Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 164 pomenutih klasa to ne činimo na temelju identiteta već na osnovu sličnosti. Ovo je, razume se, suprotno monističkom učenju koje bivstvujuće kao takvo hoće da izrazi uvek identično, kao rodni pojam. 6.1. Mora se stalno imati u vidu da je biti (esse) jedan glagol kojim se kazuje da biti jeste, pa reč biće (ens) kao imenica označava subjekt u smislu "habens essentiam", tj. biće kao takvo, koje ima neku suštinu; reč biće zapravo je odgovor na pitanje: "da li nešto jeste?" Taj način govora u znatnoj meri zavodi, posebno, kad se ne vidi da je tu reč o jednom glagolu. Kad se kaže bivstvovanje, onda se misli na imenicu ali i na glagol u njenoj osnovi, misli se da biti jeste; tako je istovremeno u njemu sadržano i jedno i drugo; kaže se: jeste, beše, biće, itd; tu su sadržani istovremeno i svi njegovi oblici. Kad govorimo o biti, tada ne govorimo o nekoj poimeničenoj (supstancijalizovanoj) stvari, već govorimo o aktu, o dešavanju, o kretanju (koje je izvornije od sveg kretanja) pa je tu reč o kretanju u jednom verbalnom smislu. Sam ovaj termin koristi se u različitim značenjima. Ako se pravi razlika između biti kao kopule i biti kao predikata pravi se zapravo razlika između logičke i metafizičke upotrebe ovog pojma. Kopulativna upotreba glagola biti omogućuje povezivanje predikata i subjekta unutar suda. Tako je moguće da se sadržaj predikata činjenično pripiše subjektu kojem ovaj sadržaj biva inherentan kao akcidentalno određenje. Ovom terminu pripada moć dovođenja u odnos identiteta, ukazivanje na to da veza subjekta i predikata sadrži objektivnu istinu, da odražava odnos sa-pripadanja. Zato o ovom terminu Toma Akvinski kaže: "Hoc esse non est in re, sed in intellectu componente et dividente"; time, razume se, nije još ništa rečeno o egzistenciji samog subjekta. Samo u slučaju kad Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 165 biti (esse) stupa ne samo kao kopula, već kao predikat (kao secundum adiacens), dakle, kao poseban predikat u stavu, biti tada označava i egzistenciju, što će reći da se tada zapravo radi o bivstvovanju samom; u ovom poslednjem slučaju est je identično sa est existens, sa ens kao imenicom koja označava subjekt (habens essentiam) kao takav, subjekt koji poseduje suštinu. Ako izuzmemo ovu kopulativnu primenu, glagol biti (esse) ima dvojako značenje i upućuje na (a) biće kao konkretno bivstvujuće, kao nešto egzistentno (esse existentiae) i (b) biće kao bivstvujuće koje omogućuje to samo bivstvujuće (esse essentiae), ono što mu daje oblik ili formu. Osnovno značenje bića u smislu postojanja jeste esse existentiae (to einai haplos, esse simpliciter), jednostavno biće, kako kaže Aristotel. Mi se tu ne zadovoljavamo nekim sadržajem mišljenja (a koji bi bio pojam, predstava, predmet), već se usredsređujemo na pitanje da li on egzistira, da li on činjenično jeste? Šta to znači kad kažemo: on egzistira, on jeste? U prvi mah, čini se da neka konkretna stvar, predmet, ili neki sadržaj mišljenja egzistira, da postoji, da je dat kao nešto mišljeno, u svesti. Tu se radi o njegovoj intencionalnoj ili fenomenalnoj egzistenciji, o njegovoj psihičkoj činjeničnosti, tj. hoće se reći da je jedan sadržaj svesti sadržan u mislećem duhu ili svesti. Međutim, kad mi nešto tvrdimo o egzistenciji nekog predmeta, tada ne mislimo na njegovu intencionalnu ili fenomenalnu egzistenciju u svesti, što će reći da bi pomenuti predmet bio dat samo u našoj ili u nekoj drugoj svesti (kao ens rationis ili ens intentionale) već se insistira na tome da objekt egzistira nezavisno, izvan svesti; reč je dakle o transcendentnoj (transsubjektivnoj, transmentalnoj) egzistenciji. To, nadalje, znači da se jedan objekt nalazi nezavisno od naše svesti i da stoji naspram nje, da prethodi našim aktima svesti kao nešto dato i da našu svest Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 166 određuje. Nadalje, ovo bivstvovanje (esse existentiae u transcendentalnom smislu) ukazuje kod stvorenih, uslovljenih bića i na nešto proizvedeno (ex-sistere) iz njegovih počela (esse extra causas), dakle, ukazuje na samostalno biće, biće koje se u svojoj samostalnosti može shvatiti. Treba reći da se jedno bivstvujuće svojom egzistencijom izdvaja spram nebića ali i naspram postajanja, bivanja, nastajanja (a ovo poslednje znači: naspram još-ne-bića i naspram ne-više-bića; to znači da bivstvujućem, kao egzistenciji, kao stanju dovršenosti (savršenosti) pripada i kategorija vremena (u smislu dužeg ili kraćeg trajanja). Ima autora (H. Lotze, E. Husserl, B. Russell, J. Geyser) koji govore o jednoj trećoj formi egzistencijalnog bića, i označavaju ga kao logičku, ili idealnu egzistenciju. Reč je o važenju (Gelten) i to u smislu da su sadržaj pojma i sudovi koji su posledica akata duha, normirajuće određeni, tj. da su nezavisni od našega mišljenja. Ovo važenje odgovara onom na šta je mislio Platon govoreći o realitetu idealne pravednosti, tj. o onom šta je sholastika imala u vidu u učenju o realnosti potencije. Nema apstraktne egzistencije, egzistencije koja bi bila bez bivstvujućeg, dakle bez sadržajno određene suštine, bez nekog određenog nečeg, ili stvari i zato se biće označava kao esse essentiae, kao biće suštine, bit neke stvari. Kada mi, putem apstrakcije, isključimo sva posebna određenja neke predstave, ili nekog sadržaja pojma, tada ostaje nešto poslednje, opšte, sadržajno prazan pojam bića, tj. stvar, ili nešto opšte, a što je pri saznanju prvo do čega dolazimo i u šta unosimo dalja određenja. Strogo određenje takvog sadržaja dobija se s pojmom bića kao suštine (ili biti) (a za šta koristimo termine: essentia, ousia, to ti esti, quod quid est, to ti en einai, quod quid erat esse, eidos, species, Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|