Žene u nauci: od arhimeda do ajnštajna osvajanje osvojenog

17
uVod: PratiLje u iStoriji nauČnih otKrića
demokratijama (Francuskoj, engleskoj, švedskoj, nemačkoj, Sad, Kanadi) 
jedva nešto više od 12% žena dobilo je zvanje doktora fizičkih nauka, dok je, 
paradoksalno, u ekonomski manje razvijenim i/ili tradicionalnim društvima 
u 
tvrdim naukama (fizika, hemija) bilo i do 40% žena (u japanu, Kini, bivšim 
zemljama tzv. realnog socijalizma, irskoj, Portugaliji, na Filipinima) (harding j., 
1998; hartline i Li, 2002; Popović i duhaček, 2009). na nadolazećim talasima 
velikih ratova i revolucija žene su dobijale šansu da zauzmu akademske i upravljačke 
pozicije dok su se njihove kolege borile jedni protiv drugih na frontovima. mir ih je 
međutim vraćao ponovo u njihove tradicionalne uloge supruga i majki. 
Kroz istoriju nauke žene-naučnice ponavljaju isti obrazac, prepoznatljiv 
i danas: njihovo učešće i vidljivost u nauci umnogome, a ponekad isključivo, 
zavise od podrške njihovih očeva, braće, supruga/partnera. Presudnu ulogu u 
ostvarivanju naučne radoznalosti za žene stolećima je imala porodica, odnosno 
njeni muški članovi. to otvara pitanje da li su žene koje su našle svoje mesto 
u istoriji nauke bile inovatorke i kreativne učesnice naučnih otkrića ili samo 
interpretatorke dostignuća svojih partnera/mentora (hamilton, 2000); da li su 
mogle da uđu u zatvorene i privilegovane prostore filozofije i nauke samo kao 
obožavateljke i sledbenice velikih umova, prenoseći 
Eloiza kompleks sa jedne 
generacije na drugu (Le dæuff, 1991).
Pre nauke, žene su morale da osvoje prostor obrazovanja, ali ne samo zato 
da bi bile prepoznate kao „...jedinke koje će do krajnjih granica svojih moći 
doprinositi životnoj podesnosti svoga društva“ (Pikering, 1971: 9), već i da bi 
mogle da utiču na obrasce ponašanja i sistem vrednosti tog istog društva i da 
ih menjaju. u svakom slučaju, mnoge od veština koje su devojčice počele da 
uče najpre u odvojenim školama bile su uslovljene njihovim rodnim ulogama. 
matematika je bila potrebna za uspešno vođenje domaćinstva, botanika je 
bila izvor znanja o lekovitim travama. Žene su morale da poseduju znanja iz 
agronomije da bi uzgajale osnovne poljoprivredne kulture za ishranu; znanja 
iz medicine bila su im neophodna da bi bile negovateljice i babice. Pošto nisu 
imale pristup univerzitetima, čuvene naučnike su dovodile u svoje salone. Žene 
su kroz istoriju sticale, prenosile i usavršavale znanja koja su dovela do razvoja 
savremene nauke. međutim, ta znanja su ostajala u krugu porodice, duboko u 
privatnom prostoru. javni prostor je, kako su brojne feminističke teoretičarke 
kasnije pokazale, oduvek bio pre svega muški prostor (elshtain, 1981; nicholson, 
1986; Benhabib i cornell, 1987; moller okin, 1979, 1998; Pejtman, 2001;  
Phillips, 2001).
Bavljenje naukom je za žene, mnogo više nego za muškarce, bilo i još 
uvek jeste uslovljeno njihovim društvenim položajem i kulturnim kontekstom. 
Verovatno je to razlog zbog kojeg je bilo znatno više žena koje su se bavile  
(i još uvek se bave) naukom u bivšim socijalističkim zemljama, gde je rodna 
ravnopravnost bila zvanično proklamovana, a egalitarizam se, kao ideologija, 
i sprovodio. Paradoksalno, više ih je i u katoličkim zemljama i tradicionalno 
patrijarhalnim društvima (irska, južna amerika), gde im podršku pruža 
patrijarhalna, monolitna porodica (She Figures, 2006; 2009).

---

18
Žene u nauci : od Аrhimeda do Аjnštajna
danas, iako nam se čini da živimo u društvu koje se bori za ostvarivanje 
potpune rodne ravnopravnosti, a u nekim zemljama kao da je to ostvarenje 
već skoro postignuto, još uvek se vode kvazinaučne rasprave o biološkoj ne 
/podobnosti žena za bavljenje naukom, rasprave koje biološke razlike tumače kao 
prednosti ili nedostatke jednog ili drugog pola, pri čemu su prednosti, bar što se 
tiče nauke i sposobnosti za apstraktno mišljenje, uvek na strani „jačeg“ pola. iako 
se žene i muškarci razlikuju po svojim fiziološkim karakteristikama (kao što su 
visina, masa, procenat masti u telu itd.), zanemaruje se činjenica da se ove dve 
populacije statistički preklapaju. dakle, ne važi ni argument, koji se takođe često 
ponavlja, o veličini mozga koji ide u prilog muškarcima, budući da je i veličina 
mozga u skladu sa veličinom tela, što znači da među normiranim vrednostima 
ovih i drugih fiziološko-morfoloških karakteristika ne postoje značajne (polne) 
razlike (Birke, 2001). i rezultati psiholoških testova prema kojima žene imaju 
bolju verbalnu sposobnost, a muškarci se bolje snalaze u prostoru mogu da se 
stave pod znak pitanja. a kada govorimo o „radoznalosti“ i „istraživačkom duhu“ 
(ma šta to značilo), kao preduslovima za uspešnu naučnu karijeru, još tridesetih 
godina 19. veka u publici koja je redovno pratila popularna predavanja Britanskog 
društva za napredak nauke bilo je više žena nego muškaraca (Whitelegg, 2001). 
u evropi i Sad žene su ostvarile pravo na institucionalno obrazovanje tek u 
drugoj polovini 19. veka. na Sorbonu, univerzitet u zemlji „bratstva, jednakosti 
i slobode“, mogle su da se upišu tek od 1868, dok su ih univerziteti u americi 
primali od 1872. godine. Prvi britanski univerzitet koji je dozvolio ženama upis na 
medicinu bio je univerzitet u dablinu (1877), a od 1879. žene mogu da pohađaju 
kurseve i dobiju diplomu i Londonskog univerziteta. od 1882, odnosno 1884, 
prestižni engleski univerziteti Kembridž i oksford omogućavaju ženama da 
polažu ispite, ali to pravo nije podrazumevalo i dobijanje diplome. univerzitet u 
oksfordu je počeo da izdaje diplome ženama i dozvolio im da predaju tek krajem 
dvadesetih godina 20. veka, dok će univerzitet u Kembridžu to uraditi još kasnije, 
1947. (millar i sar., 2003).
razlozi za odsustvo žena u nauci kroz istoriju, a i danas, nalaze se, pre svega, 
u društvenom kontekstu koji određuje rodne uloge. Svakodnevne „poruke“ koje 
stižu iz porodice, iz medija, uzori koji se nude u školama i na fakultetima, igračke 
koje kupujemo dečacima i devojčicama, boje koje označavaju polnu pripadnost 
(„roze za devojčice, plavo za dečake“), sve to samo naglašava i pojačava rodne 
razlike. igračke za dečake su praktičnije, razvijaju maštu, podstiču potrebu za 
rešavanjem problema. igračke koje se tradicionalno nude devojčicama, lutke 
pre svega, svode ih na njihovu biološku ulogu. Savremeno društvo još uvek nije 
društvo jednakih mogućnosti, i to ne samo u pogledu roda. ono često „zaboravlja“ 
da devojčice i dečaci možda imaju različite modele i puteve socijalizacije, ali to 
ne znači da su jedni obavezno predodređeni za kreativnost, a drugi/e samo za 
biološku reprodukciju (Fox Keller, 1985).
od prvih zapisa o graditeljima piramida nauka je prešla dug put. od filozofije 
prirode, preko razvoja pojedinih disciplina, do nastajanja interdisciplinarnih oblasti, 
savremena nauka je na neki način zatvorila krug naših saznanja o jedinstvenosti 

---