Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 155 psihološku činjenicu, tu čežnju ljudske duše za nečim što saoseća sa njom, njeno izlaženje da bi našla ono što joj je slično i radost koja kruniše uspeh u tome. Poistovećujući lepo s predmetom želje, Plotin ponavlja temu Platonove Gozbe. Kao i Platon, Plotin uči da naše sviđanje kako ga nalazimo na površini našeg osećajnog života, nije ozbiljna odanost. Onaj deo naše duše što može da vrši izbor uspinje se do svoga cilja - savršenog izbora savršenog predmeta. Međutim, Plotinova teorija o lutanju i o nemirenju duše, o njenom vraćanju kući, predstavlja razrađeniji i određeniji sistem ideja od Platonovog i zato Plotin pita: zašto duša mora da oseća nedostatak nečega i zašto nalazi mir i zadovoljstvo u nekoj vrsti intuitivnog doživljaja - u sjedinjavanju s lepim? Crkveni oci se u vreme rane patristike svojim pojmom lepog nadovezuju na platonovsko, odnosno neoplatonističko učenje; posebno to važi za Avgustina i Pseudo-Dionizija, a srednjovekovna sholastika, pod vođstvom Tome Akvinskog i Bonaventure, nastoji da aristotelovski smer poveže s platonovskim i pritom polazi od iskustvenog delovanja lepog. Vekovna formula lepog: umerenost, oblik i sklad potiče od Avgustina koji je pisao: "Dopada se samo lepo, u lepom pak oblici, u oblicima proporcije, a u proporcijama brojevi". Avgustin smatra da su sve umetnosti i nauke sređene pomoću brojeva, da je i sam razum broj kojim se računaju sve stvari; duša se može srediti pomoću umetnosti tako što će postati skladna i lepa a što je preduslov za posmatranje boga. Avgustin smatra da oduhoviti sebe znači isto što i sebe oblikovati, pa, kako put prema spasenju i istini vodi prema redu i broju, red i broj su određujuće crte lepote. Ovo je, razume se, u velikoj meri i posledica shvatanja da se svemir pridržava reda jer bog voli red i sam je začetnik reda. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 156 Učitelj Tome Akvinskog, Albert Veliki definisao je lepo kao "elegantnu samerljivost"; ona je "sjaj forme koja sija na srazmernim delovima materije"; ovo isticanje sjaja treba videti kao dug tradiciji koja potiče od Plotina, a koji je, kao što znamo, prvi istakao sjaj (pored proporcije) kao konstitutivni momenat lepote; Bonaventura lepo određuje kao "izbrojivu jednakost" a Toma smatra da nešto, da bi bilo lepo, mora ispunjavati tri uslova a to su: celinu, srazmer i sjaj. Lepo je, kaže on, ono što nam se dopada kad ga vidimo. Srednjovekovni filozofi nalazili su lepo u svemu što je sadržavalo ta svojstva i odnose: u svemiru, u čoveku, u zgradama ili u pesmama, odnosno, u prirodnim kao i u umetničkim predmetima, a isto tako i u celokupnom sistemu stvari. Lepota za njih nije bila vezana samo za proizvode umetnosti (u današnjem značenju te reči) i zato se estetika ne nalazi u teoriji umetnosti, teoriji igre ili teoriji privida. Čini se posve razumljivim što je teorija lepote, kakvu srećemo kod Tome, posve bliska onoj kakvu nalazimo već kod Avgustina a koja pritom leži pod velikim uticajem neopitagorejske tradicije i Plotina; nije se bez razloga tvrdilo kako Toma duguje Avgustinu isto koliko i Aristotel Platonu. Time se htelo reći da je u srednjem veku, kao i u antici, kasniji mislilac govorio o lepoti i dobroti za čoveka a ne o apstraktnoj dobroti i lepoti te da su oba kasnija mislioca bila popustljivija prema ljudskoj gladi za zabavom i prema umetnosti kao prema nekoj hrani za tu glad. Toma kaže da je lepota ono što nam se sviđa kad ga gledamo (quod visum placet) i ovo nas odmah podseća na to da smo takav stav našli mnogo ranije kod Plotina; on sviđanje povezuje s organom vida putem prikladne srazmere a iz toga onda sledi povezivanje lepote sa formom, a to beše i Avgustinova glavna teza. Lepota pruža čulima nešto sređeno, a samo sređena čula, vid i sluh, mogu primiti red i meru. Toma će istaći da Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 157 je lepota formalni uzrok i, nastojeći da odredi lepotu, staviće formu na prvo mesto. On tvrdi da se čin saznanja olakšava prisustvom onog reda koji znači lepotu i time je opet blizak Avgustinu po kome se čin stvaranja olakšava ritmičkim kretanjem koje karakteriše umetnika pri radu. Umetnici 141 se u svom radu rukovode brojevima kao rukovodnim načelima. Oni barataju rukama i oruđima u svetlu brojeva koje nose u duši. Njihov unutrašnji razum vodi računa o nebeskim brojevima, i to je njihovo merilo. Ples nastaje kad kretanje za svrhu ima samo zadovoljstvo. Ali, svi umetnici (bavili se oni prostornim ili vremenskim umetnostima) teže za dobrom formom i u izvođenju i u proizvodu. "Iznad umetnikovog duha stoji broj večan u mudrosti". Mnogi se muzičari po nagonu ritmički kreću i pevaju. Forma je dakle pravo obeležje lepote. Blistanje lepog po shvatanju Tome znači isijavanje forme neke stvari, dela umetnosti ili prirode i to na takav način da se to isijavanje predstavlja duhu u svoj svojoj punoći i bogatstvu svog savršenstva i reda. Reči kojima se označava svetlost (claritas, lux, lumen, illumino, lucidus, illustro, splendor) u srednjovekovnim teološkim spisima gotovo su isto tako uobičajene kao i reči koje označavaju formu. Lepota kao sjaj može se najjednostavnije protumačiti kao prijatnost svetle boje i bleštanja i to "očigledno" značenje ostaje do kraja i deo njenog filozofskog značenja. Konvencionalnoj definiciji lepote kao "skladu delova" tako se vremenom pridružuje i "prijatnost boja". Primamljive svetle boje i blesak zlata samo su površinski simboli pune snage sjaja; mora se znati da su mistici unutar i iza čulne svetlosti videli svetlost bez 141 Ovde treba imati u vidu drugačije značenje pojma umetnik no što je naše; umetnik je zanatlija i njegova delatnost nije u sferi estetskog no u sferi ontološkog. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|