Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 170 li je praforma reči imenica ili glagol, znači pitanje: koji je izvorni karakter kazivanja i govorenja? To pitanje sadrži pitanje o izvoru i poreklu jezika. Šta znaci infinitiv? Modus infinitivus znači način neograničenosti, neodređenosti, način na koji neki glagol ispunjava i oglašava svoje ostvarivanje, značenje i pravac značenja. Kada apstraktnu formu glagola biti (sein) prevedemo u imenicu (biće, bivstvovanje, das Sein), imenica kazuje da to što se imenuje i samo biva. Bivstvovanje sâmo postaje ono što jeste. U spisu Uvod u metafiziku Hajdeger upozorava na tri korena koji se javljaju u grčkoj i latinskoj reči biti: (a) Najstarija i prava korena reč je es, sanskritski asus a što znači: život, ono što živi, ono što iz samoga sebe po sebi stoji i ide i miruje: ono što je samostojno (samostalno). Tome u grčkom odgovara einai, u latinskom esse; treba obratiti pažnju na to da se u svim indogermanskim jezicima javlja osnova st (estin, est, ist, jeste...). (b) Drugi indogermanski koren je bhû. Njemu pripada grčko fío, izrastati, vladati, od sebe samog dolaziti do stajanja (bdenja); prema uobičajenom tumačenju pojma physis to se shvata kao priroda, kao rastenje. Polazeći od izvornijeg tumačenja koje potiče iz razilaženja sa početkom grčke filozofije, to "rastenje" se pokazuje kao izrastanje, što se određuje polazeći od prisustva i pojavljivanja. Koren fi- dovodi se u vezu sa fa- u reči fainestai pojavljivati. Tako bi fisis označavao ono što prelazi u svetlost; fiein znači: svetleti, sijati iz-sijavati (pojavljivati se); istog korena je i latinski perfekt fui, fuo, nem. prezent bin, bist). (c) Treći koren javlja se u području menjanja germanskog glagola "biti": wes: starogermanski: wesan: stanovati, prebivati, boraviti. Odatle se obrazuje gewesen, particip wesend (održao se u an-wesend, ab-wesend). Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 171 Imenica das Wesen ne znači izvorno - Was-sein, već znači trajanje kao sadašnjost. Iz ta tri korena slede i tri određena značenja: (a) živeti, (b) izrastati i (c) prebivati. Ta početna značenja su se ugasila; održalo se neko apstraktno biti. Šta se može zaključiti? Poimeničavanjem glagola biti dobili smo neko ime koje imenuje nešto neodređeno; ta reč je prazna, i ima značenje nečeg što lebdi i što se rasplinjava 150 . Hajdeger bivstvovanje određuje spram (a) póstajanja (predstavnik ovakvog tumačenja bio bi Heraklit; istina je da kod Parmenida srećemo bivstvovanje (einai) kao davanje otpora postajanju, ali, o bivstvovanju onoga što biva obojica su, u suštini, govorili isto) kao i spram (b) privida 151 ; kao što pojavljivanje spada u sâmo ono što biva, tako u njega spada i privid uopšte. Privid nije ništa, ali, on nije ni neistinit. Privid je jedno od suštinskih područja našeg sveta. Tek u sofistici i kod Platona privid se smatra za puki privid, dobijajući pritom niži bivstveni rang, a bivstvovanje (kao idéa) podiže se do nekog nadčulnog položaja. Nadalje, Hajdeger bivstvovanje suprotstavlja (c) mišljenju (što je svojstveno i Platonu, Aristotelu, kao i filozofima s početka novog doba) i konačno, (d) trebanju (ovde imamo odsjaj onog poznatog odnosa bivstvujuće - dobro (ón – agathon) a što se ponovo sreće krajem XVIII stoleća). Bivstvovanje (Sein) i bivstvujuće (Seiende) razlikuju se kao istina i istinito, kao stvarnost i stvarno, kao realnost i realno. Ima mnogo istinitog, ali samo bivstvovanje istine ovog mnoštva je realno. Govor o "istinama" u pluralu je 150 Zato, treba se zamisliti i nad naslovom poznatog Hajdegerovog dela Sein und Zeit; zašto na početku njegovog naslova nema člana, a naslov počinje velikim slovom? Kako to delo prevesti: Bivstvovanje (Biće) i vreme, ili Biti i vreme? U srpskom jeziku te dvoznačnosti nema, ali u nemačkom jeziku, za one koji imaju osećaj za jezik, ona postoji, bez obzira na sve potonje interpretacije i izjave o "namerama". 151 Izrazom doxa označava se mnenje, ali isto tako i slava, ugled, pogled. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 172 iskrivljen i treba ga u filozofiji izbegavati. Isto tako, pogrešno je govoriti o realnostima ili svetovima. Isto tako, mora se razlikovati bivstvujuće i bivstvovanje. Bivstvujućih je mnogo, dok, bivstvovanje bivstvujućeg jeste jedno ma koliko se to bivstvujuće pokazivalo mnogooblično. Kod Grka nije jasna razlika između ón i eînai (to važi za Parmenida, ali i za Platona i Aristotela), dok je srednji vek davao prednost pitanju o ens naspram pitanja o esse. Sve to samo potvrđuje kako se ne može raspravljati o bivstvovanju a da se ne istraži bivstvujuće. Osnovno pitanje o bivstvujućem može se na izvestan način razumeti i kao pitanje o bivstvovanju jer bivstvovanje je istovetno u mnogolikosti bivstvujućeg, ali, sve vreme, ima se u vidu samo njihova razlika. To znači da ne treba tražiti neko jedinstveno "bivstvujuće" iza mnogolikosti svekolikog bivstvujućeg, jer to bi odmah značilo i potragu za jednom supstancijom, za jednim apsolutom ili bilo kakvim drugim temeljem jedinstva, a taj bi i sam morao imati bivstvovanje (Sein) – nego, pitati za ono što je u bivstvujućem shvaćeno kao ono naprosto ontički generalno. To je, međutim, bivstvovanje. Formalno uzeto, osnovno pitanje ontologije nije dakle pitanje o bivstvujućem, nego pitanje o bivstvovanju bivstvujućeg, tj. o bivstvujućem kao takvom (ens qua ens). Ovo pitanje počinje kod bivstvujućeg ali početak i smer pitanja nisu jedno te isto. Aristotel je, podseća Hajdeger, prvu filozofiju (prótē philosophía) razumeo kao nauku o òn hē ón. Prevede li se ovo doslovno, tad pitanje nije usmereno na bivstvovanje, već na bivstvujuće kao bivstvujuće, na bivstvujuće kao takvo. Ova klasična formula na prvi pogled pita o bivstvujućem a ne o bivstvovanju. Ali, kako ona misli bivstvujuće sâmo ukoliko je ono bivstvujuće, ona pita za njegov najopštiji vid i zato ova formula, može po rečima Hajdegera, preko bivstvujućeg da pogađa samo Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|