Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije Udruženje Ženske studije I istraživanja

Kako ste upoznali Suada?

Suada, Sanju, Fikretu³⁹ i ostale koleginice i kolege iz Informativnog centra za osobe sa invaliditetom „Lotos“ u Tuzli, upoznala sam kad sam kao regional- na savetnica obilazila OXFAM-ove kancelarije od kojih je jedna bila i u Tuzli. IC „Lotos“ je bila organizacija koja je osnovana 1997. godine, koju je OXFAM podržavao i oni su već u to vreme radili na mnogim pitanjima o pravima osoba sa invaliditetom, izdavačkoj delatnosti i bili jedna od vrlo progresivnih orga- nizacija osoba sa invaliditetom u Bosni. Posetila sam njihov Centar i bila vrlo impresionirana onim što su radili.

Posebno se sećam Suada, koji je slepa osoba sa neverovatnim osećajem za prostor i okolinu i koji je završio Višu školu za fizioterapeute, a zatim studije političkih nauka u Beogradu. Zajedno smo bili na OXFAM-ovoj velikoj regi- onalnoj konferenciji organizovanoj 1998. godine o pitanjima osoba sa invali- ditetom. Konferencija se održala u Bosni, da bi na nju mogli da dođu učesnici iz celog regiona, a ja sam predložila da to bude u Fojnici, koju sam poznavala i volela kao mesto osnivanja Udruženja distrofičara Jugoslavije. Učesnici su bili iz Bosne i Hercegovine (iz oba entiteta jer su se tada već odvojili delovi Federacije i Republike Srpske), iz Srbije, Makedonije i Albanije, kao učesnici iz OXFAM-ove kancelarije u Oxfordu. Konferenciju smo držali u relativno novom objektu koji je pre rata bio Rehabilitacioni centar za različita oboljenja. Za konferenciju se brzo saznalo jer je to veoma mali gradić, kao i da su došli učesnici i iz Republike Srpske i iz Srbije,a Fojnica se nalazi u delu Federacije i u tom kraju vodile su se velike borbe što je ostavilo traga na osećanja i odnose među ljudima i njihovoj nacionalnoj pripadnosti.

Na toj konferenciji bili su naravno i učesnici iz „Lotosa“: Suad, Sanja i drugi. Prvi dan te konferencije je dobro protekao, a posle večere, kako nije bilo nekog mesta gde bi ljudi izašli, najveći broj nas okupio se u velikoj sali gde se održavala konferencija i neformalno smo pričali, prisećali se događaja iz prošlosti jer su se neki ljudi već od ranije poznavali, a onda je nekome palo na um da počne da peva i onda su svi pevali pesme iz zemalja odakle su bili učesnici. Najbolje je bilo što smo mi iz Srbije pevali bosanske sevdalinke, a ljudi iz Bosne, među kojima i Suad, pevali su pesme iz Srbije. U neko doba, odjednom je ušao mlad

3. 
   Fikreta Hasanović (Prim.prir.).
   

72

čovek u invalidskim kolicima i pitao ko je iz Beograda. Prvo sam se ja uredno javila računajući, da možda ima nekog u Beogradu kome bi hteo da pošalje po- ruku ili nešto drugo, jer su veze uglavnom bile prekinute. On je i dalje ponavljao isto pitanje. Javila sam se, i moja asistentkinja i vozač. To je već bilo čudno i mi pitamo da li njemu nešto treba, ali on počne da viče kako nama tu nije mesto, i da mi kao „četnici“ momentalno moramo da napustimo to mesto, jer će se on vratiti za pola sata i ako nas i dalje tu zatekne, sve će nas pobiti. Nastala je vrlo neprijatna situacija, jer to je još uvek bilo vreme kada su ljud imali kod sebe do- sta oružja, čak i ručne bombe i ne znaš da li čovek ima neko oružje, a bio je vrlo razjaren i ljut. Verujem da je imao neki razlog, moguće je da mu je u tom ratu neko i poginuo ili bio ranjavan, jer je taj Rehabilitacioni centar u međuvremenu postao Centar za ratne invalide.

Ljudi su se uplašili, naročito oni iz Republike Srpske, pa i mi iz Srbije, jer su naši pasoši bili na recepciji, znači znaju se imena učesnika, ko je odakle i ko je u kojoj sobi. I mi se brzo raziđemo. A mene su pozvali da se preselim u neku drugu sobu da bi bila bezbednija. Kazala sam da ja ne idem nigde i da ostajem u svojoj sobi, pa šta bude, a onda je Suad rekao da će da „drži stražu“ i celu noć je sedeo s nama. I kako neko kuca na vrata, on je pitao ko je i koja je lozinka, jer su počeli da dolaze ljudi koji su bili iz Engleske i neki drugi iz OXFAM-ovih kancelarija da pitaju šta se to dogodilo. Sutradan smo imali sastanak da odluči- mo da li ćemo da nastavimo rad u Fojnici ili da odemo u Sarajevo, budući da je konferencija trebalo da traje još dva dana, i odlučili da odemo u Sarajevo. I mi smo se praktično „evakuisali“ iz Fojnice idući u koloni, na čijem je čelu i začelju bio po jedan OXFAM-ov džip sa toki-voki opremom.

Kada smo odlučili da odemo iz Fojnice, ja sam se rasplakala kao kiša, ne od straha ili zbog neprijatnosti nego sam tada tek shvatila da je nestala zemlja u kojoj sam odrasla. Ja sam Jugoslaviju doživljavala kao domovinu. I onda sam odjednom shvatila da to više nije isto, da je rat sve promenio i da su ljudi postali drugačiji. A tog momka su sutradan hteli da otpuste sa rehabilitacije, a ja sam išla da molim da to ne urade, jer je verovatno u ratu doživeo nešto jako neprijatno.

Između ostalog, tako smo Suad i ja postali ne samo saradnici, nego i veliki prijatelji. Od tada smo nastavili i da sarađujemo u mnogim drugim projektima i da se družimo i tako je ostalo eto sve do danas, skoro čitavih dvadeset godina.

Čega se još sećate iz perioda rada u OXFAM-u?

U OXFAM-u sam mnogo toga naučila: profesionalan odnos prema radu, način funkcionisanja jedne organizacije, proputovala sam ceo naš region, uklju- čujući i Albaniju, išla sam u Liban, u Gruziju, u Bangladeš.

U Bangladešu sam držala radionice za osobe sa invaliditetom i osoblje njihove kancelarije u Daki na engleskom, koji su saradnici prevodili na lokalni jezik. Radionice su se održavale u tzv. „ruralnom“ delu Bangladeša, što je teš-

73

ko opisati, jer je ceo Bangladeš jedan ruralan predeo. Zamisli sad, ja treba da pričam o ljudskim pravima osoba sa invaliditetom, kako moraju da se izbore za bolji i kvalitetniji život, stvore pokret za borbu za prava osoba sa invaliditetom, u jednoj sredini gde ljudi nemaju šta da jedu, da se obuku, nemaju krov nad gla- vom. Nije bilo lako prilagoditi priču tim uslovima, a da čovek ne ispadne smešan i priča nemoguće stvari. Ipak, izborila sam se i dobro smo se razumeli.

Obišla sam i njihov Centar za rehabilitaciju, gde sam videla kako ljudi sa povredama kičme uče da funkcionišu u „novom“ životu, koristeći poseban tip

„invalidskih kolica“ koja su izgledala kao jedna daska na koju su bili prišrafljeni točkići, nešto slično onome što su deca ovde koristila dok nije bilo skejtova, jer ljudi koji žive na selu skoro sve dnevne poslove obavljaju sedeći na zemlji. I tako su oni učili kako da se kreću na tim daskama odupirući se rukama i spremaju hranu, oblače se i slično.

Sećam se da je u tom ruralnom delu, bio smeštaj kao neki zatvor, ničeg nema, a voda je napolju na zajedničkoj česmi. Ja sam kao „specijalni“ gost dobila sobu koja navodno ima kupatilo, koje se sastojalo od jednog sobička u kome ima WC šolja na visokom postolju, a u ćošku stoji veliko bure, iznad koga je postav- ljena cev za vodu sa slavinom. Moram priznati nisam koristila ovaj „lavabo“, jer sam se stalno bojala da mi sapun ili četkica za zube ne upadnu u to bure, pa sam koristila zajedničku česmu napolju. Iznad kreveta stajala je neka provizorna za- vesa za komarce sa slojem prašine na njoj, koju nismo baš bili voljne da koristi- mo, ali smo se brzo predomislile kada smo po zidovima i na plafonu videli pauke i razne druge puzajuće bube.

Pre odlaska nisam dobila serum protiv malarije, što je inače bilo pravilo u OXFAM-u kada se ide u takve krajeve. Preko noći otvorila sam prozor i ujutru bila skroz izujedana od komaraca. Osoblje kancelarije me je „utešilo“ da te go- dine nije bilo mnogo malarije. Na stolu u kancelariji, stajala je flaša sa vodom na kojoj piše „arsenic free”. Ja čitam, i kažem: – Izvinite, da li ja ovo dobro razumem da je ovo voda bez arsenika? A oni mi potvrde da je to tačno. Znači, da postoji i voda sa arsenikom! Onda su mi objasnili da se u zemlji normalno nalazi arsenik na velikim dubinama, ali kako je tamo plavno područje i puno kiše, voda prodre do arsenika koji počinje da se otapa i voda koja izlazi iz bunara i česme i ostalih izvora tako u sebi sadrži i arsenik, na koji je lokalno stanovništvo već naviklo. Preporučili su nam da od voća jedemo samo banane koje možeš da oljuštiš, ni- šta nismo pili, samo tu flaširanu vodu bez arsenika ili neki čaj. Al’ to i nije neka zaštita, jer se suđe pere u toj vodi sa arsenikom, hleb mesi sa tom vodom, pa mu to dođe na isto. Jedu hranu ljutu do beskraja zato što ta ljutina tera želudac da luči sokove koji ubijaju bakterije i na taj način se brane od infekcija. I tako smo mi tu živeli pet dana na bananama, i na lepinjama kakve prave po Indiji. Moja asistentkinja je htela da se tušira u toploj vodi pa me molila da pitamo domaćina

74

da li ima tople vode, a čovek kome sam se obratila me pita za šta nam treba topla voda – jel’ za čaj? Pojam tople vode se ovde vezuje za čaj, a ne za tuširanje.

U Bejrutu, u Libanu, bila sam iznenađena koliko su ljudi sa invaliditetom bili raspoloženi i spremni za svaku akciju. Zgrade nisu imale liftove i oni su se koristili provizornim „dizalicama“ slično skelama koje koriste zidari, koje su se konopcima podizale i spuštale. Jednog dana su me vodili da obiđem neku nji- hovu ustanovu za trajni smeštaj koja je bila u drugom delu grada od onoga gde smo mi bili smešteni. Mirno su mi objasnili da je samo važno da stignemo do određenog vremena, dok je zatišje, jer posle toga ponovo nastaje pucnjava iz jednog kraja grada u drugi. Čak su organizovali i proteste u toj „brisanoj“ zoni i tu ostali ceo dan u unakrsnoj vatri, da bi pokazali kako ove borbe dovode ljude u stanje invaliditeta.

Zahvaljući OXFAM-u obišla sam takva mesta na svetu koja nikad ne bih videla i ustanovila da su tamo osobe sa invaliditetom mnogo motivisanije, ima- ju mnogo više problema, solidarniji su, voljni da nešto rade i popravljaju svoj položaj. Mnogo sam razgovarala sa njima, prenosila svoje znanje, učila od njih u kakvim uslovima ljudi sve mogu da žive i uvek smo se dobro razumeli, bez obzira na jezik koji smo govorili. To je baš bilo dragoceno iskustvo.

Ostao mi je u sećanju i rad u OXFAM-u kad je bilo bombardovanje Beo- grada 1999. godine. OXFAM je kao i druge međunarodne organizacije držao

„low profile“ odnosno nisu se naročito isticali aktivnostima, jer je raspoloženje ljudi prema zemljama na Zapadu bilo veoma loše. Ipak, imali smo neke aktiv- nosti urgentne pomoći za ljude i mene su pitali šta bi bilo potrebno za oso- be sa invaliditetom, osim klasičnog sanitetskog paketa. Na osnovu sopstvenog iskustva, osmislila sam poseban „paket pomoći“ za ljude sa invaliditetom. Kako sam ja živela na trećem spratu, lift čas radi, čas ne radi, a i ne sme u njega da se ulazi, često nestaje struje, ostajala sam u stanu bez ikakvih informacija šta se događa. Tako osmislim paket koji se, pored higijenskih elemenata (pasta za zube, četkica, pelene, mast konjska za bolove, gaze i već sve drugo), sastojao još od termofora, male plinske boce sa rezervnom bocom i baterijske lampe koja je imala dve neonske svetiljke i jedno far svetlo i radio. Kad ima struje, možeš da je uključiš u puniš na struju, a kad je nema, ona radi na baterije. Meni je ta baterija bila jako značajna kad nestane struje, kad sam sama u kući, jer sam se jako bojala da koristim sveće ili gas lampu, to može da se prevrne i zapali, a ja ništa ne mogu da uradim. Svi ovi predmeti imali su značajnu svrhu, jer možeš da napraviš supu ili čaj na tom plinskom šporetiću, imaš osvetljenje, a takođe je važan bio i radio jer preko njega sam mogla da dobijam informacije šta se u gradu zbiva. Ljudi iz logistike su bili potpuno zapanjeni predlogom mog inventara stvari, a shvatili su tek kad sam im sve objasnila. Tako sam ja, u stvari, ujedno ovim paketom obra- zovala svoje saradnike za potrebe osoba sa invaliditetom u ratnim uslovima.

75

Ove smo pakete delili po udruženjima u Beogradu, a oni dalje isporučiva- li svojim članovima dostavljajući nama spiskove ljudi koji su tu pomoć dobili. Nažalost, čak i u ovim uslovima ljudi koriste priliku za zloupotrebu, jer nasu- mičnom proverom telefonom, utvrdila sam da mnoge osobe koje su bile na spi- skovima te pakete nisu dobile. Ali zato su se neki od ovih predmeta prodavali po pijacama.

Bez obzira na to, ja sam bila srećna što sam smislila nešto što je sigurno korisno, i tako pomogla ljudima koji nisu mogli da izađu iz kuće kao i ja, iako nisam imala pre toga nikakva prethodna znanja iz čega se sastoji humanitarna pomoć za osobe sa invaliditetom u uslovima rata ili sličnih situacija. To je pro- sto bilo intuitivno.

Volela sam ovaj rad u OXFAM-u, jer sam mogla da vidim direktnu korist za ljude za koje sam radila i praktično videla da je invalidnost jedno univerzalno pitanje, isto za ceo svet. Sve osobe sa invaliditetom koje sam sretala bilo u razvi- jenim zapadnim zemljama, tako i u siromašnim delovima sveta, suočavali su se sa istim problemima i izazovima i odnosom društva prema njima.