Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 143 rodovi i vrste imaju netelesnu supstancu i da postoje pre i sa one strane stvari (ante res); Roscelin je to odbacivao i branio tezu da je supstancija samo ime ili reč koju mi izričemo ili imamo u mislima; dakle: tu se radi o čisto subjektivnoj egzistenciji vezanoj za čulne oznake a koja sledi iz same stvari (post res). Zato što Anselm supstanciju vidi kao nešto realno (realia), a Roscelin kao čistu reč ili ime (voces ili nomina), njihovi sledbenici su se podelili u dve grupe – na realiste i nominaliste. Realisti se oslanjaju na Platonovo učenje o idejama dok je nominalizam bliži epikureizmu. Kritikujući oba učenja nastupio je Pjer Abelar zastupajući jedno peripatetičko stanovište po kojem rodovi i vrste moraju biti u stvarima (in rebus). Ovaj spor koji se nekoliko stoleća vodio među sholastičarima može izgledati krajnje apstraktan i neinteresantan, ali su posledice koje su iz njega sledile bile krajnje sudbonosne; opredeljivanje za neko od ovih stanovišta podrazumeva istovremeno opredeljivanje za određeno tumačenje načina i redosleda božjeg stvaranja. 5.1.3.3. Transcendentalna određenja kojima se označava odnos nekog bića prema svem drugom, ili saglasje s njim, jesu istinito i dobro (pri čemu dobro u sebe uključuje i lepo). Bića kome se ova određenja pripisuju nisu ma kakva određenja već jedno sasvim određeno bivstvujuće: duša. To za posledicu ima da kad je reč o saglasju bića i duše (ili duha, pri čemu se u sholastici pod ovim drugim misli na duhovnu dušu koja ima moć saznavanja), reč je o nečem sadržinskom što se nalazi u duši. Duša, odnosno duh, shvaćena u njenoj potpunosti, nije prazna forma već bivstvujuće koje odlikuje saznanje, težnja i osećaj dopadanja. Ova tri načina odnošenja duše (kao posebnog bivstvujućeg) prema drugom bivstvujućem označavaju tri oblasti bivstvovanja (kojima će se kao filozofske discipline Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 144 baviti gnoseologija, etika i estetika) a ovde ih vidimo kao izvorište transcendentalnih predikata: istinito, dobro i lepo. Istinito i dobro sholastičari dovode u vezu s pojmom bivstvujućeg pomoću pojma savršenstva; bivstvujuće saznajućem duhu daje savršenstvo a da pritom svojim bivstvovanjem ne stupa u njega, i to je ono što mu daje karakter istinitog. Ukoliko bivstvujuće nečem drugom, kroz njegovo bivstvovanje, daje savršenstvo to je onda dobro. 5.1.4. Ako biće (ens) dovedeno u vezu sa intelektom prosuđuje, tvrdi ili negira i u njemu se nalazi istina (budući da intelekt odgovara stvari koju zamišlja), istinitost se prenosi na samu stvar koja je istinita ukoliko ima neki odnos prema razumu; tako dospevamo do drugog nadilaznog svojstva bića, do onog istinitog koje zapravo obrazuje ontološki temelj noetičke istine. Možemo se zapitati: da li je istinitost transcendentalno određenje bića ili je reč o jednačenju bića i intelekta pošto o istini i istinitom možemo govoriti samo u slučaju kad jedno biće stoji u odnosu s određenim prosuđujućim intelektom (svest, mišljenje): Verum nominat id, in quod tendit intellectus. Premda iz pojma bića ne možemo izvesti ideju istinitosti, ono nam, kad je u odnosu s mišljenjem, otvara prostor istinitog i u tom slučaju intelekt, koji čini momenat odnošenja, nije ni obuhvatni apsolutni božji intelekt koji obuhvata svo biće a nije ni relativni, uslovljen, ograničeni čovekov intelekt. Naspram apsolutnog intelekta nalazi se određeno biće (per se) i odnosi se spram njega kao prema intelektu koji je nad njim i koji ne dobija od ovog bivstvujućeg po sebi ideju konstituisanja, tj. svoju suštinu. Na taj način intelekt apsolutno prethodi stvari i to tako što misleći stvar zapravo je koncipira; taj proces sholastičari su opisivali kao "mensurat res", ili, "est mensuratio rerum". Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 145 Apsolutni intelekt je stvaralačka koncepcija po kojoj se biće usmerava i sa čim stoji u saglasju; to je ono što se određuje kao ontološka ili transcendentalna istina stvari a čija je logička posledica inteligibilnost bića. O istini u tom smislu moguće je govoriti kao o adequatio rei cum idea sua (cum intellectu scil. divino). Odnos bića stvari prema apsolutnom božanskom intelektu nije direktno saznatljiv i ne može se dokučiti niti neposrednim posmatranjem (intuitio) niti neposrednim posmatranjem suštine, odnosno pojma božanskog bića (ontologizam). Takav odnos nije ni urođen niti je neposredno imanentan svesti. Mi prvenstveno do idealnog tipa stvari dospevamo diskurzivnim mišljenjem, posredstvom indukcije. Istina je primarno u našem rasuđujućem razumu, a tek sekundarno u stvarima po sebi. Ljudski razum može, ideju suštine stvari da sazna samo polazeći od već ostvarenih stvari i to pomoću apstrakcije; formalna istina leži u rasuđujućem intelektu, a ne u predstavi ili pojmu po sebi. Norma prema kojoj se istinito upravlja, jeste biće (ens: res mensurat intellectum). Subjekt istinitog je prosuđujuće saznanje, a značenje istinitog tada je u saglasju intelekta i stvari (adaequatio intellectus cum re); to je, razume se, noetička, odnosno, formalna istina. Pored ove dve vrste istine - ontološka (transcendentalna) i formalna (noetička) - možemo razlikovati i istinu u moralnom smislu a ona označava saglasje našeg izražavanja rečju i delom sa našim moralnim bićem, mišljenjem, osećanjem i htenjem. Ovde razume se, nije reč o pojmu istine u saznajnoteorijskom smislu, već o ontološkim pretpostavkama pojma istine, odnosno, o ontološkoj, transcendentalnoj istini, tj. o istinitosti koja se izriče sa bivstvujućim, tj. zajedno sa njegovom suštinom: verum in Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|