Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 167 quidditas). Suština, bivstvenost, šta-stvo jeste ono što se dobija kao odgovor na pitanje: šta je to? Ali, niti egzistira sadržajno prazno, neodređeno, samostalno apstraktno biće (ens commune), kao što bi to hteo panteističko-idealistički monizam, niti egzistiraju opšte suštine (essentiae) kao takve u njihovoj opštosti ili na nekom idealnom mestu (topos noetos), kako bi to tumačio platonistički realizam, već jestanje karakteriše činjeničnu samostalnu egzistenciju, tj. biće samo (za što je skovan izraz: subsistentia); ono pripada konkretnoj individualnoj suštini ili supstanciji (tode ti, hoc quid). Ovo se jezički izražava imenicom, tj. supstantivom. Logički, kao individualno, to biće kao takvo ne može se dalje definisati. To znači da je reč o zatvorenom, konačnom jedinstvu koje omogućuje jednoj stvari da iznutra bude određena i da, zahvaljujući vrsnim pojmovima, bude povezana s drugim individuama, a da se, s druge strane, kao individuum, može (zahvaljujući ovim vrsnim pojmovima) svojom suštastvenošću razlikovati od drugih individuuma. Tako se obe ove karakteristike - unutrašnja određenost bića i spoljašnje razlikovanje pomoću individualnosti - logički podudaraju u stvarnom bivstvujućem. To stvarno, pravo esse essentiae označava: (a) subjekt (hypokeimenon) kao unutrašnji osnov jedinstva različitih osobina i unutrašnji princip delatnosti; (b) postojano u promeni; (c) temelj povezanih i napetih odnosa što teže ospoljavanju. Ako se ova glavna određenja pojma bića, egzistencija (Dasein), suština (Wesenheit) i stvarnost (Wirklichkeit), jasno razlikuju, onda će se razumeti zašto stav: "Ens est quod est", odnosno "Ens est cuius actus est esse", nije tautologija. Videli smo da se ono pravo bivstvovanje (esse essentiae) može dvojako razumeti. U jednom slučaju, ovaj termin (esse essentiae) označava suštinu, i to na način kako Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 168 to izražava definicija (opšta suština); u drugom slučaju, ovim se terminom označava stvarno dato, konkretno biće individuuma, njegova priroda (individualna, konkretna suština). Kako ovaj problem interpretira Martin Hajdeger? Pitanje o bivstvujućem kao takvom (on hei on) određuje Hajdeger 146 kao temeljno pitanje filozofije i pritom citira Aristotela: "Oduvek, sada i uvek postavlja se pitanje i uvek se teško (s)hvata šta je bivstvujuće (Seiende, to on)" (Met., l028b, 2-4). Šta zapravo znači: bivstvujuće kao bivstvujuće, šta je uopšte bivstvujuće i kako ga možemo razumeti? Na narednim stranama pozivaću se na Hajdegera i njegov spis Uvod u metafiziku ali i na neke druge njegove spise 147 . Reč biti, ističe Hajdeger u pomenutom spisu, može se koristiti na različite načine: ta reč označava (a) egzistenciju (cogito, ergo sum), (b) matematičku jednakost (dva puta dva je četiri), (c) identitet (Kant je autor spisa Kritika čistoga uma), (d) relaciju (subjekta prema nečem drugom), (e) osobinu (nebo je plavo), (f) uključenje neke klase u drugu 146 Već ovde se javlja teškoća u izlaganju u svom punom obimu. Grčki filozofi, a pre svih Aristotel, ne govore o bivstvovanju kao bivstvovanju, već o bivstvujućem kao bivstvujućem. Bivstvujuće (to on) jeste njihova osnovna tema. Oni ne govore o einai hei einai, već o on hei on! Hegel je jednom rekao da bi potpisao sve Heraklitove fragmente, ali, Heraklit ne bi sve Hegelove spise. Isto tako: mogao bi Hajdeger da potpiše sve što je rekao Aristotel, ali Aristotel ne bi sve što je rekao Hajdeger. Zato se Hajdeger, pa ni njegova interpretacija Aristotela, ne može svesti na mišljenje Grka, ili, što bi bilo još i gore, kako su Grci mislili to što Hajdeger otkriva kod njih da su oni to mislili. Stoga otvorenim i dalje ostaje pitanje da li je bivstvujuće kao bivstvujuće isto što i bivstvovanje. Ovde se, jednostavno rečeno, radi o pojmovima koji se nalaze u različitim ravnima i koji se, potom, u različitim vremenima misle različito, jer se menjaju i same ravni u kojima se oni nalaze. 147 Mislili o ovoj stvari šta god hoćemo, moraćemo se na kraju složiti da je malo ko dublje od njega mislio ovu problematiku u XX stoleću. Odbaciti je, videli smo, veoma je lako; treba samo, sve metafizičke iskaze proglasiti za pseudo-iskaze. No, može li se na taj način trajno rešiti problem koji filozofiju drži u životu dva i po milenijuma? Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 169 (čovek je živo biće) ili (g) uvođenje jedne reči kroz definiciju (hermeneutika je učenje o pravilima razumevanja). Kako je to višeznačna reč, ne treba da nas čudi što se ne govori samo: "biti identičan" ili "biti član klase (pojmova)", već se može govoriti o biti čoveka ili biti subjekta, i u ovom poslednjem slučaju imamo u vidu postojanje čoveka, odnosno, subjekta. Reč bivstvovanje (nem. Sein) nastala je od glagola 148 biti (sein); kaže se: reč bivstvovanje je glagolska imenica. Glagol se prevodi u formu imenice; bivstvovanje je poimeničen glagol (kod nas se koristi i izraz bitak, ali i biće 149 ). Govorimo o glagolima i o imenicama. Možemo pitati šta je starije, jer, ispitivanjem suštine imenice i glagola dospevamo u središte istraživanja suštine jezika. Pitanje da 148 Ovde treba imati u vidu specifičnost nemačkog jezika u kojem je moguće da se glagoli poimeniče tako što se prvo slovo reči od malog prevodi u veliko [wissen (znati) – Wissen (znanje); verstehen (razumeti) – Verstehen (razumevanje); sehen (gledati) – Sehen (gledanje), itd]. Nije stoga samo sticaj slučajnosti to što je Hegel rekao da je filozofija tokom istorije govorila dva jezika: grčki i nemački; samo mišljenje u velikoj meri je zavisno i od strukture jezika, od mogućnosti da se misao adekvatno izrazi. Stoga, engleski jezik je dobar za komunikaciju, za svakodnevno opštenje, ali ne i za izražavanje onih suptilnosti koje ima u vidu već antička filozofija; svođenjem različitih značenja na jedan izraz, gubi se ono bitno same misli. Zato misao prebiva u jeziku i, konačno u poeziji. Ali, to je tema neke druge knjige. 149 Ovaj izraz je bio u srpskom jeziku najrasprostranjeniji, možda je on i najbolji, jer dolazi direktno iz našeg glagola biti; teškoća je u tome što on uvek sugeriše postojanje nekog konkretnog bića, kao što je živo biće ili neživo biće, a das Sein u smislu bivstvovanja seže daleko dalje. Jednostavno: ima problema koji se ne daju jednostavno rešiti, ali, bitno je da ih razumemo. Ako je mnogo toga u jeziku i stvar konvencije, potrebno je mnogo vremena da nam ono što je možda u početku rogobatno postane obično i da ga ne primamo kao nešto strano ili veštačko. Mnogi nemački izrazi koji su današnjim filozofima normalni, izazivali su u početku zgražavanje savremenika. Svemu je potrebno vreme i svaka navika zahteva određeno vreme. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|