Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 119 transiens 111 . Prelazak iz potencije u akt, stalni prelaz ka jednom krajnjem aktu, naziva Aristotel kretanje (kinesis, lat. motus) (to dynamei ontos entelecheia he toiouton) (Fizika, 201a 10); kretanje nije neka mirujuća potencija, već potencija koja prelazi u akt koji ne znači neki kraj već potenciju za dalje ostvarenje. Potencijalnost koja prelazi u aktualnost nije neko ne- bivstvovanje; ona je između bivstvovanja i nebivstvovanja, odnosno jedno i drugo istovremeno. Tako, potencija nije neko "moguće bivstvovanje" već pre "mogućnost da se bude". To šta nešto stvarno jeste ili bi moglo biti jeste in actu odnosno in potentia, aktuelno, ili potencijalno. Aktualno i potencijalno, stvarno i moguće bivstvovanje izražavaju način bivstvovanja nečega. Drugim rečima: akt i potencija su nazivi za načine postojanja po sebi uopšte, a koji se pripisuju određenom, pojedinačnom bivstvujućem. Istovremeno, treba imati u vidu da pod kretanjem koje ovde pominjemo Aristotel ne misli samo na napredovanje, prelaženje iz jednog mesta u drugo, već ima u vidu svaku promenu, promenu iz potencije u akt i razlikuje četiri vrste kretanja: (a) promenu kvaliteta (alloiosis, lat. alteratio), (b) promenu kvantiteta, povećavanje i smanjivanje (auxesis, ili phthisis), (c) promenu supstancije, tj. nastajanje i nestajanje (genesis i phthora) i (d) promenu mesta (phora) (Fizika, 201a 11-15). U Metafizici (1069b 9- 14) Aristotel umesto pojma kretanja koristi (opštiji?) izraz metabole i ukazuje na promenu onog šta supstancije kao na "jednostavnu promenu" (metabole haple) i ovu promenu izdvaja u odnosu na druge promene. S druge strane izraz kinesis ograničava se na ostale tri vrste ne-supstancijalnih promena: prema mestu, prema uvećavanju i prema 111 Vries, J. de: Grundbegrieffe der Scholastik, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1983, S. 12-13. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 120 umanjivanju (Phys., 192b, 14-15). Kada je reč o nužnosti (lat. necessitas) nužno je ono biće čija kontradiktorna suprotnost nije ni misliva ni egzistentno moguća. U tom smislu govori se o logičkoj, fizičkoj, psihičkoj, metafizičkoj i moralnoj nužnosti. Suprotnost nužnom je slučajno biće. Ovo je takvo biće koje može i ne biti, ili može biti ili ne biti ovo ili nešto drugo. Pojam slučajnosti (contingens) u sholastiku dolazi iz Boetijevog prevoda Porfirijevod spisa Isagoge. Tim pojmom Boetije prevodi dve različite stvari jednom reč symbainein, drugi put endechesthai. Ako pojam symbainein označava kod Aristotela čistu činjeničnost, a ne modalitet, njime se još ne isključuje i nužnost; drugi pojam (endechomenon) je modalni pojam kojim se ne označava ni čista mogućnost ni dvostruka mogućnost već samo to da je moguće da nešto bude i ne bude (possibile esse et non esse). Ova dvoznačnost pojma kontingencije prešla je i u sholastiku 112 . U sholastici kontingencija je kontradiktorna suprotnost nužnosti i nužnost tu znači "ono što ne može biti ne-biće" (quod non potest non esse) i njegova kontradiktorna suprotnost je ono slučajno, kontingentno, ono što može biti ne-biće (quod potest non esse). 5.1.2. Ako se ousia razumeva kao "bivstvujuće koje ima poseban smisao", to može značiti da bi ono u posebnom smislu moglo biti i nešto drugo, a koje bi se takođe moglo odrediti kao bivstvujuće. To znači da bivstvujuće (on) ima različiti smisao, poseban i neki drugačiji (koji nije poseban), a da je pritom bivstvo (ousia) identično s bivstvujućim tek u jednom posebnom smislu a što ima za posledicu otvaranje 112 Vries, J. de: Grundbegrieffe der Scholastik, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1983, S. 59-60. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 121 pitanja: kako pitanje o bivstvujućem kao takvom vodi pitanju o smislu bivstvovanja. Kada se govori o bivstvu uočava se kako taj pojam možemo primenjivati kako na čulne stvari tako i na duhovnu realnost; uočava se da postoji forma čije bivstvovanje nije poput bivstvovanja prostornih stvari, niti je unutar njih stvorena, već da čak ima samostalnu stvarnost i stoga se s mnogo opravdanja može postaviti pitanje: da li uopšte postoje nekakve "oblikujuće" forme, i šta bi zapravo one mogle biti? Nadalje, možemo se pitati: kako se međusobno odnose suprotstavljeni parovi: forma - tvar (materijal), i forma - duh? Kako se odnose duh i forma? Konačno, da li se samo za ono što je predmetno stvarno može reći da je samostalno biće, ili to važi i za idealne predmete? Sa ovim poslednjim povezano je i pitanje koje se javlja u raznim oblicima: ako se pojam bivstvo (ousia) javlja u strogom smislu i kao pojedinačno biće, kao individuum, šta u tom slučaju znači individualnost i označava li taj pojam u svim oblastima bivstvovanja isto? U ovom poslednjem pitanju sadržano je još jedno: ako pojam "individuum" u različitim oblastima ima različit sadržaj, ako dakle reč kao što je bivstvujuće (on) ili bivstvo (ousia) ima jedan nepromenljiv i u isto vreme jedan promenljiv vid postojanja, može li se tada taj prvi vid postojanja razumeti kao jedna prazna forma koja u različitim oblastima bivstvovanja ima različit sadržaj? Ili je, možda, to nepromenljivo postojanje samo neko "prazno mesto" otvoreno za ispunjavanje različitim sadržajima, kao što je to slučaj u odnosu roda i vrste? Kao prazne forme mogli bismo označiti stvar i osobinu stvari; u tom slučaju stvar jeste prvo bivstvo, jeste samostalno bivstvujuće koje ima sopstveno bivstvovanje i suštinu i koje, na osnovu toga što ima suštinu može delovati i trpeti delovanje. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|