Republika srbija privremene narodna skupština stenografske belešKE

Mislim da ovim zakonom se daje veliki doprinos da će se ti ciljevi i postići i ono što mislim da na kraju treba istaći, da svi oni koji su ovim zakonom obuhvaćeni, mogu biti sigurni da će na osnovu ovog zakona kao leks specijalisa dobiti ono što zaslužuju, a to su normalni uslovi, komforni uslovi za život, a samim tim, i uslovi da mogu da nastave svoj rad, svoj posao, koji je jako odgovoran i delikatan. Zahvaljujem se.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem, kolega Jovanoviću.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Despotović.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Zoran Despotović. Izvolite.

ZORAN DESPOTOVIĆ: Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS pokušava da vam pomogne da ove predloge zakona koji se donose po hitnom postupku budu pregledniji i precizniji.

Dolazim iz sredine, koja je pre svega devastirana, a pogotovo zaboravljena i zapostavljena od Vlade Republike Srbije, u svakom smislu reči.

Vidim da se neke kolege u načelnoj raspravi zahvaljuju gospođi Mihajlović kako su urađeni putevi širom Srbije, i rekonstruisani, 200 kilometara autoputa i slično. Dobro je to, podržavamo sve to što je urađeno do sada, ali malo više treba krenuti tim putevima i da se vidi kako ljudi žive u tim malim, recimo, sredinama.

Pozivam vas da krenete i obiđete, ne samo puteve Raške oblasti, nego, to je, Prijepolja, Priboja, Sjenice, Nove Varoši, već i građane tih sredina, da se uverite kako oni žive. Tačno je da putevi spajaju ljude, i Srbiji trebaju putevi, ali moramo priznati, da što su nam putevi sve bolji, sve manje ljudi ide tim putem, a i ako idu, idu samo u jednom pravcu, jer povratnu kartu ne uzimaju.

Šta ljude tera na taj put u jednom pravcu? Ništa drugo nego loš životni standard, fabrike zatvorene, novih radnih mesta ni na vidiku, a jedini vidik im je, nažalost, zapad.

Svesni činjenice da se od ovih obećanja ne živi, jer naravno, ako imamo rešeno pitanje putne i železničke infrastrukture, da ćemo privući strane investitore, negde da. Ali, učinite napor da bar jedan investitor uđe u pomenute opštine Raške oblasti. Pomozite tim opštinama, jer građani su vam, gospodo, dali najviše poverenja, mislim na SNS, i zato imate i obavezu da im na neki način to i vratite.

Još jednom vas opominjem da ne zaboravite da Srbija nije do Zlatibora i učinite nešto da princip ravnomerni regionalni razvoj mora biti u celoj Srbiji i biti jednak. Zahvaljujem.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem, kolega Despotoviću.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Izvolite, Dubravko Bojić.

DUBRAVKO BOJIĆ: Dame i gospodo narodni poslanici, prvi stav člana 2. na koji sam podneo amandman glasi – realizacija projekta predstavlja opšti interes od značaja za jačanje sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Odmah da se razumemo, SRS se zalaže za jačanje sistema nacionalne bezbednosti, ali mi smatramo da ovaj model ima smisla samo ako se odnosi i na druge ugrožene kategorije kakvi su recimo, rudari, radnici u zdravstvu ili obrazovanju.

Ovo što vi predlažete ovim zakonom odnosi se na sistem bezbednosti u užem operativnom smislu. Bezbednost ne čine samo poslovi, organi i službe koje se bave nacionalnim, vojnim, javnim i obaveštajnim poslovima, već i mnogo čega još.

Za potrebe realizacije ovog projekta potrebna je puna koordinacija još nekoliko ministarstava, rad državnih organa i po horizontali i vertikali vlasti.

Zakon je tek u razmatranju, a već se oseća izvesna neusaglašenost između pojedinih aktera, tj. učesnika u ovom projektu, o čemu su moje kolege već nešto i govorile.

Vi možete da rešite ovim projektom samo delić ukupne državne politike segment nacionalne bezbednosti. Šta je sa drugim ugroženim kategorijama? Da budemo iskreni, sektor bezbednosti je i u socijalizmu bio donekle povlašćen. Imali su svoje činove, svoje rangove, svoja odmarališta, svoje školstvo, svoje zdravstvo, beneficirani radni staž, bolje plate.

Da završim još jedom, SRS ne spori potrebu izgradnje ovih stanova, samo da se model proširi i na druge kategorije. Hvala.

PRDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Kolega Aleksiću, vi želite po amandmanu. Izvolite.

MIROSLAV ALEKSIĆ: Zahvaljujem predsedavajući.

Podržavam obrazloženje i amandman prethodnog govornika jer je na tragu onoga o čemu sam i ja ovde govorio sve vreme, ali pošto su me ovde neki prozivali da sam pobegao, da nisam hteo da čujem šta govore o meni, naravno da nisam i nemam nikakav problem da sam stojim ovde i sam polemišem sa svima vama, jer je istina jedna i od nje ne može da se pobegne. Dovoljan sam i ja jedan da odgovorim na sve laži koje iznosite tokom današnje rasprave.

Ministar je rekao da sam ja u svom izlaganju bio kontradiktoran pa bih prosto da tu situaciju razjasnimo. Ja sam govorio o tome da je cena stana sa kojom je BK grupa izašla 550 evra sa PDV za sve građane Republike Srbije, da je cena kojoj ste pripadnicima snaga bezbednosti ponudili kao subvencionisanu cenu 500 evra.

Dakle, kako je moguće da država subvencioniše stanove i prodaje po istoj ceni kao privatni investitor? Zašto ti stanovi nisu 380 evra koliko je najavio predsednik Vučić? Dakle, to je pitanje. A da li treba dati drugima? Naravno da treba dati, ne samo pripadnicima snaga bezbednosti, nego i zaposlenima u zdravstvu, obrazovanju, ustanovama kulture, socijalnoj zaštiti, itd.

Što se tiče kontradiktornosti ministre, najveća kontradiktornost u stvari dolazi od vas samih, predstavnika Vlade Republike Srbije. Gospođa Mihajlović koja je ovde predlagala zakon je rekla da će da se sagradi 1.578 jeftinih stanova za pripadnike snaga bezbednosti.

Juče u ovoj istoj skupštini, gospodin Nebojša Stefanović je rekao da će se sagraditi 5.203 stana i ja sada ne znam ko govori istinu, a ko ne govori istinu, a to treba da znaju i građani Srbije.

Dalje. Juče je ministar Stefanović rekao da ako treba više, gradićemo za sve. Ok, zašto onda ne prihvatite ovaj amandman ako već prihvatate da gradite, iako vam ništa ne predstavlja problem da li gradite 1.500 ili 5.000 stanova, onda hajde gradimo za sve, dajte ljudima barem jeftine stanove, ali ne po 500 evra kolika je tržišna vrednost stana, nego 380, naročito iz razloga što se u opštini Čukarica, lokacija Makiško polje, nalazi livada. Dakle, te zgrade koje tamo budete sagradili, verovatno će tu krenuti početna stanica metroa Siniše Malog, za koga ste u kampanji pred beogradske izbore delili karte, pa će pripadnici snaga bezbednosti imati povlašćene karte da krenu sa tih lokacija, zamišljenim metroom Siniše Malog i karti koje su tada kupili. Zahvaljujem.

(Dragana Barišić: Nisi sam što si mnogo jak, nego te napustili svi.)

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Kolega Orliću, omogućiću vam pravo na repliku, ali pre toga, gospodine Aleksiću, maločas ste sami pokrenuli inicijativu da govorimo o onome što je tema i što je tačka dnevnog reda. Napravili ste kraću pauzu, ostavili karticu u poslaničkoj jedinici i održali konferenciju, vratili se i nastavili tamo gde ste stali onog trenutka kada ste izašli, a mi smo prešli na sledeći član.

Nisam želeo da vas prekidam i da vam uskratim pravo da govorite, ali ste najmanje u ovom trenutku govorili o amandmanu koji je podneo kolega Dubravko Bojić, osim što ste rekli da podržavate.

Kolega Orliću, izvolite.

VLADIMIR ORLIĆ: Hvala lepo.

Ko je dovoljan sam, ko nije, u to neću da ulazim, ali izgleda da je neko, baš kao što je to uradio Vuk Tadićev Jeremić, ili kad kupi dve poslaničke grupe, opet nema dovoljno, bar ne dovoljno za odgovarajući utisak.

Zašto stanovi, pitanje, nisu 380 evra? Zato što ih je previše izgradio i Boris Tadić i Vuk Tadićev Jeremić po toj ceni. Toliko ih je izgradio po to ceni da ništa nije ostalo za druge.

Da se malo uozbiljimo, kada bude neko umeo bolje, onda ima pravo da kritikuje ono što se dešava danas. Pošto nikad nije umeo bolje, ako promil ljudskog dostojanstva ima, može samo da ćuti, da klima glavom i da konstatuje da se nešto dobro dešava za nekog u ovoj zemlji, hajde biću pristojan pa da to konstatujem i da se ne pravim nešto mudriji politički ili bilo kako, nego što jesam.

Pet stotina evra je procenjena maksimalna cena. Da li će da bude 450? Ne zna bolje nego ja onaj ko to sada ovde pominje. Da li će da bude tih 380? Opet ne zna bolje nego ja onaj koji to sad pominje, ali zna da mora nešto da kaže i opet mora da pomene SNS i Aleksandra Vučića i da se pravi da nije razumeo da je ovde rečeno – izgradnja se vrši u fazama, da se pravi da nije razumeo ni šta znači ta maksimalna cena, ni da tih hiljadu i nešto predstavlja prvi korak, a da će biti više. Ništa se ne brinite. U vreme kada Srbija stiče i stvara, ima odakle, pa će biti. U vreme kada je grcala u dugovima i dubiozi, u to slavno vreme kojeg želite da se ne sećamo, tada nije mogla.

Što se tiče Makiša i metroa, razumem da boli, razumem da boli, pa bar jednako koliko boli „Beograd na vodi“, bar jednako koliko boli svaka fontana koju neki pominju, jer i taj Makiš, odnosno taj metro, jednako je jako svedočanstvo njihove nesposobnosti to što su nekada samo pričali, a i o metrou je pričao Dragan Đilas takođe, danas je realnost.

Kada smo kod Dragana Đilasa, da ne bude da se ovde laže, neka me demantuju i neka kažu koga su vodili, na čijem se čelu nalazili i Boris Tadić i Vuk Tadićev Jeremić i Dragan Đilas od 2006. na ovamo, da se slučajno ne ispostavi da i o tom izveštaju, koji sam tvrdi da su oni lopovi, ipak mi govorimo istinu. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Izvolite.

MARIJAN RISTIČEVIĆ: Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da je važnije graditi u državi nego njome vladati, i to ova vlast čini i to treba pozdraviti. Ja ne razumem one koji ništa nisu gradili da prigovaraju na izgradnji stanova koji, uzgred budi rečeno, mogu da pokrenu, odnosno da uvećaju rad građevinske industrije. Očigledno je da će neko prodati ciglu, crep, pesak, šljunak, armaturu itd. To je i te kako od značaja i time će porasti BDP u ovoj zemlji.

Ne razumem one koji su trošili na džeparac mesečno stan od 50 kvadrata. Vuk Jeremić potomak imao je džeparac, koji mu je određen telefonskom sednicom, a kojih je bilo 500 za vreme njihove vladavine, 25.000 evra, džeparac od Vlade. Znači, stan od 50 kvadrata. Vuk Jeremić potomak, koji je aktivno učestvovao u izgradnji kosovske nezavisnosti, kroz ono ne obavezujuće mišljenje, je za pet godina svoje vladavine, zajedno sa Tadićem, ali isključivo on, potrošio na putovanja avionom 3,5 miliona evra ili 1.004 stanova po 50 kvadrata. Znači, bitnije mu je bilo da spava u apartmanima od 1.200 evra, da za jedan let potroši 70.000 evra. Bitnije mu je bilo da potroši pare od države, nego da nešto izgradi. Bitnije mu je bilo da ima stan od milion evra, nego da za taj stan neko dobije 25 ili 40 stanova. Ne razumem prigovore. Ja mislim da je njihov osnovni prigovor sledeći – oni nama zameraju što preko noći ne rešimo sve probleme koje su oni ostavili. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem, kolega Rističeviću.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić, po amandmanu.

(Miroslav Aleksić: Replika.)

Na čije izlaganje želite repliku?

(Miroslav Aleksić: Želim da odgovorim gospodinu Rističeviću.)

Prethodnog govornika? Gospodina Rističevića, spomenuo je vas?

(Miroslav Aleksić: Pomenuo je stranku.)

Koje stranke, izvinite?

(Miroslav Aleksić: Narodna stranka.)

Parlamentarna stranka?

Možete po amandmanu da govorite.

(Miroslav Aleksić: Zašto?)

Zato što nemate osnova za repliku.

Da li želite da govorite po amandmanu?

(Miroslav Aleksić: Želim repliku.)

Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović, po amandmanu.

Izvolite.

MILIMIR VUJADINOVIĆ: Hvala, predsedavajući.

Predlažem da se amandman ne prihvati, ne zato što je on loše napisan ili što je ne daj Bože zlurad, nego prosto sve je u članu 2. prilično jasno.

Za razliku od nekih drugih, kao ovog sadašnjeg kolege kome niste dali reč, ako pogledate neke druge amandmane, npr. još počevši od naslova, pa preko člana 1, uočićete ili da se radi o elementarnom neznanju ili da se radi o zloj nameri. Ja bih rekao pre da se radi o nekoj veoma lošoj i zloj nameri prema pripadnicima snaga bezbednosti, jer predlagati, kako kaže npr. u članu 1, vraćam se opet da bismo objasnili, da se određuju kriterijumi za izgradnju stanova za nezaposlene kojima je prestao radni odnos. Tačno je da su oni napravili 200.000 nezaposlenih u Srbiji. Ovim ih još dodatno vređate, jer ko u Srbiji može uzeti kredit, pozajmicu, bilo nešto drugo u banci ako nije zaposleno lice.

Tu je jasno da se radi ili o neznanju ili o zloj nameri, ali mislim da je ipak u pitanju zla namera, odnosno zamagljivanje ili, ako hoćete, na kraju krajeva, uzimanje jeftinih političkih poena na nekim osnovnim životnim pitanjima kada su u pitanju opet pripadnici snaga bezbednosti.

Cena nije važna. Videli ste to na primeru u 2011. godini kada je tadašnji premijer Cvetković, pod palicom Borisa Tadića, uzimao onaj famozni kredit u septembru od 7,5% da bi povećao plate i penzije pred izbore u maju 2012. godine.

Ono što je još čudnije, uvek kada govore iz poslaničke klupe, govore u množini „mi“, „naši amandmani“, pa sedi čovek sam danima ili on ili niko drugi. Teško je tu razaznati ko su to „oni“, na šta se odnosi to „mi“, kojoj partiji pripadaju, ko su lideri njihovih partija, tako da molim vas i o tome povedete računa ubuduće. Amandman svakako da odbacimo. Hvala vam.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Izvolite.

ALEKSANDAR VULIN: Znate, ovaj projekat pomoći svim pripadnicima struktura bezbednosti je osmislio predsednik Vučić i insistirao na tome da moramo da nađemo mehanizme da svim pripadnicima bezbednosnih struktura pomognemo, da im život učinimo lakšim i da im pokažemo koliko smo zahvalni za to što rade. Mogli su to i pre njega da urade drugi predsednici Republike, drugi vrhovni komandanti. Napamet im nije palo, a živeli su u ekonomskom smislu u boljim vremenima za Srbiju, u vreme kada su bili miljenici celog sveta, kada su se zaduživali za šta hoćete. Mogli su jedan kredit da uzmu i za ovo, ne bi im bio ni prvi, ni poslednji. Nisu hteli da ga uzmu. Sada slušate kako smatraju da ovo treba proširiti na čitavu Srbiju, svi to treba da dobiju, ali sa druge strane, nije loše da osudimo ovaj zakon, da je on loš, da je dužničko ropstvo itd, ali neka ga uzmu svi u drugoj ili trećoj rečenici.

Znate, postoje određene specifičnosti zašto baš pripadnici bezbednosnih struktura. Znate, oni imaju i beneficirani staž sa nekim razlogom, jer rade posao koji je ne manje odgovoran od bilo kog drugog posla, ali je specifičan i zbog te specifičnosti ima određene privilegije, baš kao što ima određene teškoće, i to je lako razumeti. Samo ako nećete, samo ako mislite da sad treba da svađate pripadnike bezbednosnih struktura sa svim drugima, kao oni uzimaju nešto od vas. Oni će ovo platiti, platiće manje, biće daleko povoljnije nego što je bilo na tržištu, ali će učestvovati u tome. Država će pomoći i oni će učestvovati u tome.

Nemojmo da pravimo stalnu podelu u našem narodu, stalno da ih svađamo, stalno da okrećemo jedne protiv drugih. Nema razloga. Ovo se radilo i ranije, samo sada konačno imamo čoveka koji vodi državu, koji ima osećaja i razumevanja za one kojima je pomoć potrebna i hoće da im pomogne.

S jedne strane govorite – odlaze iz vojske, odlaze iz policije, a kad hoćemo da nađemo načina da ne odu iz vojske i policije, onda kažete – to je neprihvatljivo, to ne treba raditi.

Ovo je deo paketa i tako ga treba doživljavati. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem ministre.

Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

GORDANA ČOMIĆ: Zahvaljujem.

Koristim vreme poslaničke grupe Demokratske stranke.

Za par pitanja koja se tiču vrste propisa i akata kojima će se po ovom zakonu, a vidi se po amandmanima koji su stavljeni od strane vladajuće većine i opozicije, da su neka pitanja nejasna, od toga šta će biti sa nezaposlenim, preko onih koji su u drugim strukturama, naravno, stav i gledište svakog od poslanika, s pravom da procenjuje da li i kako treba menjati član 2. ili ne.

Moje pitanje se odnosi na vrstu akata i propisa kojima će se regulisati pravo otuđenja nekretnine kupljene pod ovakvim uslovima, prava vlasnika nad nekretninom u slučaju raskida radnog odnosa, disciplinskog postupka ili bilo koje druge procedure kojom on ili ona prestaju da budu pripadnici snaga bezbednosti, obaveze države u ugovornim odnosima na osnovu liste, kako smo čuli, koja će biti – ko se prvi prijavi, on ima pravo na stan. Dakle, prvih 1.578.

Dalje, kojim aktom, propisom Vlade Republike Srbije se definišu međusobne obaveze pripadnika koji je konkurisao i Vlade Republike Srbije i šta se dešava u slučaju da neko od njih prekrši bilo koji član ugovora?

Zašto je važno da znamo kojim aktima i propisima će ovo biti regulisano? Zato što nije uobičajen kupoprodajni ugovor nekretnine ugovora sa bankom, jer učestvuje Vlada Republike Srbije budžetom svih nas.

Apsolutno ne sporim ni želju Vlade Republike Srbije da okući pripadnike snaga bezbednosti, ne sporim ni fazu od 1.578 do 5.003, pa za desetak godina i do 15 hiljada, sporim da se propagandom pokriju važna pitanja koja se tiču otuđenja nekretnine, međusobnih prava i obaveza i situacija kojom će bilo kojim aktom biti predviđeno u ugovoru koji će budući pripadnik snaga bezbednosti sklopiti, šta u slučaju da njegovo pripadanje snagama bezbednosti prestaje?

Zašto je to važno? Zato što nije ovo prvi put da imamo ideje ovakve vrste. Svaki put je dobrodošlo. Nije prvi put ni da imamo vrstu subvencije kada je u pitanju kupovina nekretnine i namera da se ljudi okuće. Ali, jeste prvi put da se cela rasprava predstavlja da se ima ćutati o tome jer je super i ko god nešto pita, taj je državni neprijatelj broj jedan. To malo unosi senke sumnje na zaista kvalitetna rešenja ovog zakona.

Pažljivo prateći amandmane, uključujući i ovaj koji podrazumeva status i nezaposlenih lica ili pravo na proširenje, ne zagovaram ali samo pratim, znači, po sadržaju amandmana vidim da većini poslanika u našoj Skupštini, većina članova nije dovoljno jasna, nije dovoljno dobra i žele da je poprave.

Moja namera je da bez podnošenja takvih amandmana dobijem odgovor na pitanje koja akta rešavaju ova pitanja – otuđenje nad nekretninom, promena statusa zaposlenog, promet te nekretnine u pravnom sistemu Srbije, da li postoje specijalni uslovi ili ne ili je sve predmet ugovora? Ako jeste, kako se pravi ugovor između banke, pripadnika snaga bezbednosti i nadležnih u Vladi Republike Srbije? Ko pravi? Da li Ministarstvo unutrašnjih poslova za jedne, Ministarstvo odbrane za druge, Vojska Srbije za treće, četvrta ili peta pripadnici snaga bezbednosti za njih?

To je važno, ako s pravom želimo da pružimo nadu pripadnicima bezbednosti da će budžetom svih nas biti omogućeno da se okuće neki od njih. To proizvodi pravne posledice i bilo bi dobro ostaviti kakve van svake sumnje. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Hvala gospođo Čomić.

Pravo na repliku, ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

ALEKSANDAR VULIN: Samo kratko.

Član 8. stav 7: „Ministarstvo nadležno za poslove finansija bliže propisuje uslove pod kojima se vrši raskid kupoprodajnog ugovora, kao i način utvrđivanja i isplate tržišne cene preostale vrednosti“. Šta nije jasno?

Potpuno je jasno koje ministarstvo će to da radi. Ono će odrediti na koji način će to da radi. Evo, samo da vam kažem da to nije nikakva usamljena praksa. Na primer, kada upišete Vojnu akademiju, vi ste dužni da određeni broj godina nakon završetka Vojne akademije provedete u redovima Vojske Srbije. Ako to ne uradite, platićete ugovornu kaznu, mogu slobodno tako da kažem, zato što niste proveli određeni broj godina na mestu na kome ste trebali da bude. Dakle, nije ništa neobično, nije ništa novo. Postoje vrlo jasna pravila. Država je uložila u vas kroz školovanje, vi ste dužni da joj to vratite. Ako ne vratite vremenom, vratićete novcem.

Tako je i ovde. Država je uložila u vas tako što vam je dala stan ispod svake tržišne cene. Ako ne vratite državi vremenom u kome ćete provesti, jer ona želi da budete tu, ne želi da ostanete bez posla, želi da radite, da budete u bezbednosnim strukturama, a ako to ne uradite, bićete dužni da u skladu sa rešenjem Ministarstva finansija doplatite do pune tržišne cene. Šta je tu sporno? Potpuno je logično.

Imam i druge primere, ali, ovo piše u članu 8. stav 7, tako da mislim da nemamo o čemu da raspravljamo. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Hvala ministre Vulin.

Reč ima Gordana Čomić. Izvolite.

GORDANA ČOMIĆ: Da piše, ministre, ja ne bih pitala. Ne piše apsolutno ništa. Ili vi ne slušate pažljivo pitanje?

Dakle, ja vas pitam za prirodu propisa kako će biti raskidanje ugovora i kako promet? I to je boljka svih vlada koje sam i podržavala i kojima sam bila opozicija. Nemate podzakonski akt, ne znate kakva će biti priroda ugovora, ali znate da je super. To je, ministre, neozbiljno. To je s veseljem komentarisati pitanje koje uopšte niste čuli.

Vi u ovom trenutku nemate pojma kako će Ministarstvo finansija… Narodni poslanici kažu – imamo pojma. Ja ću pitati narodne poslanike, pošto pretpostavljam da oni imaju pojma, ali ovde je dužan ministar da mi odgovori.

Dakle, bez podzakonskog akta ili bez vašeg detaljnog znanja o prirodi kojom se stavlja u pravni promet nekretnina ili se raskida ugovor, može da ostane samo arogancija da čitate član zakona koji smo svi pročitali, a to ja nisam pitala. Ja sam pitala – kako će to da se uradi? I to je paradigma ove rasprave. Vi tvrdite svima nama, bez toga da znamo kako će se to uraditi, da će to biti super. Ja pitam – kako će se to uraditi, a vi mi ponavljate da će biti super. Pri čemu gubite iz vida da sam ja neko ko ovo pita zato što želim da bude super. Ali je nedostojno skupštinske rasprave govoriti – to će urediti Ministarstvo finansija. Ja to vas nisam pitala.

Ja sam vas pitala – kako će se urediti? Ja sam vas pitala – na koji način ćete rešiti eventualne probleme koji proističu iz ulaganja zajedničkog novca svih nas u opravdano ulaganje i okućiti pripadnike snaga bezbednosti? Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Hvala gospođo Čomić.

Ministar Vulin ima reč.

ALEKSANDAR VULIN: Znate, po ovoj logici treba ukinuti sve podzakonske akte, nijedno ministarstvo ništa ne treba da donese, nego da svaki zakon do detalja reguliše svaku odluku. Za šta onda služe ministarstva? Ministarstva imaju pravo da donose pravilnike. Ministarstvo finansija će doneti odgovarajući pravilnik. Polazi se od elementarne pretpostavke, od elementarnog načela da se utvrđuje šta je tržišna vrednost stana, to će utvrđivati poreska uprava, a razliku između ove i tržišne vrednosti regulisaće Ministarstvo finansija pravilnikom, na koji način će doći do plaćanja eventualnog penala koji mi naravno ne želimo da se dešava. Ali, to član 8. stav 7. jasno kaže i vrlo precizno to određuje.

Ne piše u ovom zakonu na koji način će Ministarstvo finansija doneti pravilnik. Zna se da ima pravo da donese pravilnik i doneće pravilnik. I ne znam kako bi se sad zakonom svaki pravilnik uređivao? Onda ne bi trebali pravilnici, ne bi trebale uredbe koje Vlada donosi, nego bi sve rešavali zakonima.

To se jednostavno ne radi. Kao što znate, za zakone je dobro da ne budu opterećeni prevelikim brojem normi, ako je ikako moguće, naravno. Postoje stvari koje se jednostavno sprovode na ovaj način, kao recimo do sada Vojska Srbije je imala pravilnik, ima još uvek, na osnovu koga se dodeljuju stanovi. Pa, ne mislite valjda da je u Zakonu o Vojsci predviđeno kako se to radi, nego je regulisano odgovarajućim pravilnikom i to funkcioniše, kao što vidite da funkcioniše. Hvala.