Žene u nauci: od arhimeda do ajnštajna osvajanje osvojenog

59
aStronomija i matematiKa Kao ŽenSKi ProStor
tokom 20. veka u Sad radi niz uspešnih astronomkinja, možda zato što 
astronomija, kao i ostale prirodne nauke, više nisu prestižno zanimanje. među 
njima su najpoznatije Vera rubin (Vera rubin, 1928– ), sa radovima na otkriću 
i objašnjenju tamne materije i Suzan džoslin Bel Burnel (Susan joselyn Bell 
Burnell, 1943– ), koja je dala značajan doprinos razvoju radioastronomije i otkriću 
pulsara (Byers i Williams, 2006). 
Pomenimo ovde i jednu ženu iz jedne profesije koja je i danas pre svega muško 
zanimanje. to je inge Leman (inge Lehmann, 1888–1993), danska seizmološkinja, 
koja je 1936. otkrila da se unutar spoljašnjeg tečnog jezgra u zemljinoj kori nalazi 
čvrsto jezgro od gvožđa i nikla. njeno otkriće je napravilo revolucionarni proboj 
u oblasti geofizike i geologije (Swirles, 1994; mathez, 2000).

---

---

Medicina, hemija i biologija: pčelice, cveće i eliksiri
Prva žena koja se pominje u istoriji medicine i čija se slika nalazi u dolini kraljeva 
u egiptu jeste merit Pta (Ptah, 2700. pre n. e.), glavni faraonov lekar. Kao isceljite-
ljica u doba trojanskih ratova pominje se izvesna agameda, a ostao nam je i zapis o 
agnodike, prvoj ženi koja se zvanično bavila medicinom u atini u 4. veku pre n. ere.  
mnogo kasnije aka Laurencija (acca Laurentia, 634. pre n. e.) bila je poznata u 
rimu po svojoj veštini u lečenju „ženskih“ bolesti. artemista i (umrla 350. pre 
n. e.), kraljica Karije (deo zapadne anadolije, današnja turska), bila je poznata 
po poznavanju trava i isceljiteljskom umeću. u antičkoj Grčkoj se u 1. i 2. veku 
pominje niz žena – babica i isceljiteljki: Sotira, Salpe, olimpija iz tebe, Pantija  
i mnoge druge (alic, 1986; hezenberg i sar., 1991; hamilton, 2000). 
Prva medicinska škola u evropi otvorena je u Salernu, u italiji, u 9. veku i bila je 
namenjena „damama iz Salerna“. među damama najpoznatija je trotula di ruđero 
(trottula di rugero, 11. vek), iz porodice lekara. trotula je ostavila brojne rukopise 
o bolestima žena, među kojima su najpoznatiji 
Practica Brevis i Trotula Major (1047), 
koji su bili standardni udžbenici medicine do 16. veka. među prvima je klasifikovala 
bolesti kao nasledne, zarazne i druge (Ferraris i Ferraris, 1997; Green, 2001). 
 
 
Trotula di Ruđero 
Ulica u Salernu koja nosi njeno ime

---

62
Žene u nauci : od Аrhimeda do Аjnštajna
Faksimil stranice iz knjige Practica Brevis
Početkom 13. veka i univerzitet u monpeljeu, u Francuskoj, dozvolio je 
pristup ženama, kao studentkinjama i predavačicama, ali je 1239, na zahtev 
Pariskog univerziteta, ta dozvola povučena. Papa Sikst iV (1417–1484) zabranio 
je bavljenje medicinom onima koji nisu išli na univerzitet i time zvanično žene 
isključio iz ove profesije (Perkins, 1996). Sorbona je ženama pružila mogućnost 
studiranja medicine mnogo kasnije, u drugoj polovini 19. veka (1868). među 
prvim ženama koje su diplomirale medicinu na Sorboni bila je elizabeta 
Geret anderson (1870), koja je četiri godine kasnije otvorila u Londonu prvu 
medicinsku školu za devojke. 
u italiji, međutim, žene su i dalje imale pristup obrazovanju i medicinskoj 
profesiji. doroteja Buka (dorothea Bucca, 1360–1436) predavala je medicinu 
na univerzitetu u Bolonji studentima i studentkinjama iz cele evrope, nasledivši 
profesorsku poziciju svoga oca. Bolonja je u svakom pogledu prednjačila u „rodnoj 
ravnopravnosti“. na tom univerzitetu već pomenuta ana morandi mancolini 
predavala je anatomiju i vodila Katedru za anatomiju, kao i marija dela done 
(maria della donne, 1776–1842), verovatno najpoznatija među ženama koje 
su se profesionalno bavile medicinom u italiji u to doba. dela done ne samo 
što je 1799. postala profesorka medicine, već ju je 1804. napoleon imenovao za 
upravnicu škole za babice, a tri godine kasnije primljena je u Francusku akademiju 
nauka. reastauracijom monarhije univerziteti u Francuskoj su, nažalost, zadugo 
zatvorili vrata ženama (hezenberg i sar., 1991; Logan, 1999; milar i sar., 2003). 
ipak, žene su se i dalje bavile medicinom, pre svega kao babice.
dva veka ranije Luiz Buržoa (1553–1638, Louise Bourgeois), lična babica 
marije mediči, napisala je 
Raspravu o sterilitetu (Observations diverses sur la 
sterilite, 1609), koja je dugo bilo obavezno štivo za babice u Francuskoj. Bila je 
školovana babica: ispit za babice je položila pred zvaničnom lekarskom komisijom 
1598. godine. nešto kasnije, mari Luiz Lašapel (marie Luise Lachapelle, 1769–

---

63
aStronomija i matematiKa Kao ŽenSKi ProStor
1821), glavna babica jedne bolnice u Parizu, napisala je trotomni 
Praktikum iz 
akušerstva (Pratique des Accouchemens, 1821), u kome je iznela statističke podatke 
i opisala više od 50.000 porođaja. Svoje znanje iz medicine i akušerstva proširila 
je i boravkom u hajdelbergu (nemačka) kod čuvenog lekara Franca negelea 
(Franz naegele), koji je prvi ustanovio postupak izračunavanja termina porođaja, 
i danas poznat kao tzv. negeleovo pravilo. njena naslednica mari en Boaven 
(marie ann Victorine Boaven, 1773–1847) napisala je 1833. obiman stručni tekst 
o bolestima materice, koji se dugo koristio kao medicinski udžbenik. Boaven je i 
zvanično bila priznata zbog svog medicinskog znanja i umeća. dobila je počasnu 
diplomu doktora medicine marburškog univerziteta, a 1814. i orden kralja Pruske 
(Perkins, 1996; milar i sar., 2003).
u nemačkoj je prva dobila diplomu iz medicine doroteja erksleben 
(dorothea christiana Leporin erxleben, 1715–1762), majka četvoro dece, 
za koju je lično Fridrih Veliki intervenisao i omugućio joj polaganje ispita na 
univerzitetu u halu 1754. godine. na istom univerzitetu je tek 1901. jedna žena 
opet diplomirala medicinu. doroteja erksleben je medicinu učila kod svog oca, 
lekara, zajedno sa bratom, a ispitu je pristupila da bi se odbranila za optužbe za 
veštičarenje, koja nije bila neuobičajena za nemačku ni do početka 20. veka 
(delimo, 1982; misle, 1986). Pomenimo samo da je u Keplerovom rodnom 
mestu Vajlu, koji je u to vreme imao nekoliko stotina stanovnika, između 1615.  
i 1629. trideset osam žena spaljeno kao veštice (mlađenović, 1991: 103).
među ženama koje su probijale barijere u medicinskoj profesiji u nemačkoj 
bila je i šarlota fon Zibold hajdenrajh (charlote von Siebold heidenreich,  
1788–1859), koja je završila školu za babice na univerzitetu u Gisenu 1817. 
godine. Kasnije je predavala i na Gisenskom univerzitetu, a koliko je bila poznata 
širom evrope govori i podatak da je bila lična babica kraljice Viktorije (Schoenfeld, 
1947; Klein, 1997).
Prva Visoka škola za negovateljice u nemačkoj otvorena je 1836. godine. 
Poseta ovoj školi 1840. inspirisala je elizabet Fraj (elizabeth Fry, 1780–1845) 
da u Londonu otvori institut za negovateljice, koji je pohađala i čuvena Florens 
najtingejl (Florence nightingale, 1820–1910). Fraj, iz kvekerske porodice, 
majka jedanaestoro dece, i sama obolela od tuberkuloze, danas se smatra prvom 
reformatorkom zdravstvenog sistema i socijalne nege u engleskoj. Florens 
najtingejl je u istoriju medicine ušla ne samo kao negovateljica, nego i kao pionir 
na polju javnog zdravlja i medicinske statistike; nekoliko godina kasnije (1860) u 
Londonu je otvorila i sopstvenu školu za negovateljice. Florens najtingejl je danas 
sinonim medicinske nege i brige o bolesnima (huntsman i sar., 2002).
u drugoj polovini 19. veka u engleskoj se otvaraju brojne škole za devojčice 
i prvi univerzitetski koledži: Girton (Girton, 1869), njuam (newham, 1871) i 
Samervil (Somerville, 1879), u kojima one mogu da steknu i znanja iz medicine. 
istovremeno, u evropi pojedine zemlje otvaraju vrata medicinskih fakulteta i za 
žene: švajcarska (1868), švedska (1870), danska (1877), norveška (1884), 
španija i Portugalija (1889) i najzad nemačka (1908). tako je krajem 19.  
i početkom 20. veka medicina postala zvanično i ženska profesija.

---