Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije Udruženje Ženske studije I istraživanja

Kad ste se vratili iz Irske?

To je bilo nakon održanog simpozijuma, u aprilu 1995. godine. U među- vremenu, britanska humanitarna organizaicja OXFAM, koja je radila u regionu, raspisala je konkurs za zamenika šefa kancelarije Beograd, za koji sam se prijavi- la i dolazila u Beograd na intervju, na koji su me pozvali. Budući da sam u Irskoj tada bila već skoro četiri godine, dobro sam vladala pitanjima ljudskih prava, kao i terminologijom koja se koristila u tom domenu na engleskom jeziku. Tako da sam od onih kandidata koji su se prijavljivali na ovaj konkurs najbolje govori- la engleski, poznavala pristupe raznim manjinskim grupama i slično. Tako su mi oni ponudili da počnem posao od 1. marta, ali ja nisam mogla to da prihvatim jer sam još uvek radila na pripremama za naš simpozijum. Oni su se složili da sačekaju dok ja završim poslove u Irskoj, i tako sam ja u OXFAM-u počela da radim krajem aprila 1995. godine.

To je za mene bila sjajna prilika da sevratim u Beograd, da budem plaćena za to što radim i da ostanem u kontaktu sa engleskim jezikom. OXFAM se u to vreme uglavnom bavio izbeglicama koje su dolazile iz Hrvatske i Bosne, i donekle humanitarnom pomoći za osobe sa invaliditetom (sanitetski materijal, pelene i ostalo). Njihove prostorije su bile petnaest minuta od mog stana, tako da sam mogla da odlazim na posao „peške“ i nije mi trebao prevoz, što je bilo značajno jednostavnije. To je bila sjajna i veoma profesionalna organizacija u kojoj sam mnogo naučila. Pre početka rada, provela sam u Oksfordu deset dana da bih dobila osnovne informacije o organizaciji, programu i principima na ko- jima oni rade u celome svetu. Kada su mene angažovali, ujedno su mi obezbedili i sredstva da angažujem personalnu asistentkinju, što je bilo za prilike u Srbiji sasvim nezamislivo. Inače, osoblje u OXFAM-u bilo je uglavnom visoko obrazo- vano, jer su tu radili ljudi, koji, zbog postojećih sankcija, nisu mogli da obavljaju svoj posao u raznim institucijama ili su primanja bila neredovna ili jako niska.

69

Organizacija je imala posebne programe za izbeglice u izbegličkim centrima, gde su se organizovani programi za samofinansiranje, u kojima su nabavljane ra- zne mašine kako bi mogao da se započne neki posao, ili bi se zakupljivala zemlja gde su ovi ljudi mogli da gaje razno povrće, stoku, i slično. Taj program vodila je koleginica koja je inače bila socijalna radnica u jednoj od institucija u Beogradu.

Ja sam, kao zamenica šefice kancelarije u Beogradu, odlazila na teren, obi- lazila izbegličke kampove i procenjivala šta je potrebno da se takvi programi dalje razvijaju i unapređuju. Sećam se situacije kada sam prvi put otišla u izbe- glički kamp Varna kod Šapca, sa koleginicom koja vodi taj program. Otišli smo običnim putničkim vozilom koje je imao OXFAM i kada smo došli u kamp, vozač je izneo moja kolica iz prtljažnika i mene u naručju stavio u kolica. Okolo se okupilo puno dece iz kampa, i oni kao i svi ostali gledaju i čude se. Kad smo ušli u kancelariju direktora, moja koleginica me predstavlja i kaže: –Evo, ovo je moja nova šefica! Svi prisutni su bili u šoku, otkud ja kao osoba sa invaliditetom u invalidskim kolicima mogu da budem šefica jedne tako velike strane organiza- cije, jer su naravno predstave o osobama sa invaliditetom bile daleko drugačije.

U to vreme uspela sam i da se izborim da u Emergency program* uključe i podršku za osobe sa invaliditetom koja je pored obezbeđenja humanitarne pomoći sadržavala i neke druge aktivnosti. Prvi projekti koje smo finansirali bili su programi za uklanjanje arhitektonskih barijera u Leskovcu i Zrenjaninu. Tada sam organizovala i konferenciju za pitanja invaliditeta u Beogradu, pod nazivom „Postoji li invalidski pokret u Srbiji?“. Bilo je i negodovanja među orga- nizacijama osoba sa invaliditetom zbog takve teme, jer su oni smatrali da samim tim što postoje kao posebne organizacije sa svojim različitim ciljevima i aktiv- nostima, ujedno čine i jedan celovit invalidski pokret. Ipak, dosta organizacija je bilo prisutno, kao i neki stručnjaci iz oblasti socijalne zaštite i vođena je dosta burna diskusija. Tada sam ja prvi put pričala o različitim pristupima invalidnosti i zapravo bila prva osoba koja je u Srbiji govorila o medicinskom i socijalnom modelu invalidnosti. Naravno, zahvaljujući svome znanju i iskustvu koje sam stekla boraveći u Irskoj. Na tom seminaru upoznala sam i sociologa Gradimira Zajića³⁷ koji je radio na Institutu socijalnu politiku i posle za Hendikep Inter-

3. 
   Sociolog, u to vreme radio je za beogradsku kancelariju francuske humanitarne orga- nizacije Handicap International i bio je jedan od inicijatora programa za psiho-socijalnu podršku osobama s invaliditetom u okviru kojeg su 2000. nastala savetovališta „Živeti uspravno“ u Novom Sadu, Beogradu, Valjevu, 2001. u Novom Pazaru i Leskovcu, dok je u Zaječaru program 2000. or- ganizovan u okviru već postojeće Organizacije „Dobro drvo”. Od svih savetovališta, Organizacija
   

„Dobro drvo“ i dalje postoji i ima ulogu svojevrsnog resursnog centra za organizacije civilnog druš- tva (OCD), beogradsko je preraslo u Udruženje „Živeti uspravno“ koje deluje na podizanju svesti o položaju osoba sa invaliditetom pretežno kroz umetnost, 22. februara 2002. formiran je Centar

„Živeti uspravno“ u Novom Sadu, Centar u Leskovcu transformisao se u Centar za samostalni život Leskovac, ostala savetovališta su se ugasila. Deo programa sprovodi se u Valjevu kroz uslugu Kluba osoba sa invaliditetom koji organizuje Društvo za cerebralnu paralizu Valjevo. (Prim.prir.)

70

nešnel. Bio je fasciniran celom pričom i ostao da sarađuje sa nama sve do danas.

Radili ste na programima namenjenim osobama sa invaliditetom?

Posle godinu i po dana mog rada u OXFAM-u, otvoreno je radno mesto za regionalnog savetnika za pitanja invalidnosti jer su želeli da promovišu pi- tanje invalidnosti i u drugim OXFAM-ovim kancelarijama u regionu, koje su osim u Beogradu, postojale i u Bijeljini, Banjaluci, Goraždu, Mostaru, Sarajevu, Prištini, Skoplju i Tirani. Ja sam tako postala regionalna savetnica za pitanja invalidnosti u OXFAM-u i išla po celom regionu, posećivala različite organiza- cije i proveravala postoje li programi za osobe sa invaliditetom i da li ih treba unaprediti ili planirati tamo gde nisu postojali. Jedan od prvih mojih rezultata bilo je to da su sve kancelarije OXFAM-a u regionu postale pristupačne, kako bi ljudi koji se teže kreću mogli u njih da uđu. I to je zaista realizovano, tamo gde je to bilo moguće, postavljene su rampe, a u Sarajevu su čak zakupili drugi prostor za kancelarije, jer onaj u kome su bili nije bilo moguće adaptirati. U svakoj od kancelarija pokušavala sam prvo da senzibilišem osoblje za pitanja invalidnosti kroz održavanje radionica o invalidnosti, o pravima ovih osoba i problemima koje imaju, uključujući i one u vezi sa samostalnim životom. Takođe sam po- magala osoblju da dođu u kontakt sa organizacijama osoba sa invaliditetom što je njima bilo teže, a ja sam veliki broj organizacija znala napamet, jer sam kroz Savez distrofičara sa njima sarađivala dugo godina.

Sećam se da su me zvali u Goražde, gde se šef OXFAM-ove kancelarije ža- lio da ne može da postigne nikakav dogovor sa organizacijama osoba sa invalidi- tetom, jer na kraju svake rasprave oni kažu: –Ti nisi osoba sa invaliditetom i ti to ne razumeš. Odem tamo, napravimo sastanak, neke ljude sam i znala od ranije, ispričam im svoje iskustvo i iskustvo drugih ljudi sa invaliditetom i uspem da se oni slože da nešto zajednički pokrenu i urade uz podršku OXFAM-a. Rat u Bosni i Hercegovini tek je bio na papiru završen Dejtonskim sporazumom³⁸, ali ratne posledice osećale su se na svakom mestu. Šest puta dnevno nestaje svetla. A uveče nema ulične rasvete, nego put osvetljavaju samo farovi kola. Pa gde stigneš, stigao si. U Goražde smo išli ja, vozač i moja asistentkinja, a prespavali smo u nekoj privatnoj kući, jer je hotel bio pretvoren u izbeglički kamp. Vozač je preko dana video gde treba da idemo, dok sam ja ceo dan bila u kancelariji. I uveče kad smo pošli u taj smeštaj, šef kancelarije nam da toki voki, kako bi bili na vezi sa osobljem kancelarije. Toki voki je nosio vozač, i ne smeš da ga isklju- čiš, moraš biti dostupan dvadeset četiri sata da oni mogu da provere gde smo.

Tek kad smo ujutru krenuli, videla sam da od kuće ima samo polovina – pola kuće je srušeno. Taj deo koji je bio ceo, oni su izdavali strancima i drugima da bi nešto zaradili, a oni su živeli u tom razrušenom delu prekrivenom nekim

3. 
   Potpisan u Parizu 14. decembra 1995. godine. (Prim.prir.)
   

71

najlonima. Ujutru su nam dve žene obučene u odeću muslimanskih žena u Bo- sni, bojažljivo ponudile neku kafu, a jasno je po načinu govora da mi dolazimo iz Srbije i bila je jedna vrlo neprirodna situacija kada smo krenuli, jer ni one ni mi nismo znali šta da kažemo. Neprimereno je da ne kažeš hvala, i poželiš srećan put ili ostanak, a opet imaš potrebu da tako nešto uradiš. Žene isprepadane od nas, kao da ćemo ih poklati sve na jednom mestu, a mi strepimo od njih.