Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 161 pokazivalo mnogooblično, možemo se i složiti da se tu radi o jednom ozbiljnom i fundamentalnom ontološkom problemu. Međutim, sasvim je otvoreno pitanje da li je moguće sistematski sprovesti razliku između participa i supstancijalizovanog infinitiva. Grci to nisu činili. Platon u dijalogu Sofist 143 stavlja oba pojma jedan do drugog; bivstvovanje i bivstvujuće o kojima govori Hajdeger, Platon koristi sinonimno 144 . Bivstvujuće se misli i izgovara na više načina, ali uvek u odnosu na jedno i njegovu bivstvenu prirodu, premda ne uvek i jednoznačno 145 ; nešto se naziva bivstvujućim jer je bivstvo (ousia), ili zato što je stanje bivstva (pathe ousias), ili zato što je put bivstvu (hodos eis ousian), ili stoga što je nešto što se odnosi prema bivstvu (pros ten ousian), itd. Aristotel jasno pokazuje da se bivstvujuće izgovara na više različitih načina, ali uvek u odnosu na jedan princip, i to u odnosu na samo bivstvo (ousia). Svako drugo određivanje bivstva (a što se čini pomoću ranije navedenih kategorija) čini se po analogiji s obzirom na bivstvo. Videli smo da je evidentna dvosmislenost u shvatanju bivstva 143 Interesantno je usputno razmišljanje o tome kako su se kod Srba prvo s grčkog jezika u prevodu Miloša Đurića pojavili literarni dijalozi Platonovi kao što su Odbrana Sokratova, Kriton,Fedon, Fedar, Država, ali ne i par exccelance filozofski dijalozi: Sofist, Fileb, Teetet, Parmenid, Timej. 144 Vidno je da se problem ne može sistematski rešiti u ravni jezika. Za razliku od Platona (Sofist, 244a) i Aristotela (5. knjiga Metafizike), Dekart, Lajbnic i Kant imali su malo interesa za jezik; prva dvojica videli su ga kao instrument dok mu je treći posvećivao još manje pažnje (opširnije: Martin, G.: Allgemeine Metaphysik. Ihre Probleme und ihre Metode. W. de Gruyter, Berlin 1965, S. 10). 145 Jedna reč može imati više značenja: ona može biti univokna, analogna i ekvivokna, zavisi od toga da li ima samo jedno značenje ili više (a u tom slučaju značenja mogu biti međusobno povezana, ili potpuno nezavisna; uporediti: Sum. th., I, 13, 5) Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 162 (ousai) posledica dvosmislenosti koja leži u pojmu samoga bivstva koje se misli na dva načina: jednom kao bivstvo samo, konkretno, realno biće, drugi put kao bivstvo koje je bivstvo za neko bivstvujuće (a bez čega ovo poslednje uopšte ne bi moglo biti), forma. Dakle, budući da ni kod Grka nije transparentna razlika između on i einai (što važi kako za Parmenida, tako za Platona i Aristotela), treba još jednom podsetiti šta mi zapravo pod pojmom bivstvujuće, odnosno, bivstvujuće kao takvo (za koje se u novo vreme uvodi pojam bivstvovanja), mislimo. Nesporno je da upravo ovo pitanje povlači za sobom najveći broj teškoća i nesporazuma; iako istorija filozofija obiluje pokušajima da se odgovori na ovo pitanje, činjenica je da se ono mnogo puta samo "pomeralo u stranu" (u srednjem veku je biće (ens) dobilo prednost spram bivstvovanja (esse)), dok je ponekad, kao u XX stoleću, to pitanje izbijalo u prvi plan filozofskog mišljenja. Ako je subjektivni pojam bića, kao opšta činjenica svesti, nužni elemenat naše duhovne delatnosti, do teškoća dolazi kad se hoće rasvetliti objektivni smisao pojma bivstvujućeg. Jasno je da pojam bivstvujućeg ne možemo odrediti logički nekom realnom definicijom, jer sledeći pravila formalne logike, znamo da se pojam određuje uvek njegovim ograničavanjem i to s obzirom na neki drugi pojam a što se čini podvođenjem pod viši pojam (genus proximum) i navođenjem specifične razlike (differentia specifica). Pojam bivstvujućeg kao takvog, kao najopštiji pojam, ne može se podvesti pod viši rodni pojam, niti mu se može odrediti specifična razlika a to znači da se ne može dati logički precizna definicija pojma bivstvujućeg. Pojam bića, po shvatanju savremenih filozofa, jeste najjednostavniji i najopštiji pojam. Videli smo da već Aristotel smatra kako rodni pojmovi (gene) ne mogu biti bivstvo (ousia) jer su isuviše opšti i neodređeni te da kao takvi ne mogu nikad Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 163 biti subjekt predikacije, već samo predikati: u odnosu na bivstvo (kao supstanciju) oni mogu biti samo njegove akcidencije; taj stav je imao dalekosežne posledice u kasnijim tumačenjima hrišćanskih mislilaca te su najviši pojmovi Platonove filozofije (jedno i bivstvujuće) bili isključeni iz bivstva. Na osnovu ovog moglo bi se reći da je bivstvujuće ono poslednje za šta se može pitati. Međutim, to poslednje ne može se nikad definisati, jer definisati se može pomoću nečeg drugog što stoji iza onog što se traži, a iza bivstvujućeg ne stoji ništa. Ovo ne treba da čudi. Ono što je poslednje ne može se definisati već samo omeđiti, istaknuti spram drugog. Kad je reč o bivstvujućem kao bivstvujućem nema ničeg pored njega čime bi se ono moglo omeđiti. Moglo bi se odrediti samo pomoću njegovih posebnih momenata. Bivstvujuće in genere je možda nedohvatljivo ali ne i u pojedinim manifestacijama i zato se savremena ontologija nastavlja na prirodni, ne-refleksivni stav (što dolazi do izraza u filozofskim tumačenjima ovog problema kod N. Hartmana i M. Hajdegera). Ako se pojam bivstvujućeg ne može definisati, ostaje druga mogućnost: ukazati na različite načine primene termina bivstvujuće (a ovde, pre svega, bivstva). Opšti pojam bivstvujućeg, budući da je najjednostavniji, ne može biti rodni pojam pod koji bismo različite stvari mogli jednoznačno podvesti, te je on stoga višeznačni pojam koji drugim pojedinim rodovima bića pripada na analogan način, a što će reći: pojam bivstvovanja pripada svim stvarima, premda na različit način (Met., IV, 2). O bivstvujućem se može govoriti na apsolutan, ili uslovan (relativan, kontingentan) način: može se govoriti o supstancijalnom i akcidentalnom, o potencijalnom i aktualnom bivstvovanju. Svakoj od ovih klasa bića pripada bivstvo na drugačiji način. Izražavajući bivstvo neke od Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|