Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 122 Međutim, mi pod rečju stvar možemo razumeti i neku sasvim konkretnu stvar: šolju za kafu, koja se ovog časa nalazi pred nama, a njena osobina bi bila da je bela, ili porcelanska; tako se ispunjava sadržajem ta prazna forma šolja za kafu; forma se ispunjava sadržajem, nečim što je čulno iskusivo. Ali, opet se postavlja pitanje možemo li mi odvojiti sadržaj od forme tako što ćemo reći da je sadržaj nešto opažljivo, a forma nešto neopažljivo? Problematičan je tu sam pojam opažaj: jer, ako je reč o duhovnom saznanju, lako ćemo uočiti da tu forme takođe mogu biti "opažene"; pritom, razume se, opažanje formi je drugačije no opažanje sadržaja. Ako do kraja razložimo sklop nekog konkretnog sadržaja, tj. ono što nekoj stvari daje njenu "puninu", dospećemo na kraju do poslednjih "čulnih elemenata" koje zovemo suštinama ili bitnostima, kao što su: boja, prijateljstvo ili bol. Sve te sadržaje možemo podvesti pod jednu opštu formu: nešto. Iz ovoga se može videti kako postoji razlika između forme i sadržaja, tj. onoga što formu ispunjava, i u isto vreme može se jasno uočiti kako forma i sadržaj pripadaju jedno drugom. Svako biće, odnosno svako pojedinačno bivstvujuće, jeste ono što ispunjava formu. Eksplikacija formi bivstvujućeg jeste zadatak nauke i nauku koja se time bavi Huserl je nazivao formalna ontologija. Ova je u tesnoj vezi s formalnom logikom koja se bavi misaonim tvorevinama. Kao najopštiju formu mi možemo naznačiti nešto ili "predmet" u najopštijem značenju te reči. Svako bivstvujuće može ispuniti ovu formu. Stvar je takođe forma, ali ima posebno ograničenje: nju srećemo samo u jednoj određenoj oblasti, tj. u sferi realnosti; stvar bi dakle ukazivala na nešto realno. Stvar se tako pokazuje kao jednakoznačna s Aristotelovim prvim bivstvom (prote ousia) i sa supstancijom. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 123 Aristotelovske kategorije nazivamo i formama bivstvujućeg. Reč je o formama stvari, o formama onog što je u stvari, tj. o formi onog što uslovljava bivstvovanje neke stvari ili je nečim uslovljeno. Svakoj formi bivstvujućeg odgovara poseban način bivstvovanja: formi stvari odgovara samostalno bivstvovanje, a različitim formama onog što "pripada" stvarima (akcidentalne kategorije), pripadaju različiti načini nesamostalnog bivstvovanja; to pokazuje da se reč kategorija koristi kako za forme bivstvujućeg tako i za načine bivstvovanja koji pripadaju nekom bivstvujućem. Međutim, stvar kao i ono što je s njom neposredno povezano, ne iscrpljuju celinu bivstvujućeg (dovoljno je prisetiti se čistih formi ili onog što smo odredili kao prvo bivstvo, i videti kako to ne pripada građevini koju čine konačne stvari). Ako kategorije odredimo kao rodove, kako će se uočiti da ako se naziv rod koristi kao naziv za formu bivstvujućeg, taj pojam nećemo koristiti kao praznu formu ovako sadržinski shvaćenih rodova. Izrazom nešto obuhvataju se sve Aristotelove kategorije i istovremeno sve što njima nije obuhvaćeno - bivstvujuće uopšte. Samo za prvo bivstvo može se bez ograničenja reći da se ono uzglobljuje u ovu formu; naime, ako se pod nečim misli "ma koje bivstvujuće" to znači da je tu ponajpre reč o konačnom bivstvujućem koje stoji pored drugih bivstvujućih. Teškoća je u tome što ovo protivreči neograničenosti sveobuhvatnog prvog bivstvujućeg, a ako se pak nešto razume kao ono što "nije ništa" tada se u sveobuhvatnom bivstvujućem nalazi njegovo najviše ispunjenje. Tako je moguće da nešto obuhvati ono što je bivstvujuće (koje nije sve, ali koje nije i ništa) i sa njim i bezdani ponor za koji se u srednjem veku koristio izraz analogia entis. Pitanje, dakle, glasi: da li su nešto i bivstvujuće jednakoznačni i može li se bivstvujuće sâmo razumeti kao prazna forma? Ako bi svako bivstvujuće bilo ispunjenje Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 124 nečega, moglo bi se na ovo pitanje odgovoriti negativno i bivstvujuće u pravom smislu te reči jeste "ispunjeno nešto", a nešto je forma bivstvujućeg; tako se dospeva do pitanja kakav bi smisao imalo bivstvujuće kao takvo, bivstvujuće koje mora ispunjavati svako bivstvujuće i koje bi uvek moralo imati svoju formu i način bivstvovanja. Nije slučajno što se Toma u svom spisu De ente et essentia nadovezuje na Aristotelovu definiciju bivstvujućeg (on) kakvu nalazi u IV knjizi Metafizike gde se razlikuje dvojaki smisao bivstvovanja jer se o njemu jednom govori kao o nečem što dolazi do izraza u "jeste" jednoga suda, a drugi put o bivstvovanju koje se raspodeljuje pomoću kategorija 113 . Ono što treba razjasniti, a što često ostaje u senci i tako biva previđeno, jeste smisao bivstvujućeg na koje se mogu primeniti sve kategorije. Bivstvujuće kao takvo, biće nezavisno od formi i načina bivstvovanja, u vreme sholastike bilo je predmet učenja o transcendentalijama. Transcendentalijama je određivano ono što pripada svakom bivstvujućem. Opšta određenja bivstvujućeg kao takvog (ens), dakle onog što je sadržajno određeno, pri čemu se nema u vidu samo stvar (res) već i sve ono što važi za svako bivstvujuće, Toma Akvinski označava izrazima: res, unum, aliquid, bonum, verum (stvar, jedno, nešto, dobro i lepo). Na drugim mestima sreće se drugačija podela budući da se lepo obrađuje kao rod dobrog kao i da se pravi razlika da li se radi o bivstvujućem po sebi samom ili u odnosu na drugo bivstvujuće. Za bivstvujuće po sebi (za koje se koristi izraz ens - bivstvujuće) koristi se još i izraz res (dakle, 113 Ako se ovde govori o bivstvovanju i bivstvujućem tada treba imati u vidu smisaonu vezu između ova dva pojma; bivstvovanje se može razumeti kao (a) ono što se potvrđuje u nekom sudu, ono kako stvari stoje, a čemu odgovara istina suda i kao (b) način bivstvovanja koji se nalazi u sadržaju nekoga suda. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|