Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 128 odnosno bivstvujuće kao takvo; transcendentalno je "de omnibus communiter praedicabile analogice" (de nat. gen., cap. 1) i zato se u vreme vladavine sholastičke filozofije transcendentalije smatraju svojstvima determinisanim božjim umom Stvar se bitno menja u novovekovnoj filozofiji. Metafizika počinje da se kritikuje ali stoga što se bitno drugačije shvata kako njen predmet tako i njen smisao; najbolji primer novog shvatanja metafizike kao i novog shvatanja fundamentalnih metafizičkih pojmova je filozofija Imanuela Kanta a za to je dobar primer upravo novo shvatanje transcendentalija, shvatanje kakvo ne bi prihvatio nijedan sholastički filozof. Transcendentalije Kant interpretira kao tvorevine subjektivnoga razuma pa on dotadašnje, srednjovekovno učenje o transcendentalijama koristi da bi napao temelje metafizike u celini; to se ponajbolje vidi u njegovoj tvrdnji kako "tobožnji transcendentalni predikati stvari nisu ništa drugo do logički zahtevi i kriteriji svega saznanja stvari uopšte kome oni postavljaju za osnov kategorije kvantiteta, naime jedinstvo, množinu i celokupnost" 117 . Istovremeno, Kant ističe kako su ove kategorije, koje je trebalo uzeti "samo u materijalnom smislu (i to) kao uslove mogućnosti samih stvari", stari filozofi upotrebljavali samo u formalnom smislu, tj. kao nužne uslove sveg saznanja, pa su ove "kriterijume mišljenja načinili osobinama stvari po sebi" 118 . Krajnje je očigledno da Kant pojmu transcendentalija daje i jedno posve drugačije značenje od onog koje je našao kod svojih prethodnika a uzrok tome je u činjenici da ovaj filozof, koji će presudno uticati na svu potonju filozofiju, "pojam transcendentalnog sužava na 117 Kant, I.: Kritika čistog uma,BIGZ, Beograd 1990, str. 94-5. 118 Kant, I.: Kritika čistog uma,BIGZ, Beograd 1990, str. 94. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 129 određeno transcendentalno pitanje, na pitanje o verum, te za njega povezanost transcendentalnog pitanja i problema transcendentalija ostaje skrivena" 119 . Budući da izrazom "transcendentalno" Kant nastoji da izrazi biće predmeta što se nalazi u oblasti mogućeg iskustva, menja se kod njega i uloga "transcendentalnog", kao i priroda kategorija, te su sad, za razliku od transcendentalnog određenja kategorija kvantiteta, kvaliteta ili relacije kakve nalazimo kod starih filozofa, nakon presudnog uticaja Kanta, kategorije sve više shvaćene kao funkcije, tj. kao temeljno ustrojstvo zakonitih veza u prirodi a time i bića predmeta mogućeg iskustva, jer, sada je svaka stvar uvek kauzalno određena a da pritom kauzalnost nije samo neko posebno slučajno (kontingentno) određenje; isti slučaj je i sa kvantitetom, kvalitetom ili modalitetom 120 . Nesporna je duga tradicija ontološkog, a možda bi bilo bolje, jasnije i preciznije bilo reći esencijalističkog, tumačenja transcendentalija kao nadkategorijalnih pojmova; upravo takva shvatanja su najodlučnije uticala na celokupnu istoriju filozofije i o njima se ne može govoriti "samo iz počasti" (Kant), već iz najdubljih filozofskih razloga. Isto tako, činjenica je da se, usled svojih ograničenja, koja poreklo imaju u ontološkim pretpostavkama, 119 Fink, E.: Einleitung in die Philosophie, Königshausen & Neumann, Würzburg 1985, S. 169. 120 Moglo bi se stoga reći da uloga koju igra biće u staroj transcendentalnoj filozofiji prevazilazi sve kategorije, da biće (ili kako bismo mi danas radije rekli: bivstvujuće) pripada transcendentalijama, dok ga Kant pripisuje i onim kategorijama kojima se mogu pripisati prostor i vreme kao forme opažanja, recimo relaciji budući da Kant princip analogije primenjuje i na kategorije (o tome opširnije: Kaulbach, F.: Einführung in der Metaphysik, Wissenschaftliche Buchgeselschaft, Darmstadt 1991, S. 129-130). Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 130 racionalna metafizika pokazuje kao statična (jer može istraživati samo prošlost i nužnost bivstvujućeg), no isto važi i za sve pozitivne nauke koje "svojom praktično- tehničkom delotvornošću mnogo efikasnije konzerviraju svet i onemogućuju istinski razvoj prema budućnosti pre svega zahvaljujući tome što njima uspeva ono što metafizika, usled svoje isključivo teorijske usmerenosti nikada nije imala za cilj: praktično preobražavanje sveta, na osnovu zakona njegovog bivšeg i nužnog stanja" 121 . Zato se govori kako "racionalna metafizika, ako se zasnuje poput pozitivne nauke, na jedan konzervativan način posmatra i fiksira svet sub specie aeternitatis". Moramo se saglasiti sa tvrdnjom da učenje o transcendentalijama krije problem izvornog projekta filozofije u četvorostrukosti njenog osnovnog pitanja, te stoga Eugen Fink s mnogo prava i piše: "Šta je priroda transcendentalija - do danas je još uvek zaboravljeno pitanje. Čini se da uprkos ontološkom preokretu savremene filozofije zaboravljenost problema transcendentalija ne počinje još da se rasvetljava (...). Zaboravljenost problema transcendentalija je najdublja osnova toga da se temeljna tendencija novovekovne filozofije iznova pogrešno prepoznaje i potiskuje u tumačenje po kome se u njoj, nasuprot objektivnom zauzimanju stava prema bivstvujućem (karakterističnom za antičku filozofiju), od sada vrši preokret ka subjektivnosti kao onom ja, ka svesti i tome sličnom. Novovekovna filozofija je isto toliko subjektivistička koliko je antička (filozofija) objektivistička. Cela ova suprotnost je vulgarna i uopšte ne spada u dimenzije problema" 122 . 121 Cipra, M.: Metamorfoze metafizike, Čakovec 1978, str. 213. 122 Fink. E.: Einleitung in die Philosophie, Königshausen & Neumann, Würzburg 1985, S. 74. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|