Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao je februara 2016, Beograd) ekspertsku radionicu o dostignućima regionalnog pomirenja, koja je okupila više od 40 predstavnika civilnog društva Zapadnog Balkana

Izabela Kisić. Hvala, Bojane. Sledeći govornik je Obrad Savić, filozof.
Obrad Savić, univerzitetski profesor, Srbija.

Dozvolite mi da se pre svega zahvalim pozivu Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji. Meni je velika čast da mogu sa vama da podelim jedan deo istraživanja koje se još uvek nalazi u nekoj preliminarnoj fazi. Dakle tema je regionalno pomirenje. Sećam se kad sam živeo u Prištini na Kosovu i pet godina predavao na univerzitetu, dolazili su misionari i uvek su... reconciliation... tako kao s Marsa pali, kao conflict resolution, a to je bio mitski termin u to vreme. I onda sam jednom poyvao Žarka Puhovskog da bude gost na univerzitetu u Prištini. On im je tada rekao: „Pobogu ljudi, prestanite baratati sa tim besmislenim terminom! Vi možete jedino da govorite o conflict transformation na Kosovu, a ne sa nekim magičnim conflict resolution. Posle 200 godina odjednom sad dođe neko i tu sa nekim magičnim rečima izvrši conflict resolution“. Dakle, regionalno pomirenje i uopšte taj moralno-politički zahtev je jedna prvorazredna norma za nas. Mi moramo da vidimo kako kao koncept to stoji, kao paradigma mišljenja odnosa dve nacije, dve rase, dve klase, dve sukobljene antagonizirane zajednice, da li su to muslimani i Hrvati ili Srbi i Albanci za mene je potpuno irelevantno. Izneću preliminarnu radnu tezu. Regionalno pomirenje kako god da ga artikulišemo, bilo u pravnim kategorijama, moralnim, političkim ili bilo kakvim drugim, nije moguće sprovesti iznutra tako što bi u njemu učestvovale dve autonomne zaraćene etnije na Balkanu. Da proces izmirenja kao normativni i politički zadatak za jednu buduću demokratsku državu ne može se izvesti na osnovu kapaciteta koji bi nam nudile zaraćene etnije na Balkanu. Govorim u ovoj fazi, ne želim da postuliram da ovaj iskaz važi i za 2068. godinu, nemam pojma, možda će me ta godina demantovati.

Ali sad pokušavam da budem više vezan za situaciju iz koje govorim, u kojoj govorim, situacije koja me proziva, koja mi nalaže da ovo govorim. Nisam ja ovaj govor izabrao, nego je on mene izabrao kao Srbina, kao građanina Beograda čija je nacija izvršila neviđena nedela širom bivše Jugoslavije. Tako da moja odgovornost nije nikakva ekskluzivna odgovornost zato što sam ja neka tobož javna ličnost, profesor univerziteta, aktivista NGO, pametan ili glup čovek na javnoj sceni. Ne! Ništa od toga, jel. Ta odgovornost ne ide iz neke subjektivne odluke Obrada Savića koji je eto tobož dobar čovek. To bi bilo potpuno jedno sramno, naivno i infantilno shvatanje odgovornosti. Upravo obrnuto, scena u kojoj živim i sa koje govorim je mene prozvala, budući da sam unutra imanentno, da o njoj govorim i to što je moguće sa većom odgovornošću iz scene o kojoj govorim i prema kojoj govorim. Imajući u vidu najvažniji momenat odgovornosti, a to je da preuzmem bez selekcije, ja hoću odgovorno da mislim i o žrtvi i o počiniocu, u paket aranžmanu, jer ne vidim da je budućnost izmirenja moguća ako ne sagledamo dve strane iste drame u kojoj smo učestvovali. Dakle ta odgovornost je prema nasleđu srpske kulture, tradicije, jezika, običaja, genocida, stradanja, paravojnih formacija, rata, ludila i td. To sve čini nasleđe nacije kojoj ja pripadam.Tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije bio sam i u fazi da promenim očevo prezime zato što se ono završava na „ić“, i da uzmem majčino prezime koje se ne završava na „ić“. Ja sad treba da kastriram svoj identitet radi kriminalaca koji su uništili zemlju u kojoj živim, u ime koje su vršili zločine širom Jugoslavije i td.
Dakle ta odgovornost prema našem nasleđu nije patologizirana da bi sad moja odgovornost bila na mračnoj strani srpskog nasleđa, apsolutno to ne prihvatam, nikako! Niko me neće uvući u tu priču! Ja smatram to nedostojnim kulture sećanja i kulture odgovornosti. Ja vrlo ponosno kažem da sam Srbin kad uzmem da čitam Ivu Andrića, koji sad možda nije samo srpski pisac nego i jugoslovenski, ne znam ko sada vrši ekspropriaciju Ive Andrića. Jedva čekam da u Beogradu izađe knjiga našeg prijatelja Rusmira Mahmutćehajića... [Izašla je!]. Užasno mi je važno da je pročitam, s obzirom da je to jedna postkolonijalna, neokolonijalna destrukcija i dekonstrukcija rasističkoga diskursa kod Ive Andrića. Naravno ja ne pristajem da se Ivo Andrić ekskluzivno čita samo iz Edvarda Saida, to smatram čistom zaverom. Ti si dobar čitač Ive Andrića ako pokažeš da je on mrzeo muslimane, da je doktorirao u Nemačkoj u Beču i da je njegov profesor bio čuveni hegelovac na katedri za istoriju gde je Ivo Andrić doktorirao, da je on mrzeo Arape, Jevreje, muslimane i da je voleo samo, kao Hegel, bele Evropljane i hrišćane, ti si eto pravi čitalac Ive Andrića. Ja smatram da je zastrašujući poraz čitanja Ive Andrića kao što se trenutno dešava na Balkanu. Tu odgovornost koju mi imamo ja hoću da vam sad samo signaliziram, ja nju hoću da čitam iz evropske odgovornosti. I ako me sada pitate koja je, Obrade Saviću, sada najvažnija knjiga o evropskoj odgovornosti za tebe poslednjih 50 godina/5 godina/5 dana, ja ću uvek reći jednu knjigu, jer nije ona slučajno u roku od godinu dana prevedena u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu i plus na 190 svetskih jezika. To je kultna knjiga o zločinu, o odgovornosti, o žrtvama, o čitavom ovom liudilu u koje mi nesmotreno ulazimo i izjašnjavamo se sa stanovišta nekog naivnog liberalno-demokratskog diskursa koji je odavno doživeo svoj poraz, samo mi nažalost nismo svesni toga.

Dakle ta knjiga se zovee „Zorn und Zeit“. Vidite u samom naslovu ona koketira sa hajdegerovom knjigom „Sein und Zeit“ koja se zove „Biće i vreme“. Na hrvatskom je „Zorn“ prevedeno „srdžba“, na srpskom je prevedena kao „bes“, na bosanskom je treći termin. Nijedan prevod nije isti, a ista knjiga je u piranju. Dakle Peter Stolterdijk, najveći živi nemački filozof, knjiga se zove „Srdžba i vrijme“. Šta je u toj knjizi sada. Zašto je toliko važno da tu knjigu sa velikom brigom za njen sadržaj pročitaš? Dakle, ta knjiga se bavi samo jednim pitanjem: kako je moguće u istoriji zapadne hrišćanske kulture, evropocentričke dakle, on zna dobro, kao najveći živi nemački filozof, da kad on upotrebi reč „hrišćanstvo“ za razliku od naših intelekualaca koji ne znaju da postoje dve reči za hrišćanstvo – jedna „hrišćanstvo“ i druga „Hrišćanstvo“. I te dve reči nemaju nikakve veze jedna sa drugom. Dakle u našoj neobrazovanosti mi uvek Hrišćanstvo tumačimo kao hrišćanstvo, tj kao hrišćansku religiju. Pa valjda reč „hrišćanstvo“ se odnosi na hrišćansku religiju, zar ne? Naravno da se ne odnosi! Dakle on kada upotrebljava reč „hrišćanstvo“ i „evropocentrički diskurs“ on hoče samo jednu stvar nama da ponudi kao paradigmu za razmišljanje. I ja pišem dakle knjigu koja se zove „Srdžba kao politički pojam“. Odma da kažem da je treba razlikovati od ljutnje! Ja imam srdžbu samo prema jednom kolektivitetu, recimo mrzim muslimane – to je srdžba.
Ta se srdžba kao politička kategorija unutar sebe samodestruktivno pretapa i zaledi u ono što se zove nacionalistička mržnja i pretvara u subjektivnu, ličnu, personalnu mržnju. To je kad politički pojam srdžbe izvrši samodestrukciju nad samim sobom i pretvori se u svoju suprotnost. Dakle cela knjiga je o tome da u osnovi zapadne civilizacije stoji politički pojam srdžbe, besa koji je jedna politički-psihološka kategorija. Nije čudo da najvažnija knjiga Zapadne Evrope koja se zove „Ilijada“ i „Odiseja“, dakle homerova knjiga, na prvoj strani koristi reč „timos“, na grčkom „srdžba“. Dakle istorija zapadne civilizacije, naša biblija, nije naša biblija hrišćanska biblija, naša biblija je homerava „Ilijada“ i „Odiseja“. Prva rečenica počinje sa ekspozijom timotičke energije koju je Ahil pokazao prema Grcima, prema svojima, ne prema neprijateljima. Ili u „Odiseji“ srdžba Odiseja prema bogovima.
Ja ću Peter Stolterdejka dovesti u Srbiju... Već sam se sa Nadeždom dogovorio da ga dovedemo. Ona je prevela njegovih pet-šest knjiga u Zagrebu, i mi smno objavili desetak u Srbiji. Ja sam se dogovorio da ću ja svu tu kritiku njegovog shvatanja grčkog pojma timosa, odnosno srdžbe, kritikovati. Preskačem geneologije svih vrsta srdžbi da bi rekao sledeće: najstrašnija srdžba koja je ikada porobila Evropu to je bila komunistička srdžba. Ona je jedino imala univerzalnu, neetničku, neklasnu, nerasnu, nenacionalističku, ne nikakvu drugu lociranost, ona je bila kosmopolitska. Dakle komunistička srdžba je jedino imala status univerzalne svetske srdžbe unutar zapadnoevropskog kulturnog i civilizacijskog prostora. Šta se sa tom srdžbom desilo?
Naravno da se istrošila i nestala. I sada samo u formi žižekovih performansa po svetu ta srdžba deluje kao neki levičarski cirkus a ne kao ozbiljna temeljna srdžba, kao organizovana kulturno-istorijska formacija koja mogla i da sruši ovu neoliberalnu konstrukciju, odnosno kapitalizam. Ova ključna ontološka srdžba komunista-levičara u Evropi koja je vladala sto godina, ona je isprila i nestala. Zašto? Nije imala mehanizam da samu sebe putem trošenja srdžbe perpetuira, nego se zaledila i nestala sa istorijske pozornice. Moram da pročitam tačnu rečenicu iz knjige od koje ja krećem i završavam: „Kao mobilizatorni organ ogromna količina timotičke rezerve svetski islamizam još dugo nije iscrpeo svoje timotičke mogućnosti i kapacitete“. Sve timotičke energije, sve su mrtve povjesno i sve su nestale sa istorijske scene. Samo cirkuzanti postoje koji simuliraju te forme razne. Jedina timotička energija koja je ozbiljna od koje možemo u budućnosti da očekujemo nešto je islamska energija. Ja odatle krećem sa analizom svoje knjige, tamo gde je on završio ja dakle... Samo da još jednu rečenicu kažem i gotov sam. Bez uvida u dinamiku timotičke energije sve ove liberalne priče o pomirenju, o tranzicionoj pravdi su prazne... Pa ja mogu da navedem, tu sam napisao. Ajde navedi im dok govoriš procvat terapeutske kulture na Zapadu. Ajde navedi im 62 forme terapeutske kulture na Zapadu, gde pripada i kritika timotičke energije. Recimo, the culture of excuse/apology. Da je Tadić otišao u Srebrenicu da se izvini, od tog cirkusa koji ja lično ozbiljno shvatam, u povjesnom smislu timotičke energije to nema nikakvog smisla. Kad mu je jedna od „Majki Srebrenice“ postavila potpuno apsurdno pitanje: „Baš lepo što ste došli, ali molim vas morate jednu stvar da mi odgovorite“. I sad ja očekujem pitanje. „Da li vi to što govorite, što se izvinjavate u ime države i društva, da li vi to govorite iz duše i srca ozbiljno ili folirate i simulirate?“ To ona njega pita. A ja kažem da će najbolje rešenje dobiti ako otvorite njegovu utrobu i vidite unutra da li on govori iskreno ili laže. Zato što kultura izvinjenja nema nikakve veze sa iskrenošću. Upavo obrnuto, ti treba da budeš neiskren. Javno moraš da odradiš taj ritual.
Komentar 1. Mogu vas pitati nešto? Zašto mislite da jedna diplomacija političara mora biti univerzalna kad govorite o...
Obrad Savić. Ne, ja ne ismejavam 65 formi terapeutske kulture. Samo sam spomenuo jednu, to je apology culture, a ima ih 65.
Komentar 1. I dakle vi smatrate da kultura izvinjenja je nešto zapravo u sebi neiskreno.
Obrad Savić. Ne, ne, niste razumeli! Zato što pitanje iskrenosti i neiskrenosti je apsurdno za taj formalno pravni čin. Nije on psihoanalitičar. Ma šta me briga šta ti privatno misliš. Reci mi bolje šta ti misliš kao predsednik Nemačke, kao Vili Brant. Mislim, to pitanje je suvišno, bezobrazno, anti-civilizacijsko, primitivno, skandalozno. Zato što ne razume šta znači the culture of excuse kao instrument izmirenja među državama, nacijama u Evropi. A vi trenutno imate oko 2 miliona knjiga na temu excuse culture.
Komentar 2. Ja ne mislim da je pitanje da li su... Mislim bili su i Tadić i Vučić u Srebrenici, ali u suštini su i jedan i drugi posle togo otvorili srpske škole na različitim mestima, Tadić na Palama a Vučić u Banja Luci.
Obrad Savić. A kakve veze ima otvaranje srpskih škola i Srebrenica?
Komentar 2. Ima veze. Dakle suština je u tome da izvinjenje samo po sebi, sam taj čin, ja mogu da govorim samo u svoje ime, meni ništa ne znači. Bitno mi je bilo šta su radili nakon toga. Bitno je to što je Tadić nakon izvinjenja u Srebrenici otišao da se grli sa Dodikom i dan nakon Srebrenice otvori školu koja se zove „Srbija na Palama“. Meni to govori da njegovo izvinjenje nije iskreno. I u suštini ta formalna izvinjnja, ti činovi izvinjenja sa nivoa političkih elita ne znače ništa. Meni će konkretno izvinjenje biti priznanje bosansko-hercegovačkog suvereniteta, ti politički akti koji će uslediti iz Beograda će meni značiti, a ta formalna izvinjenja mi stvarno ništa ne znače.
Obrad Savić. Vi dakle ne verujete u procedure pravno-političke koja se zove kultura izvinjenja? Ili ne verujete u ove konkretne slučajeve?
Komentar 2. U ove konkretne slučajeve. Dakle sve dok država Srbija i svi političari nakon Miloševića su Repibliku Srpsku tretirali kao ratni plen, to što će se oni usput izvinjavati meni ništa ne znači. A što se mene tiče ne moraju ni da se izvinjavaju ako prestanu Republiku Srpsku da tretiraju kao ratni plen, jer je ta ideja izvinjinja toliko izbanalizirana da ja u nju više ne verujem u odnosima izmežu BiH i Srbije.
Obrad Savić. Potpuno razumem vaš stav ukoliko kažete da u ove konkretne slušajeve ja ne verujem, ali nemam ništa protiv te kulture ako ona funkcioniše između odluke japanskog ministra spoljnjih poslova da ode u Južnu Koreju i kaže izvinjavam se što smo mi 1941. 105 hiljada vaših žena na silu kao roblje odvezli u Japan i td. Inače je Žatko Korać fenomenalno intervenisao, samo da dodam: nisu oni sudski procesi u Tokiju propali zato što su sudije bile pokvarene. Sudije su inače bile iz Amerike. Sudijama je inače rečeno: ej, ajde nemoj suviše ozbiljno da ih maltretiraš i da ulaziš mnogo u njihove ratne zločine; čitava stvar mora hitno da se završi, Japan je na našoj strani protiv Rusije. Vrlo prosto! Politika je odredila da se japanski procesi ne odvijaju po dubokim pravnim, moralnim i etičkim standardima, nego to je to bila geopolitika. Zato što su ti procesi propali. Dobro, da ne ulazimo u detalje. Izvol’te.
Sonja Biserko. Posle politike izvinjenja treba da sledi i neka politika prema toj drugoj strani. Recimo da je Tadić posle izvinjenja iskreno priznao da je Republika Srpska deo Bosne. (…)
Obrad Savić. Slažem se ja. Ali taj case-study jedan ne sme da ugrozi civilizacijski status ove kulture. Ne govorim na našem primeru. Ja sam se tresao kad sam video da je Papa otisao u Jerusalem i poljubio zemlju, ja sam bio šokiran. Papa se izvinio Jevrejima što su ih ubijali za vreme fašizma, a ovaj drugi mu je rekao da nisu hrišćani ubijali jevreje za vreme Hitlera, već 22 veka pre Hitlera i to sistematski.
Komentar 4. Ja postavljam pitanje zašto smo mi ovde ako ne verujemo u istinu pomirenja. To je za mene ključno pitanje. Ne govorimo mi o Vučiću, jer on ne nastupa kao Vučić već kao predstavnik jednog naroda. A da li on ima legitiitet da to uradi i da li ima neku hipoteku prethodnu pa to njegovo izvinjenje ne izgleda iskreno. Niko nije postavio pitanje da li je Vili Brant imao legitimitet za to i da li to nije veliki čin. [Pa ne može ni da postavi pitanje kada čovek ima istorijski legitimitet!] pa o tome i govorimo. Vili Brant je ipak bio ličnost koja je napravila mnogo i za Nemačku. [On je bio u pokretu otpora protiv nacista!] Pa da, ipak je on bio čovek koji je mogao takvo izvinjenje da...
Bojan Munjin: Ali ima još jedan primjer kad se govori o legitimitetu koji mi se čini da je važan zato što taj „legitimitet“ ne mora biti neko apsolutno pravilo. Dakle čin Jana Palaha koji je u tom trenutku kad se spalio u Češkoj bio anonimni student od 19 godina... Ne, govorimo o legitimitetu čina. Zapravo, svako može kleknuti, to mislim.
Nermin Dizdar iz BiH. Dakle ako govorimo ovde o izvinjenju suština je u različitim razinama izvinjenja. Ono što mi u BiH očekujemo je iskupljenje. I to je jedan poseban segment procesa pomirenja. Ja se slažem da kada mi kažemo „regionalno pomirenje“ zvuči krupno, ali ko se miri? To zaista jeste problem, kako se dolazi, ko vodi taj proces, ko jeste a ko nije legitiman, da li je legitiman Vučić koji je pucao po Sarajevu i negirao genocid u Srebrenici ili je legitiman neko drugi. Mislim da su ovi primeri o kojim smo govorili o utvrđivanju činjenica, ali mislim da su upravo bitne ove lične sudbine. Mislim da iskreno ljudsko kajanje može doći isključivo u suočavanju neposredno sa žrtvama i njihovim sudbinama, ma koliko to subjektivno bilo. Problem je upravo što nema tog suočavanja. U Bosni se mir implementira kao nekakav lek. Imamo dakle veće u kojem sede ambasadori koji govore Visokom predstavniku šta može a šta ne može da radi. Tako da čak ni međunarodne instance nisu priznale da u Bosni može doći do nekakvog stalnog mira. Izvinjenje nije propraćeno konkretnim činovima. Mi imamo situaciju da Vučić kaže da možemo ponovo ugroziti Bosnu, ali eto nećemo. Pa imamo činjenice da se ponovo osporava teritorijalni integritet. To su vrlo preteće poruke koje nemaju veze sa pomirenjem. Dakle problem kod nas jeste neznanje, stereotipi, pa čak mržnja ili srdžba o kojoj ste govorili, i ja mislim da jedan od ključnih problema jeste što mi jedni o drugima vrlo malo toga znamo, mi ne znamo gotovo ništa ni o našim tradicijama, ni o našim istorijskim putevima, što zvuči apsurdno, ali mislim da je taj proces edukacije ključan.
Komentar 6. I again got triggered by your comment, professor Savic. You were talking about this apology culture and you mentioned the example of Willie Brant. It does not mean anything if a Serb president goes to Bosnia or Croatia or the other way round if there are no peace support structures. You don’t have that in the Balkans. In Germany there are so many initiatives, institutional and structural processes that go on for years. In Balkans you don’t have this and no one talks about this. An apology from a prime-minister means zero nowadays in the Balkans. So I don’t think we can compare these to the examples of Germany and Japan, because they are structuraly supported with many other initiatives. And someone mentioned these 25 years after the conflict, so maybe we should think about another angle to the discussion. Thank you.
Obrad Savić. Ta intervencija skreće pažnju da mi treba da se približimo ne sekularnom pojmu izvinjenja koji dolazi iz sekularno-pravnog diskursa, već jednom opasnom pojmu koji ja ne mogu da prihvatim i koji dolazi iz teološko-religijskog diskursa i on se zove „oprost“. Dakle, ubaciti oprost umesto izvinjenja u dnevnu politiku, u suvereno vladanje dve države, da se one izvine jedna drugoj na osnovu teološke zamke koja se zove oprost, to je neoprostivo. Pre svega zato što je oprost teološko-hrišćanska, i ako hoćete islamska kategorija. Oprost može da traži samo žrtva, a ne u ime žrtve naprimer predsednik Jevrejske svetske zajednice koji sedi u Vašingtonu dok 7 miliona Jevreja stradaju u Holokostu. Pojmu oprosta ne može da se skine teološka dimenzija i da se on pretvori u jednu sekularnu kategoriju. „Oprost oprašta samo neoprostivo“. Pa gde onda idemo mi? Hello! Izvol’te.
Komenar 7. Ja nisam primjetio da je iko spomenuo riječ „oprost“. Međutim ako uzmemo da nacije kao i pojedinci imaju emocije, i ako ovaj naš razgovor prevedemo na nivo pojedinaca, kakve imamo koristi ako u nekom odnosu između dve osobe jedna se osoba izvini, a druga osoba zna da je to izvinjenje bilo lažno i da sada na osnovu toga oni grade neki zajednički budući odnos. Da li se na osnovu lažnog pomirenja između nacija može graditi zajednički budući odnos, a ako može da li je on trajan ili je to samo neka vrsta jeftinog odnosa? To je pitanje za sve nas.
Bojan Munjin. U nekom pokušaju individualnog priloga zajednočkoj dilemi, ja bih rekao da sekularno ili religijski je potpuno sve jedno. U odnosima među ljudima kad je reč o pomirenju mora postojati povjerenje. Ako ga nema da li je neko nešto rekao u dobroj nameri vezano za pomirenje, onda je zaludan trud. Tu je veličina čovjeka nad ponorom da on ipak upravo u trenutku kad je neoprostivo vi se uspravljate nad tim ponorom i ipak kažete da ja ipak vjerujem da u ovoj situaciji sa toliko mnogo kriv ovaj čovek se ipak kaje i ja njemu vjerujem. Ako toga nema onda je sve uzalud. Velika veličina je kad ste potpuno poniženni da imate sposobnost da primite tu ruku, jer imate povjerenje da je to moguće. Dakle zapitajmo se da li u našim srcima postoji šansa za tim povjerenjem u situaciji kada je ovaj drugi potpuno crn od zločina.
Komentar 9. Ja bih htela da odgovorim na pitanje gospodina zašto se mi skupljamo. Ja mislim da je jako bitno da se uspostave te različite ravni na kojima mi razgovaramo. Za mene je dragoceno što se dovelo u pitanje reconciliation i conflict resolution. Prvo što mi moramo jeste da izađemo iz tog jezika koji je apsolutno nepodnošljiv, jer te reči potpuno su izgubile nevinost. Pitanje je kako ko šta čita i kako ko šta od nas govori. Stvari nisu crno-bele, što ne znači da ih relativizujemo. Mislim da je relativizacija veća ukoliko su intelektualni procesi niže razine. Mislim da je jako važno kad se razgovara da se stvari uslože, a ne da se pojednostave, jer iz pojednostavljenja ide dalja agresija i dalji sukobi iz te crno-bele slike koja se stvara. Vrlo je važno da se uspostavi nešto što bi se moglo nazvati kulturom mira. Dok se ne povežu ljudi koji nisu bili učesnici rata, od reprodukcije elita koje su u ratu učestvovale a sad su u moći mi nemamo ništa. Mislim da ne može da dođe do plodonosnog povratka u neko normalno ljudsko stanje dok u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji vladaju ljudi koji imaju ratno iskustvo a onda potom tranziciono. Ja bih htela da izbegnem nešto kad smo kod oprosta – reč „verujem“. Ja ne verujem, ja nisam vernik. Ja znam nešto ili ne znam nešto, nešto poštujem ili ne poštujem. I to je jedna teološka reč koja se upotrebljava u našoj javnosti u tom principu svođenja ili zavođenja ka svetloj budućnosti u nedostatku. Tako da mislim da je važno da se o tome govori radi složenosi i radi znanja, a ne radi verovanja. Eto.
Komentar 10. When speaking about apology, sorrow and rependance, the question of security is also raised. People apologize when they find secure and they can find security in two-fold ways: whether they are the strongest and everybody is afraid of them, and whether they believe in mutual trust and comprehension. The big question is how to provide security to people of different ethnicities, nations, etc. A quick example from French-German relations. The day of Europe was chosen the great day, the May 9 to feast the united Europe instead of commemorating the end of World War II and the defeat of the Nazies. The same date, the capitulation of the Nazi Germany is widely celebrated in Russia, and the celebration keeps the hatered towards Europe, not only Germans, but also any country which allies now with Germany. Thank you.
Obrad Savić. Moram polemički kazati samo dve rečenice u vezi sa jutarnjim predavanjem jednog fetišiziranog diskursa istoriografa i da kažem šta je mene tu zaprepastilo. Bez obzira kojoj školi vi pripadate, nacionalnoj istoriografiji ili novoj školi moderne istoriografije koju vodi Latinka, ova druga škola htela ne htela mora da završi kao nužna implikacija u poziciji koja glasi ovako: „Nema više nemačke istine o Drugom svetskom ratu, nema više francuzke istine o Drugom svetskom ratu, postoji samo evropska istina o Drugom svetskom ratu“. Da li će se to desiti za dve godine ili više ja ne znam. Ali znam da francuska vlada i nemačka vlada već su napravile jedan udžbenik o istoriji, francuska vlada i ruska vlada iste udžbenike imaju o Drugom svetskom ratu. Znam da Dubravka pokušava da napravi da Srbi, Hrvati i Albanci imaju jedan udžbenik. To je prvi dedaktički put ka tome da ne proizvedemo decu koja će imati samo svoju lokalnu istinu iz koje sledi samo da izvadim nož i zakoljem onog drugog. Drugo pitanje je mnogo važnije: da li je moguće da će evropska istoriografija završiti na tome što će svoj alibi imati u tome što se zove Ninberški proces ili Haški tribunal. To znači da buduću istinu o istoriji Evrope dalje mogu da pišu samo sudije. Pravni diskurs je onaj koji piše istoriju Evrope. Da li je moguće da čitava jedna nauka, istorija kao disciplina, pod pritiskom političke korektnosti biti ubijena na račun jedne druge discipline koja se zove pravni diskurs.
Sonja Biserko. Želim svima da se zahvalim što ste danas učestvovali u ovoj respravi. Mislim da je važno da nastavimo sa ovakvom praksom s obzirom da svi mi iz različitih uglova gledamo na ovo pitanje normalizacije, pomirenja, oprosta i sl., i da je potrebno izvući zaključke i preporuke. Mi ćemo se potruditi da ih napravimo i da vam svima pošaljemo i da eventualno u neko dogledno vreme ponovo napravimo sličan razgovor na neku specifičniju temu. Mislim da je razgovor bio koristan i nadamo se da ćemo u nekoj drugoj prilici imati i učesnike koji ovom prilikom nisu mogli da dođu. Nadam se da ćete se i ubuduće odazvati na naš poziv za ovakve ili slične razgovore. Mislim da su ovaklvi razgovori neophodni, s obzirom na složenost problema. Još jednom svima hvala i nadam se da se vidimo uskoro.
Izabela Kisić. Da se i ja zahvalim svima, i Jovani i Mini, prevodiocima i hvala vama što ste učestvovali u diskusiji.