Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 149 Ali, postoji nesavršenstvo, postoji zlo. Kako je to moguće? Očigledno, po sredi je pitanje koje stolećima opseda kako filozofe tako i teologe; jedan od mogućih odgovora bio bi: nesavršenstvo, zlo, je nedostatak na samom biću, odsutnost biti koju bi u smislu supstancijalne forme biće trebalo da poseduje a zapravo je na samom biću nema; zlo je stoga samo manjak savršenstva, pa tako i manjak dobra koje bi stvar morala imati po svojoj prirodi. Zlo se u sholastičkoj literaturi određuje kao privacija (privatio = lišavanje); ono je ograničenje, nedostatak nečeg, a čega bi trebalo biti shodno njegovoj supstancijalnoj formi. (Primer za ovo je slepilo: ono je nedostatak, nebivstvovanje na organu vida.) Otvorenim ostaje pitanje: u kakvoj su vezi ontološko i moralno dobro. Uzrok može biti samo dobro a ne zlo, jer uzrok može biti samo biće, a nikako ne-biće; zlo ne može označavati neko bivstvovanje, oblik ili prirodu, već samo odsustvo dobra; ako zla ima, ima ga samo u nečem i to u onom što je dobro; ono, kao takvo, ne može imati uzrok; uzrok bi moglo imati samo ono biće koje zloću ima u sebi. Ako bi pak zlo i imalo neki uzrok, to bi moglo biti samo u onoj meri u kojoj je neka stvar bez savršenstva pa u njoj imamo manjak dobra kojeg bi sama stvar, po svojoj prirodi, morala imati. Međutim, uzrok tog manjka može biti samo dobro, jer, ne može biti uzrok ono što nije dobro (S.th., 1,49,1,c). Bog ne može biti uzrok zla, jer zlo koje potiče iz manjka bića ne može poteći iz boga koji je najveće savršenstvo. Zlo proisteklo iz manjka delovanja ne može imati uzrok u bogu, ali u bogu može imati uzrok ono zlo koje je posledica raspadanja stvari; stvari se raspadaju radi gradnje novih oblika a bog za cilj ima dobro celine sveta; radi postizanja celine sveta moguće je da negde bude i manjka bića; uzrokujući dobro, bog može u stvorenim bićima proizvesti i rastvaranje stvari; kako celina sveta podrazumeva pravednost, a ova podrazumeva kažnjavanje Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 150 krivice, bog može biti uzrok zla koje se nalazi u kazni, ali ne i onog zla koji se nalazi u krivici. Posledica ovoga je po mišljenju Tome to što nema nikakvog bića koje bi bilo izvor svakoga zla, pa shodno tome, nema ni nekog prvog počela svih zala kao što imamo prvo počelo svakoga dobra. Ako zlo i postoji, onda ono, po mišljenju najvećeg filozofa sholastike, ne može biti bit neke stvari, već samo nebitni manjak kakav dotična stvar ne bi trebalo da ima, te se stoga odgovor na pitanje šta je zlo, uvek traži polazeći od temelja onog što je dobro. U literaturi, posebno sholastičkoj, srećemo različite podele pojma dobro i ovde ćemo ih samo nabrojati: (a) bonum absolutum (dobro po sebi) i bonum relativum (dobro primenjivo na nešto drugo); (b) s obzirom na subjekt razlikujemo: (1) bonum honestum (moralno dobro, dobro koje težeću bit svoje sopstvene prirode može da usavršava), (2) bonum utile (stvar koja teži ispunjenju određene svrhe), (3) bonum delectabile (dobro koje je u stanju da stvori zadovoljstvo i prijatnost). Nadalje, možemo razlikovati (c) bonum verum i bonum apparens (ono što je u funkciji nečeg drugog); ova podela počiva na tome šta reflektujući razum o karakteru određenih vrednih ciljeva može i pogrešno da sudi, kao i na tome da razum može nešto posmatrati kao dobro i tome usmeriti težnju, a to zapravo i nije dobro; isto tako razlikuje se: (d) Bonum simpliciter (bivstvujuće koje je prosto savršeno i za sve je vredno težnje to je slučaj kod onog bivstvujućeg čija je suština u apsolutnom smislu dobro (bog) i bonum secundum quid (to je dobro koje je samo delimično savršeno i samo u određenom smislu može biti cilj težnji), te, (e) Bonum metaphysicum, physicum, ethicum, itd. Kad je reč o transcendentalno lepom, odmah treba reći da tu nemamo posla sa umetnički, estetski lepim već sa lepim u njegovom ontološkom smislu; reč je o prirodnom, ili, još bi bolje bilo reći: kosmički lepom, o načinu kako se Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 151 pokazuje kosmos i u tom slučaju lepo je transcendentalija poput dobrog, istinitog ili jednog. Ako se sve bivstvujuće naziva lepim, reč je pre svega o supstanciji u njenoj pojavi, u njenoj čulnoj datosti. Neko biće je lepo ukoliko njegov izgled, njegova pojava, supstancijalna forma, dolazi do izraza na savršen način. Zato se ljudskom duhu lepota umetnosti, u njenom najpotpunijem izrazu, javlja u medijumu čulnosti. Biće kao istina odnosi se na ljudsko saznanje i izražava se u kretanju mišljenja. Biće kao dobro odnosi se na ljudsko nastojanje, na čovekove težnje. Kada je o lepom reč, ono se kao biće bivstvujućeg prezentuje u pojavljivanju. Iz činjenice da je svako biće lepo, sholastičari su zaključivali da je svako bivstvujuće takvo, da njegovo bivstvovanje dolazi do izraza u samom pojavljivanju. Kao što u slučaju dobrog imamo njegov nedostatak, zlo, tako, kad je reč o lepom, imamo ružno kao nedostatak na bivstvujućem. Određenja pojma lepog međusobno su u velikoj meri protivrečna i menjaju se sa promenom opštih filozofskih učenja, a budući da se ovde ne bavimo problemima estetike i umetnički lepog navešćemo samo nekoliko određenja lepog ali s obzirom na ontološku dimenziju unutar koje ovaj fenomen srećemo; dakle, ovde će biti reči o lepom kao transcendentalnom svojstvu bića a koje se u nekim klasifikacijama transcendalnih određenja bića i ne javlja, budući da se u nizu slučajeva identifikuje sa dobrim (kako je to i bilo uobičajeno u antičko doba). Prvo izvođenje o pojmu lepog nalazimo kod Platona, ali, tu još nemamo i teoriju lepog. Platon traži suštinu lepog u nadčulnoj ideji koja je istovremeno dobro i istina. Stvari su onoliko lepe, koliko počivaju na ideji lepote. One su lepše koliko u njima ideja lepote dolazi do izraza. Za određenje lepog su neophodne formalne karakteristike kao što su harmonija, simetrija, jednostavnost, poredak, čistota. Ako je, kako ističe E. Grasi, ograničenje Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|