Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 116 proizvede. Moguće 108 je u ovom slučaju ono što svoju egzistenciju može imati u budućnosti i u tom slučaju moguće je identično s budućim. Unutrašnja mogućnost (possibilitas intrinseca) odnosi se na suštinu stvari i označava unutrašnju neprotivrečnost, mogućnost mislivosti jednog sadržaja mišljenja, mislivost suštine. Unutrašnja mogućnost počiva na zakonu identiteta i zakonu neprotivrečnosti i njom se označava objektivna povezivost (kompatibilnost) konstitucije suštine. Aristotelovsko-sholastički pojam potentia (dynamis) u bliskoj je vezi s pojmom mogućnost (possibilitas), ali ova dva pojma nisu potpuno identična. Pod potencijalnim bićem razume sholastička filozofija sve što na ma koji način može biti nešto, sve što je sposobno za dalje usavršavanje i menjanje, sve što je u mogućnosti da bude stvarno (Potentia est simplex aptitudo ad actum). Iz ovog sledi da potencijalno biće u sebe uključuje nesavršenstvo i nedovršenost te da se samo bivajući može usavršiti. Potencijalno biće je ono koje je moguće već u njegovom uzroku i samo zahvaljujući njemu; to je mogućnost koja se temelji u aktualnoj konstituciji datih stvari te stoga potencijalnost mora biti isključena iz pojma apsolutnog bića, koje je zapravo čisto biće (actus purus) za razliku od mogućnosti koja pripada samo relativnim, uslovljenim, slučajnim bićima 109 . 108 Moguće ukazuje na sposobnost, na moć da nešto bude i nije nimalo slučajno što u prvo vreme (kod Homera) dynamis označava snagu, moć dok se naspram dynamis nalazi energeia koja svoje poreklo i smisao dobija od ergo (delovati), od glagola kretanja, a što ukazuje na to da sve što se kreće ima i energiju. 109 Možemo razlikovati (a) objektivnu potenciju (i ova pripada onom što je gore označeno kao spoljašnja i unutrašnja mogućnost) i (b) subjektivnu potenciju (sposobnost postojane suštine da iskušava dalja određenja i usavršavanja bilo svojom ili tuđom delatnošću) a koja može biti aktivna potencija (ako se misli na delatnost proizvođenja akta) ili pasivna potencija (ako je reč o delatnosti primanja akta). Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 117 Pojam stvarnost za koji ponekad koristimo i izraz činjeničnost, podudarna je u sholastici s pojmom egzistencija u smislu egzistentnosti nečeg što jeste. Treba i ovde imati u vidu da aristotelovsko-sholastički pojam actus (energeia) ima drugačije, specifično značenje. Kod Aristotela energeia je momenat aktualnog postojanja na osnovu kojeg je stvarno to što je aktualno; u sholastici, stvarnost, kao suprotnost potencije, označava svaki način onog što jeste, nezavisno od toga da li je ova supstancijalna ili akcidentalna, dakle sve što, na osnovu njenog uzroka, u sebi samom ili u nečem drugom stvarnom - jeste. Dakle, kao actus se ne označava samo egzistencija (actus primus) ili delatnost (actio, operatio), već i svi drugi oblici stvarnosti unutar subjekta, kao i činjenično date delatnosti (habitus), sve činjenične ili mirujuće moći, oblici (Actus idem est, quod perfectio). Razlikovanje akta i potencije bilo je centralno pitanje za Aristotelovu ontologiju a što ima poreklo u različitim shvatanjima odnosa jedinstva i razlike koja se sreću kod Heraklita i Parmenida: prvi svo jedinstvo objektivizuje u razlici, a drugi razliku ukida u jedinstvu. Razlika između Heraklita i Parmenida krajnje je vidna kad se traži odgovor na pitanje: šta je kretanje? Čovek je sve vreme tokom svog života u prilici da konstatuje kako kretanje tako i mirovanje; jasno oseća njihovu razliku ali uvek se nađe u neprilici kad treba da odgovori o tome kakva je razlika među njima – šta je mirovanje kao mirovanje a šta kretanje kao kretanje? Pokazuje se da među Heraklitom i Parmenidom, iako oni misle različito, razlika i nije tako velika i da su obojica veliki filozofi možda i stoga što su na različite načine mislili zapravo isto; po mišljenju Parmenida, kretanje je privid; po mišljenju Heraklita, iako je sve u pokretu, kretanje se ne može misliti, jer je samo kretanje takođe nepokretno budući da sebe pretpostavlja kao jednako postojeće koje se potom gubi u borbi Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 118 suprotnosti. Pretrpevši u ranoj mladosti uticaje i heraklitovskog i elejskog učenja, Platon kretanje svrstava u empirijski privid (doxa) i najviši rang daje večnim nepokretnim idejama a što nije moglo zadovoljiti njegovog učenika Aristotela koji polazi od realnosti kretanja pridajući ovom ontološki značaj. Stagiranin problem rešava tvrdeći kako sve što istinski postoji ima na sebi dva momenta: (a) momenat aktualnog bivstvovanja (gr. energeia), na osnovu kojeg je stvarno to što je aktualno i taj momenat potonja tradicija određuje kao akt (lat. actus) i (b) momenat mogućeg bivstvovanja (gr. dynamis), na osnovu kojeg sve stvarno ima mogućnost da bude nešto drugo nego to što jeste i taj momenat izražava se pojmom potencija (lat. potentia) 110 . Treba imati u vidu još jednu važnu distinkciju koju srećemo kod Aristotela: on pravi razliku između mogućnosti i mogućeg; prvo je prevod termina dynamis, a drugo je prevod Aristotelovog dynamei on (ens in potentia) koje podrazumeva nešto realno što leži u osnovi (hypokeimenon) i što bi moglo dalje biti određeno. Zato je prihvaćeno da se za dynamis koristi i latinski prevod tog izraza potencija (potentia) a za dynamei on (ens in potentia) izraz potencijalno biće (tj. bivstvujuće u potenciji). Dynamis ne treba razumeti kao neko pasivno, indiferentno držanje naspram moći oblikovanja, već kao zamisao, nameru, nastrojenost koja ukazuje na smer budućeg ostvarivanja. Zato bi izvorni smisao izraza dynamis bio: aktivna potencija. Aktivna potencija je za Aristotela delujući uzrok; o pasivnoj potenciji on ne piše mnogo a u sholastici se za nju koristi termin actus 110 Odnos akta i potencije mogao bi se formulisati i na sledeći način: potencija zadobija svoju određenost samo kroz akt, kao što se negacija potvrđuje samo u odnosu na tvrdnju (Position). Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|