Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije Udruženje Ženske studije I istraživanja

Kako biste ocenili svoj rad u Irskoj?

Moj boravak u Irskoj imao je veliki uticaj na moj kasniji život i rad. Upozna- la sam jednu potpuno novu zemlju, kulturu, način razmišljanja i saznala mnogo o filozofiji samostalnog života, ljudskim pravima i usluzi personalne asistencije. Osim toga, stekla sam i jako mnogo prijatelja, od kojih su neki postali kao deo moje porodice i tako sam ih uvek doživljavala, pa i oni mene. Imala sam običaj da kažem da je Dablin odnosno Irska moja druga kuća.

Tamo sam naučila termine i teoriju o samostalnom životu, filozofiju koja ga prati, mada je to i ranije praktično bio deo mog života. Za četiri godine koliko sam tamo boravila radila sam mnoge stvari, među kojima sjajan projekat “Ope- ration Get out“ (Operacija Izlazak), u kome sam mogla da vidim kako teče pro- ces prelaska iz institucije u samostalan život i koliko je taj proces pun izazova i ne tako lak za savlađivanje. S druge strane, bila sam srećna što sam svojim život- nim iskustvom mogla da pomognem jednom broju ljudi da kroz taj proces lakše prođu i da nauče osnovne stvari potrebne u svakodnevnom životu, da steknu samopouzdanje, ohrabre se i nastave da žive jedan novi život dostojan čoveka.

U Irskoj sam imala priliku da steknem iskustva trenerice i da držim predavanja u jednoj novoj oblasti i da naučim kako drugima možeš pomoći da osveste svoj odnos prema pitanjima invalidnosti.

Uključila sam se u borbu za prava osoba sa in- validitetom u Irskoj, komentarisala zakone, sretala se sa mnogim predstavnicima Irske Vlade, uključujući i predsednicu Irske Meri Robinson³⁴, protestovala ispred Vlade, bila deo tima za istraživanje, učestvo- vala u projektu “In care“³⁵ za obezbeđenje personalne asistencije i prenosila svoja znanja i životna iskustva korisnicima i personalnim asistentima. Mislim da sam dosta učinila da se motivišu osobe sa invalidi-

Gordana, Luka, Mimica i Dimitrije u Dablinu, 2004. go- dine pored spomenika velikog irskog pisca Džejmsa Džojsa

tetom, da počnu da se zalažu za svoja prava i bore za svoj život.

Jedan od mojih najvećih uspeha bilo je osmi-

3. 
   Prva žena predsednica Irske, u periodu od 1990 do 1997. godine i Visoka predstavnica Komiteta za ljudska prava UN od 1997. do 2002. godine. (Prim.prir.)
   
4. 
   Bukvalni prevod ne odgovara nameni programa koji se zapravo odnosio na pružanje podrške (Objašnjenje sagovornice).
   

67

šljavanje, organizacija i realizacija velikog simpozijuma o samostalnom životu i komunikacija sa ljudima iz cele Evrope, kao i Sjedinjenih Američkih Država koji su na njemu učestvovali. Taj simpozijum imao je veliki odjek i značaj i tu se prvi put pokrenula tema o trošku invalidnosti, odnosno stav da invalidnost nije teret, već treba da bude investicija za društvo. Upoznala sam mnoge ljude, velike aktiviste i borce u invalidskom pokretu, učila od njih, a verujem da su i oni učili od mene.

Ta veza sa Irskom ostala je i do dan danas, iako nekih od mojih najbližih prijatelja u Irskoj više fizički nisu među nama, ali su za mene oni uvek tu.

Irska je bila jedna velika škola za mene, deo mog života koji je bio potpuno drugačiji od dotadašnjeg, život u kome sam ponovo dobila slobodu kakvu sam imala pre nego što je distrofija značajno smanjila moje fizičke mogućnosti i kre- tanje. Naravno, životna sredina bila je mnogo pristupačnija što mi je omoguća- valo da živim kao i svi ostali ljudi u Irskoj.

I kad sam prestala da radim u Irskoj, nastavila sam vrlo često da odlazim tamo, držim razna predavanja, učestvujem na različitim konferencijama i sa- stancima. Za godišnjicu njihovog Centra 2002. godine dobila sam i posebno pri- znanje za izuzetan doprinos razvoju pokreta za samostalni život u Irskoj, i kažu da sam „ostavila veliki pečat“ u radu i dostignućima u njihovom invalidskom pokretu. To je jedan sjajan narod. Kad sam se vratila u Srbiju, u nekoliko navrata sam organizovala studijske posete Irskoj, u kojima su učestvovale moje kolegi- nice i kolege iz Srbije i iz Bosne, i koje su služile upoznavanju sa pokretom u Ir- skoj i dostignućima koja su oni postigli. Vraćali su se uvek izuzetno zadovoljni i bogatiji zajedno novo iskustvo i nova saznanja, motivisani da se angažuju za rad u Centru za samostalni život Srbije. Na jednom od mnogih putovanja u Irsku, moji dablinski prijatelji napravili su nam party za ispraćaj i naša saradnica, Vera Knežević³⁶ koja je išla sa nama, rekla je: –Bože, koliko ovi ljudi vole Gocu. Moj drug Dimitrije koji je takođe bio tu, rekao je: –Pa volimo je i mi, jer ona je naša! Pored velikog zadovoljstva odlaska u Irsku, ujedno je u to vreme to za mene bio priličan stres i napor. To se događalo u vreme kada je Srbija bila pod sankcijama i Aerodrom Beograd je bio zatvoren. Tako smo Mimica i ja autobu- som putovale celu noć do Budimpešte, čekamo da se otvori aerodrom, a onda da dođe vreme za let za neki od evropskih centara (London, Amsterdam), jer direktnog leta za Dablin nikad nije bilo. Mimica bi sačekala da ja uđem na carin- sku kontrolu, a dalje sam ja putovala sama jer Centar u Dablinu nije imao novca da snosi trošak za dve karte. Morala sam da objašnjavam aerodromskoj službi

3. 
   U vreme nastanka savetovališta i centara „Živeti uspravno“ Vera Knežević bila je direk- torka beogradske kancelarije Hendikep Internešenela i jedna od autora Programa u okviru koga su oni nastali, u periodu 2007-2013. Bila je članica tima Centra „Živeti uspravno“ na poslovima prevodioca i komunikacije sa partnerima iz drugih zemalja, saradnica je Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije i saveznica pokreta osoba sa invaliditetom (Prim prir.).
   

68

kako da me unesu u avion, rasklope moja kolica i odnesu ih u bagažnik. Čitavo vreme leta samo sam molila Boga da svi delovi kolica stignu čitavi do aerodroma na koji sam išla i da mi kolica donesu ispred ulaza u avion (na gejt) sklope ih i iznesu me iz aviona u kolica. Dalje bih išla sama sa ručnim prtljagom okačenim na kolica i tu čekala sledeći let za Dablin. Najteže je bilo ako sam u međuvreme- nu morala da odem u toalet, a nije imao ko da mi pomogne. Onda bih otišla do ulaza u ženski toalet i procenjivala koju od putnica bih mogla da zamolim da mi pomogne. Bilo je to vrlo neprijatno.

Na sledećem letu za Dablin ponavljalo se sve isto i laknulo bi mi kada bih konačno stigla na aerodrom u Dablin sa svim delovima kolica i prtljagom. Pri- jateljica u Beogradu (koja nije imala invaliditet) znala je da mi kaže: –Ti nisi normalna, ja ne bih sama otišla ni do Niša, a kamoli za Dablin. Ne verujem da bih se sada usudila da tako nešto ponovim, ali ko zna?