pitanjima žena sa invalidi- tetom. Kako ja nisam dovoljno znala o diskriminaciji žena generalno, pozvala sam Marinu Blagojević⁴² da radionicu održimo zajedno. Ona je bila sumnjičava jer nije poznavala pitanja invalidnosti, ali smo se dogovorile da će ona pričati o diskriminaciji žena, a ja o osobama sa invaliditetom, tako da dobijemo uvid u ovo pitanje sa obe strane. Pre dve godine, kada sam je srela na Konferenciji Ženske platforme za razvoj Srbije, pričala je da nikad nije zaboravila tu radionicu, jer je tada po prvi put otkrila i „novi svet“ u kome žive žene sa invaliditetom.

Organizovali ste i prvu konferenciju žena sa invaliditetom na ovim pro- storima?

Da, inspirisana filmom o protestu žena sa invaliditetom održanom u Pe- kingu na IV Svetskoj konferenciji žena, kao i iskustvom sa radionica o ženama sa invaliditetom, predložila sam OXFAM-u da organizujemo prvu Regionalnu konferenciju za pitanja žena sa invaliditetom. Predlog je bio prihvaćen i konfe- rencija je održana u aprilu 2000. godine na Ohridu u Makedoniji, a na njoj je uzelo učešće oko sedamdeset žena sa različitim vrstama sa invaliditeta iz cele Bosne i Hercegovine, Srbije uključujući Kosovo, Makedonije, Crne Gore i Alba- nije, kao i osoblje iz OXFAM-ovih kancelarija u regionu.

Konferencija je trajala tri dana i posle prvog dana u plenumu imale smo rad u paralelnim radnim grupama na uobičajene, „neutralne“ teme kao što su zdravlje žena sa invaliditetom, obrazovanje, socijalna zaštita i zapošljavanje, a ja sam predložila da jedna od tema bude seksualnost žena sa invaliditetom. Tu radionicu ke trebalo ja da vodim. U plenarnoj sali, na zidu su bili papiri sa nazi- vima radionica na koje su se upisivali žene za učešće u radionicama za koje su bile zainteresovane.

Na svim ostalim papirima bilo je dosta imena, ali na papiru na temu sek- sualnost žena sa invaliditetom bile su upisane samo dve osobe. Ja sam onda počela da lobiram za vreme večere da se barem još neko prijavi za učešće u toj radionici, jer je izgledalo da su žene mnogo više zanimale teme zdravstvene zaštite, zapošljavanja i slično, a da nijedna nije bila zainteresovana da priča o temi seksualnosti žena sa invaliditetom. Kako sam ja ubeđivala žene da je ovo veoma važna tema, tako je u usmenoj komunikaciji naziv radionice počeo da se smanjuje, pa je tema prvo postala samo seksualnost, da bi na kraju to postala radionica o seksu! Kako se naziv radionice skraćivao, tako se broj učesnica koje su se prijavile povećavao...! Na radionici je na kraju bilo petnaestak žena.

Dok su na drugim radionicama bile prisutne i žene bez invaliditeta i poneki muškarac, na ovoj radionici učesnice su bile samo žene sa invaliditetom kako bi se kreiralo „bezbedno“ okruženje, jer im je bilo neprijatno da o toj temi uopšte

3. 
   Marina Blagojević, sociološkinja, feministkinja i stručnjakinja za rodnu ravnopravnost, naučna savetnica u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu. (Prim. prir.)
   

78

govore. Prvo smo pričale o tome da li su ikada razmišljale o svojoj seksualnosti, jesu li sa nekim u tome razgovarale, kako doživljavaju svoje telo i šta seksualnost za njih znači.

Sećam se jedne devojke iz Albanije koja je rekla da je ovo bio prvi put kada je ona uopšte sebi dozvolila da razmišlja kao o seksualnom biću i da nikada ni sa kim o tome nije razgovarala. Bilo je za nju to jedno traumatično, ali i oslobađa- juće iskustvo, a našla se tu i poneka suza. Dirljiva je bila ispovest te devojke koja mi je sutradan napisala nekoliko stihova na albanskom jeziku u znak zahvalnosti zato što je osvestila svoju seksualnost i što je dobila priliku da sa ženama sličnim sebi razgovara o toj vrsti iskustva. Dugo sam te stihove čuvala, ali su se na kraju pogubili u raznim selidbama i sređivanjima papira.

Na kraju radionice žene su se oslobodile i dozvolile sebi da razmišljaju kao žene koje su seksualna bića i da imaju pravo na seksualni i porodični život. Ja sam bila veoma zadovoljna što smo pokrenule to pitanje, ali nažalost, od tada pa do danas, nikad više sličan skup nije u regionu održan.