Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 152 neograničenog izvor svake manifestacije lepog, to je stoga što se "ograničeno javlja u vidu jednakog i dvostrukog i svega onog što uklanja razliku između suprotnosti: samo na taj način ono može preko srazmere i saglasnosti da stvori broj" (Fileb, 25e). S druge strane, Platon ne propušta da načini razliku između telesne i duševne, odnosno, između spoljne i unutrašnje lepote (Fedar, 279c; Gozba, 210b). Platon će lepotu povezati s vrlinom duše, a sve tome suprotno smatraće se ružnim (Zakoni, 655b) jer, vrlina je zapravo lepota 137 duše (Država, 444e). Ovde treba istaći, još, po ko zna koji put, da u antičko doba lepota nema estetsku već ontološku dimenziju; lepota, za razliku od pravičnosti i razboritosti, blista, ona ima "poseban sjaj" kojeg se duša seća kad ugleda neki pojedinačni lepi predmet. Drugim rečima: lepo o kojem govori Platon prevazilazi svet čula; lepoti je svojstvena prividnost kakvom se ne odlikuje istina. Platonova teorija lepog značajna je upravo po njenoj ontološkoj dimenziji: da nema lepote, mi ne bismo mogli da uočimo savršenost, harmoniju i božanstvenost sveta 138 . U predaristotelovskim spisima, gde se govori o lepoti, reč je uvek bila o nekom znaku života koji je bliži bogovima, 137 Ova veza lepote i vrline jasno ukazuje na blizinu lepote i dobra, a što je prisutno već kod Homera. Takvo shvatanje neće biti strano ni Aristotelu: "Lepo je dobro, ukoliko je ono prijatno" (Ret., I, 9), premda se ne sme gubiti iz vida i jedna druga tendencija, nastojanje da se lepota ne prikazuje kao nešto podudarno sa stvarnošću već kao neka subjektivna tvorevina lišena egzistencijalnih zahteva, sve više svedena na posrednika između sveta i subjekta (budući da izražava i otkriva i moguće posebne aspekte ljudskog iskustva, tj. subjektivnog odnosa prema biću. Već Aristotel počinje da istražuje lepo polazeći od onog pojavnog, i težište stavlja na formalne momente pojma lepog, ne previđajući da lepo može biti samo na nekom sadržaju premda njegove formalne elemente nalazi čas u poretku, čas u srazmeri, čas u ograničenju ili tačnoj veličini, čas u svemu tom zajedno. 138 Grasi, E.: Teorije o lepom u antici, Srpska književna zadruga, Beograd 1974, str. 99-101. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 153 lepota je zapravo bila oznaka više objektivnosti preko čega se čovek približava savršenstvu, tj. ako je tu reč o lepoti kao pojmu korisnosti (celishodne upotrebe nekog predmeta), tj. ako je nešto lepo zavisno od toga kako se primenjuje (s obzirom na čovekov cilj uopšte), a to znači da se ljudska praksa dovodi do savršenstva. Ta praksa nije neko ljudsko savršenstvo određeno voljom božanstva i postignuto uz božansku pomoć (Homer, Pindar), niti je tu samo reč o savršenstu ukorenjenom u idejama kao u prvobitnoj mogućnosti (Platon), već je reč o stvaralaštvu kao otkrivanju jednog mogućeg ostvarenja čovečnosti u njenom uspehu i neuspehu 139 . Zato kod Aristotela umetnost nije više onog što jeste, već onog što bi "moglo" biti. Za Aristotela je lepo u rasporedu delova koji čine celinu i to u odgovarajućoj veličini; to znači da Aristotel ne koristi pojam umetnosti samo u sferi poietičkog, već i dalje u oblasti ontološkog 140 ; to biva još jasnije ako znamo da Aristotel ističe kako se lepo ima tražiti u onom što je nepokretno, jer "najviši oblici lepote su poredak, srazmera i određenost koji se ponajviše ispoljavaju u matematičkim naukama (Met., 1078a), a tu je reč o naukama koje nemaju mnogo veze s umetnostima. Sa posve ontološke tačke gledišta lepo će u antičko doba tumačiti i jedan od poslednjih helenističkih filozofa - Plotin. On zastupa prilično ekstremni spiritualistički idealizam. Suština lepog leži u prevlasti ideje nad materijalom. Umetničko predstavljanje odražava ideal, najvišu ideju i tako dopunjava ono što u čulnom opažanju 139 Grasi, E.: Teorije o lepom u antici, Srpska književna zadruga, Beograd 1974, str. 140-141. 140 Iako sa Aristotelom umetničko shvatanje lepog počinje da se odvaja od ontološkog, red, simetrija i veličina ostali su deo opšteg shvatanja lepog, oni su uzdignuti do kategorija prabića, a na taj način Aristotelovo tumačenje lepog još uvek ostaje u granicama ontološkog. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 154 nedostaje. Istinska lepota leži u nadčulnom. Plotin započinje svoje raspravljanje o lepoti na nivou konvencionalnog mišljenja njegovog vremena. Lepota se najviše obraća vidu i sluhu, kaže on, i obuhvata kombinacije reči i sve vrste muzike. On uključuje i vrste ponašanja i karaktera. Plotin uviđa kako jedna ista tela izgledaju kadkad lepa, a kadkad ne i ističe kako je veliki razmak između "biti telo" i "biti lep" (Enn., I, 6,1) a to znači da ga više ne zadovoljava konvencionalna definicija lepog kao harmonije delova; ona je po njegovom mišljenju veoma široka ali istovremeno i veoma uska; ovo poslednje stoga što su nesložene jednostavne stvari, kao što su munja, zlato, muzički ton, moralna dela, takođe lepe a ako lepo srećemo i u nekoj složenoj stvari ovo će zahtevati da lepote ima i u pojedinostima. Pomenuta definicija je suviše široka zato što savršeno sklopljen sistem ideja može biti lažan i ružan, iako pokazuje svojstvo harmonije u visokom stepenu. Drugim rečima, neko prosto svojstvo ili prosta jedinica mogu biti isto tako lepi kao i klasična harmonija; s druge strane, harmonija može postojati a da nema nikakve lepote. To znači da tradicionalni pojam lepote treba revidirati. Polazna tačka Plotinovog učenja je dualizam materije (neograničeno, neobjašnjivo, bezoblično, skriveno, princip mraka) i forme (princip ispoljavanja koji Plotin identifikuje s lepotom). Pokazivanje bića jeste ono što određuje lepotu. "Lepota neke obične boje nastaje zahvaljujući formi koja ovladava tamom materije, kao i prisustvu (parusia) bestelesne svetlosti, koja je logos i ideja (Enn., I. 6, 3). U krajnjoj liniji, kaže Plotin, pod lepim mi mislimo ono što vidimo. Načelo koje podaruje lepotu materijalnim stvarima "jeste nešto opaženo ... na prvi pogled, nešto što duša imenuje kao da ga odavno poznaje, i prepoznajući ga, pruža mu dobrodošlicu i ulazi u jedinstvo s njim" (Enn., I, 6,2). Zato filozofija lepote mora ispitivati tu Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|