Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 134 izrađava se stavom: Omne ens est unum, odnosno, Ens et unum convertuntur. * Školski primer nacrta učenja o transcendentalijama nalazimo kod Tome Akvinskog, u njegovom spisu O istini gde se izlaže jedinstvenost pojma bivstvujuće (biće) 129 u odnosu na sve ostale pojmove: "Ono što razum (intelekt) zahvata prvo kao najpoznatije i na šta svodi sve ostale svoje pojmove (koji pripadaju biću), jeste biće. Stoga, sve ostale pojmove razuma treba shvatiti kao dodate (pojmove) pojmu bića. Ali, nemoguće je pojmu bića dodati nešto što bi po svojoj suštini bilo izvan njega, nešto tako, kao kad bi se akcidens dodao supstanciji (kao kad bi se rodu dodala razlika), jer svaka suština bitno je nešto bivstvujuće (odnosno, spada u biće). Zato biće ne može biti kategorija. Moglo bi se međutim reći: ako se pojmu bića nešto dodaje, onda se to čini u smislu isticanja nekog načina (modus) koji nije sam izražen rečju biće. To je moguće na dva načina: prvo, tako da taj način (koji dolazi do izraza) predstavlja neki poseban modus bića. Postoje različiti stupnjevi postojanja na osnovu kojih određujemo različite načine bivstvovanja; ti načini bivstvovanja shvataju se kao različite kategorije stvari. Na primer, pojam supstancije ne dodaje pojmu bivstvujućeg neku razliku koja bi bila dodatni momenat pojmu bivstvujućeg, nego, pojam supstancije označava poseban način bivstvovanja, tj. bivstvujuće u sebi (samostalno biće). To se odnosi i na druge kategorije. Drugo, ti načini bivstvovanja pripadaju uopšte svakom biću, a to je, opet, moguće na dva načina: ili uslovima mogućnosti sinteze a priori (Kant, I.: Kritika čistog uma, BIGZ, Beograd 1990, str. 130). 129 U ovom podužem navodu izrazi bivstvujuće i biće su ekvivalentni i upotreba jednom jednog a drugi put drugog pojma ima čisto stilske razloge. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 135 pripadaju svakom bivstvujućem kao takvom, ili pripadaju bivstvujućem na temelju njegovog odnosa prema drugom bivstvujućem. U prvom slučaju radi se o tome da se o biću iskazuje nešto pozitivno ili negativno; no, nema ničeg, što bi jednostavno pozitivno moglo da se izrazi i da se u svakom biću nađe kao njegova suština, na osnovu koje (suštine) se kaže ono što jeste. Na potvrdan način može se izraziti samo to da razlika spram bivstvujućeg leži u tome da se bivstvujuće izvodi iz akta bivstvovanja, a reč realnost izražava šta, odnosno, suštinu bivstvujućeg. Negacija koja sledi iz bića jeste nedeljivost; izražava se imenom jedno. Jedno je biće kao nešto nedeljivo. U drugom slučaju radi se o odnosu jednog i drugog. To je opet moguće na dvostruk način: jednom na temelju razlikovanja jednog i drugog i to se izražava rečju nešto (aliquid). Kao što se bivstvujuće označava kao jedno ukoliko je nedeljivo, tako se naziva (kao) nešto ukoliko se razlikuje od drugog. Drugi put, na temelju saglasnosti (convenientia) jednog bića sa nekim drugim a to je moguće samo u slučaju kad je nešto po svojoj strukturi usmereno na to da se podudara sa svim bićima. To je duša, koja je na neki način sve (kako Aristotel kaže u III knj. spisa O duši); u njoj su zajedno saznajna moć i moć težnje (vis cognitiva i vis appetitiva). Saglasnost bića i dobrog izražava se imenom dobro. Saglasnost bića i duše kao intelekta izražava se kao istina" (de veritate, q. I, a I). Podudarnost bivstvujućeg s moći težnje izražava reč dobro (bonum), a to potvrđuje i početak Aristotelove Etike: "Dobro je ono za čim sve teži"; podudarnost bivstvujućeg s umom izražava reč istina (verum); naime, svaki saznajni proces postiže svoj cilj tako da čovek kao nosilac spoznaje stvara nalik na spoznati predmet. To nalikovanje je uzrok saznanja. 5.1.3.1. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 136 Ako se biće označava kao jedno 130 , koje svakom biću (odnosno, bivstvujućem) pripada, time se označava njegovo formalno svojstvo da ne može biti deljivo. Jedinstvo ovde treba razumeti na transcendentalni način, jer se tu radi o jedinstvu bivstvujućeg kao takvog, tj. bivstvujuće je jedno, ukoliko bivstvuje. To što je jedno, može se, ali ne na jednostavni način sklopiti, jer ako je iz delova nije jedno; međutim moglo bi se ono razumeti ne tako što bi se reklo da svako šta ima svoj deo već da svaki deo ima svoje sopstveno bivstvovanje pa da potom ti delovi posebno bivstvujući ulaze u sklop jednog (Bivstvovanje ruže kao takve i bivstvovanje njene crvene boje pripadaju jednom bivstvujućem - crvenoj ruži). Ovde se radi o onom poslednjem jedinstvu koje je nedeljivo, jer deljivost bivstvujućeg (trascendentalno mnoštvo) uvek pretpostavlja jedinstvo. Tako se jedinstvo može razumeti kao forma koja u slučaju svakog pojedinačnog bivstvujućeg mora imati određeno ispunjenje, i to ne kao forma bivstvujućeg, već kao forma bivstvovanja kojem izvorno pripada i time se razlikuje od bivstvujućeg (ens) stvari (res) ili nečega (aliquid). Svako biće odnosi se prema svesti, tj. prema svesnom biću. U tom odnošenju nastaju nova stanja (passiones, pathe) bića (tj. bivstvujućeg). Kao prvo, biće se može odnositi prema razlikujućem mišljenju. Tako nalazimo jedinstvo kao objektivni osnov samog bića, a iz kojeg sve drugo proističe. Aristotel kaže: "Jednim se naziva ili ono neprekidno, ili nedeljivo, ili stvari kojima je jedna te ista odredba biti, kao piću i vinu. Ako je kao neprekidno onda je jedno mnogo, jer ono što je neprekidno deljivo je u beskonačnost" (Fizika, 185b). 130 Uobičajeno je da se kaže: jedno; ali, tu se zapravo radi o svojstvu, dakle, o jedinstvu, odnosno, jednosti. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|