Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 146 rebus izriče se sa ens reale 134 . Samo na osnovu tako shvaćene ontološke istine možemo biće (ens) celokupne realnosti izraziti kao ono što važi, kao ono što je logičko, umno i naučno. Sve to, po shvatanju sholastičara, dobija apsolutni temelj u božanskoj suštini kao apsolutnom izvoru istine, pa kako svako prirodno biće odgovara božjoj spoznaji (jer su prirodne stvari istinite ukoliko odgovaraju slikama u božjem razumu), svako je biće istinito i ono, kao takvo, ne može biti lažno. Lažne mogu biti samo proizvedene stvari, one koje proizvodi čovek (i gde "istinitost" proizlazi iz odnosa proizvedene stvari i našeg razuma); dok prirodne stvari zavise od božjega razuma, proizvedene zavise od ljudskoga razuma i one mogu biti neistinite po sebi ukoliko ne odgovaraju samim zakonima proizvođenja. Posledica ovakvog shvatanja bila bi u tome što je moguće da se svakoj stvari i svakom biću pripiše istinitost kao bitno svojstvo; neistinitost nastaje kad se naš razum prevari u prosuđivanju i to u slučaju kad nekoj stvari pripisuje nešto što iz nje ne sledi ili što joj je oprečno 135 . Sholastičari su smatrali da se svet može do kraja dokučiti i zato svako biće (ens) vide kao ono što je pristupačno intelektu. Svako biće, tvrdilili su oni, saznatljivo je ukoliko je aktualno i pozitivno; to znači: saznatljiva su pojavljujuća akcidentalna određenja na kojima se razlikuju slučajna određenja proprijeteta u 134 Zato se sva platonistička, aristotelovska i sholastička filozofija potvrđuje u stavu: "Omne ens inquantum est ens, verum est", pa se odatle može razumeti i stav Avgustina: "Verum est id, quod est." 135 Polazeći od toga da je neko biće istinito ukoliko, zahvaljujući mišljenju, dospeva u odnos spram saznajućeg subjekta, Hajdeger je tumačio izvornu grčku reč aletheia kao neskrivenost, otkrivenost. U našem iskustvenom biću, koje je uvek u svetu (In-der-Weltsein), uvek smo kod bivstvujućeg koje smo otkrili, a to znači: biće je ono što se otkriva, ono što se pokazuje u prividu pojavljivanja. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 147 kojima se raskriva sama supstancija te se tako saznatljivost pojedinog bića temelji u njegovoj suštini pa je stoga i moguće razlikovati (a) istinu suda, (b) istinu u umetnosti i (c) božansku istinu. 5.1.5. Ako biće, koje odlikuje težnja ili volja, dovedemo u odnos prema svesti tada se ono pokazuje u osnovi pojma svrhe ili cilja i može stupiti u odnos s pojmom dobrog; ako pak svako biće teži nečem, ako je svako biće osnov i cilj težnje, pokazaće se da je dobrota takođe nadilazno svojstvo bića. Budući da se razlikuju samo po pojmu, tj. terminološki, po Tominom mišljenju dobro i biće su isto, jer dobro je ono za čim sve teži, a svaka stvar je utoliko predmet težnje ukoliko je savršena; kako svaka stvar teži svom savršenstvu i kako je svaka stvar savršena u onoj meru i kojoj je stvarna, ona je dobra ukoliko je biće jer bitisanje počiva u realizovanosti svake stvari. To znači da su dobro i biće isto u pogledu stvari, ali i da postoji znatna razlika među njima: dok dobro svojim pojmom označava nešto što može biti predmet težnje, pojam bića nema to značenje, pa na pitanje da li je svako biće dobro, Toma odgovara: svako biće, ukoliko je biće, jeste dobro a to je stoga što svako biće, ukoliko je biće, u stvarnosti je na neki način i savršeno (jer je svaka stvarnost i savršenstvo); samo savršeno može biti ono što odgovara težnji i što je dobro. Bilo svesno ili ne, svako biće nastoji da zauzme položaj bića shodno ideji njegove konstitucije i, ako taj položaj zauzme, onda je dotično biće savršeno (perfectio); ono može biti savršeno, završeno, tj. zatvoreno u (a) svom biću (supstancijalno savršenstvo), u (b) svojoj moći i osobinama (virtuelno savršenstvo) i u (c) svojoj svrhovitosti (finalno savršenstvo). Kriterijum i merilo savršenosti bivstvujućeg obrazuje ideju suštine (i norme) stvari. Temelj ideje dobra jeste (a) težnja (appetitus, volja u daljem Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 148 smislu), (b) cilj težnje (stanje savršenstva) i (c) podudarnost cilja sa težnjom. Dobro je sve što leži u usmerenju u savršenosti jedne stvari i što odgovara njenoj ideji normativnosti, zakonitosti i svrsi. Kako svaka stvar od sebe same teži onom što joj po prirodi odgovara, Aristotel je dobro odredio kao ono "čemu sve teži" (Nik. et., 1094a) i stoga je u delovanju dobrog video suštinu stvari. S druge strane, formalni pojam dobrog leži u težnji, ili u proporciji jednog bivstvujućeg s drugim i ova proporcija je temelj traženja (teženja). Tako shvaćen pojam dobra podrazumeva (a) težnju jedne stvari (appetibile esse), a što sa svoje strane pretpostavlja (b) savršenstvo (perfectum esse); (c) oba prethodna momenta stiču se zajedno, ukoliko poseduju stvarnost (actu esse) naspram nestvarnog ili tek bivajućeg. Ako se biće pokazuje kao dobro, onda se dobro zahvata u ontološkom smislu. Dobro znači tada isto što i savršeno. Ukoliko se pak pod bićem razume savršenstvo savršenstva, onda svako bivstvujuće, ukoliko jeste, ima, shodno tome, određen stepen savršenstva. Ovaj stepen savršenstva ravna se prema supstancijalnoj formi i prema akcidentalnim određenjima bivstvujućeg koje, ako je aktuelno, jeste i savršeno 136 . Koliko je svako pojedino biće (s obzirom na ljudska htenja) dobro? Odgovor na ovo ontološko pitanje mogao bi da glasi: pošto bivstvujuće u svom biću uvek poseduje savršenstvo, ono je za čoveka pozitivna vrednost; svako posebno bivstvujuće je ono što mu se po njegovoj unutrašnjoj vrednosti priznaje. 136 Savršenstvo se ovde ne uzima u moralno-vrednujućem smislu, već u ontološkom. Kažemo: jela je savršenija od kamena, čovek je savršeniji od životinje; u oba slučaja radi se zapravo o jednoj višoj moći postojanja koje je izraz višeg načina delovanja bića. Zato govor u ontološkom smislu dobrog nema ništa s praktičnom korisnošću ili s onim što se pokazuje vrednim želje. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|