Slivija Federiči

Uporedo s tom novom „društvenom naukom“, razvila se i internacionalna debata o administriranju javne pomoći, koja nagoveštava savremene debate o socijalnoj državi. Da li treba pomoći samo one koji su nesposobni za rad, koji se tu nazivaju „opravdano siromašnim“, ili treba pomoći i „telesno sposobne“ radnike, koji ne mogu da nađu posao? I koliko mnogo ili koliko malo bi im trebalo dati, da ne bi odustali od traženja posla? Ta pitanja su bila od suštinskog značaja sa stanovišta društvene discipline, pošto je glavni cilj javne pomoći bilo vezivanje radnika za njihova radna mesta. Ali, u tim pitanjima se retko dolazilo do konsenzusa.

I dok su humanistički reformisti, poput Huana Luisa Vivesa (Juan Luis Vives),⁵⁴ i glasnogovornici imućnog građanstva uviđali ekonomske i disciplinatorne prednosti liberalnije i centralizovanije raspodele milostinje (koja ipak nije uključivala i distribuciju hleba), deo sveštenstva se snažno opirao zabrani pojedinačnih priloga. Ali, nezavisno od razlika u sistemima i stavovima, pomoć se određivala s takvom škrtošću da je to izazivalo isto onoliko sukoba koliko i olakšanja. Primaoci pomoći su bili ogorčeni zbog ponižavajućeg rituala koji im je bio nametnut, kao što su nošenje „znaka siromaštva“ (do tada rezervisanog za leprozne i Jevreje) ili, kao u Francuskoj, učešće u godišnjim procesijama siromašnih, u kojima su ovi morali da paradiraju i pevaju crkvene himne, sa svećama u rukama; i žestoko su protestovali kada im pomoć ne bi bila odmah dodeljena ili kada ne bi odgovarala njihovim potrebama. U odgovoru na tu situaciju, u nekim francuskim gradovima podizana su vešala, u vreme raspodele hrane ili kada bi se od siromašnih zahtevalo da rade u zamenu za hranu koju su primali. (Zemon Davis 1968: 249) U Engleskoj, kako je XVI vek odmicao, recept za javnu pomoć – ovog puta i za decu i za stare osobe – postalo je njeno uslovljavanje zatvaranjem primalaca u „radne domove“, gde su služili kao zamorčići u eksperimentima sa raznim radnim programima.⁵⁵ Shodno tome, napad na radnike, koji je započeo ograđivanjem i Revolucijom cena, tokom veka je doveo do kriminalizacije radničke klase, to jest do stvaranja velike mase proletera, koji su ili bili zatvarani u nove radne domove i domove za prevaspitavanje ili su pokušavali da prežive izvan zakona, u otvorenom antagonizmu s državom – uvek na korak od biča ili omče oko vrata.

Ako je cilj bilo stvaranje marljivije radne snage, onda je bila reč o odlučujućem neuspehu, a stalna preokupacija pitanjem društvene discipline, u političkim krugovima iz XVI i XVII veka, ukazuje da su tadašnji državnici i preduzetnici bili toga dobro svesni. Šta više, društvena kriza, podstaknuta opštim buntovništvom, u drugoj polovini XVI veka bila je pogoršana novim ekonomskim uzmakom, velikim delom izazvanim opadanjem stanovništva u španskoj Americi, posle osvajanja, i slabljenjem kolonijalnih ekonomija.

Opadanje stanovništva, ekonomska kriza i disciplinovanje žena

Manje od jednog veka posle Kolumbovog iskrcavanja na američki kontinent, san kolonizatora o neograničenim zalihama radne snage (kao odjek procene istraživača o „beskrajnom broju stabala“ u američkim šumama) bio je razvejan.

Evropljani su u Ameriku doneli smrt. Procene o kolapsu populacije, koji je pogodio taj region posle kolonijalne invazije, variraju. Ipak, skoro bez izuzetka, istraživači povezuju njegove posledice sa „Američkim holokaustom“. Prema Dejvidu Stanardu, vek posle osvajanja, populacija je, u celoj Južnoj Americi, opala za 75 miliona ljudi, što je činilo 95% njenih stanovnika. (David Stannard, 1992: 268–305) To je i procena Andrea Gundera Franka, koji piše da je „za nešto više od jednog veka, indijanska populacija u Meksiku, Peruu i nekim drugim regionima, opala za devedeset procenata“. (André Gunder Frank, 1978: 43) U Meksiku, populacija je opala „sa 11 miliona iz 1519. godine, na 6,5 miliona 1565. i 2,5 miliona 1600.“ (Wallerstein 1974: 89n) Do 1580, „bolesti… uz pomoć brutalnosti Španaca, ubile su ili oterale najveći deo ljudi sa Antila i iz ravnica Nove Španije, Perua i karipskog priobalja.“ (Crosby 1972: 38) Uskoro će pokositi još više u Brazilu. Crkva je racionalizovala taj „holokaust“ kao božju kaznu Indijanca, zbog njihovog „bestijalnog“ ponašanja (Williams 1986: 138); ali, njegove ekonomske posledice nisu bile ignorisane. Pored toga, do osamdesetih godina XVI veka, populacija je počela da opada i u zapadnoj Evropi, što se nastavilo i tokom XVII veka i vrhunac dostiglo u Nemačkoj, gde je nestala jedna trećina stanovništva.⁵⁶

Sa izuzetkom Crne smrti (1345–1348), bila je to kriza populacije bez presedana, pri čemu statistike, ma koliko strašne, govore samo deo priče. Smrt je udarila u „sirotinju“. Nisu bogati, najvećim delom, bili ti koji su stradali kada su kuga ili male boginje pogodili gradove, već zanatlije, fizički radnici i skitnice. (Kamen 1972: 32–33) Umirali su u takvom broju da su ulice bile popločane njihovim leševima, dok su vlasti govorile o zaveri i podsticale stanovništvo na lov na zlotvore. Ali, opadanje stanovništva se pripisivalo i niskoj stopi nataliteta i ustezanju siromašnih da se reprodukuju. Teško je reći koliko je ta optužba bila opravdana, budući da su demografske evidencije, pre XVII veka, bile prilično neujednačene. Ali, znamo da je do XVI veka bračni uzrast porastao u svim društvenim klasama i da je u istom periodu broj napuštene dece – nova pojava – počeo da raste. Nailazimo i na žalbe sveštenika, koji su s propovedaonica optuživali mlade zbog toga što ne sklapaju brakove i ne razmnožavaju se, zato što ne žele da na svet donesu još usta koja bi morali da hrane.

Vrhunac demografske i ekonomske krize bile su decenije između dvadesetih i tridesetih godina XVII veka. U Evropi, kao i kolonijama, tržište se smanjilo, trgovina zaustavila, nezaposlenost proširila, a neko vreme izgledalo je da mladoj kapitalističkoj ekonomiji preti slom. Naime, integracija između kolonijalnih i evropskih ekonomija dostigla je tačku u kojoj su recipročne posledice krize naglo ubrzavale njen opšti tok. Bila je to prva međunarodna ekonomska kriza; ili „Opšta kriza“, kako su je nazvali neki istoričari. (Kamen 1972: 307ff; Hackett Fischer 1996: 91)

To je bio kontekst u kojem je pitanje odnosa između rada, populacije i akumulacije bogatstva postalo glavna tema političke debate i strategije za proizvodnju prvih elemenata populacione politike i režima „biomoći“.⁵⁷ Sirovost primenjenih koncepata, koji su često brkali „naseljenost“ sa „stanovništvom“, i brutalnost načina na koje je država počela da kažnjava svako ponašanje koje je ometalo rast populacije, ne treba da nas zavaraju u tom pogledu. Moja teza glasi da je populaciona kriza iz XVI i XVII veka, a ne kraj gladi u Evropi u XVIII veku (kao što je tvrdio Fuko) bila ta koja je od reprodukcije i rasta populacije napravila državna pitanja, kao i glavne teme intelektualnog diskursa.⁵⁸ Dalje tvrdim da intenziviranje progona „veštica“ i nove disciplinatorne metode, koje je država usvojila u tom periodu da bi upravljala rađanjem i slomila žensku kontrolu nad reprodukcijom, takođe potiču iz te krize. Dokazi za te tvrdnje su brojni, ali treba uvažiti da je bilo i drugih faktora koji su doprineli jačanju rešenosti evropskih struktura vlasti da uspostave kontrolu nad isključivo ženskom reproduktivnom funkcijom. U njih moramo ubrojati i sve veću privatizaciju siromaštva i ekonomskih odnosa, koja je (unutar buržoazije) podstakla novu strepnju u pitanjima roditeljstva i ponašanja žena. Slično tome, u optužbi da veštice žrtvuju decu đavolu – što je bila ključna tema „velikog lova na veštice“ iz XVI i XVII veka – prepoznajemo ne samo preokupaciju opadanjem populacije već i strah posedničke klase od njihovih potčinjenih, naročito od žena iz niže klase, koje su, kao sluškinje, prosjakinje ili isceliteljke, imale mnogo prilika da uđu u domove svojih poslodavaca i nanesu im štetu. Ipak, ne može biti puka slučajnost to što su istovremeno sa opadanjem populacije i formiranjem ideologije koja je naglašavala središnji značaj rada u ekonomskom životu, u evropske zakonike bile uvedene stroge kazne za žene optužene zbog reproduktivnih zločina.

Razvoj koji je pratio populacionu krizu – ekspanzionistička populaciona teorija i uvođenje politika koje su promovisale porast populacije – dobro je dokumentovan. Do sredine XVI veka, ideja da broj građana određuje bogatstvo nacije postala je neka vrsta društvenog aksioma. „Po mom mišljenju“, pisao je francuski politički mislilac i demonolog, Žan Boden (Jean Bodin), „nikada se ne treba plašiti od previše podanika ili previše državljana, zato što se snaga države sastoji od ljudi,“ (Commonwealth, knjiga VI) Italijanski ekonomista Đovani Botero (Gionavnni Botero, 1533–1617) imao je prefinjeniji pristup, utoliko što je uvideo potrebu za ravnotežom između broja ljudi i sredstava za izdržavanje. Ipak, smatrao je da „veličina nekog grada“ ne zavisi od njegove fizičke veličine ili obima njegovih zidina već isključivo od broja njegovih žitelja. Izreka Anrija IV, da „snaga i bogatstvo nekog kralja leže u broju i izobilju njegovih građana“, sažima demografsku misao epohe.

Zainteresovanost za rast populacije uočava se i u programu protestantske reformacije. Odbacivši tradicionalno hrišćansko uzdizanje čednosti, reformatori vrednuju brak, seksualnost, čak i žene, zbog njihovog reproduktivnog kapaciteta. Žena je „potrebna zbog uvećanja ljudske vrste“, dopuštao je Luter i primetio da „ma kakve bile njihove slabosti, žene poseduju jednu vrlinu koja ih sve poništava: imaju matericu i mogu da rađaju.“ (King 1991: 115)

Podrška rastu populacije dostigla je vrhunac sa usponom merkantilizma, koji je od prisustva velike populacije napravio ključni uslov napretka i snage nacije. Zvanični ekonomisti često odbacuju merkantilizam kao sirovi misaoni sistem, zbog njegove pretpostavke da je bogatstvo nacija proporcionalno kvantitetu radnika i novca kojim raspolažu. Brutalna sredstva koja su merkantilisti koristili da bi primorali ljude na rad, u svojoj gladi za radnom snagom, doprinela su njihovoj lošoj reputaciji, budući da većina ekonomista nastoji da održi iluziju kako kapitalizam podstiče slobodu, a ne prisilu. Merkantilna klasa je bila ta koja je izmislila radne zatvore, progonila skitnice, „transportovala“ kriminalce u američke kolonije i investirala u trgovinu robljem, stalno ističući „korisnost siromaštva“ i proglašavajući „dokoličarenje“ za društvenu pošast. Zato nije bilo primećeno da u merkantilističkoj teoriji i praksi možemo pronaći najdirektniji izraz pretpostavki prvobitne akumulacije i prvu kapitalističku politiku jasno usmerenu na problem reprodukcije radne snage. Ta politika, kao što smo videli, imala je svoju „intenzivnu“ stranu, koja se sastojala u nametanju totalitarnog režima spremnog da iskoristi sva sredstva da bi iz svakog pojedinca izvukao maksimum rada, bez obzira na uzrast i stanje. Ali, imao je i svoju „ekstenzivnu“ stranu, koja se sastojala u naporima usmerenim na povećanje populacije, što bi onda uvećalo i vojsku i radnu snagu.

Kao što primećuje Eli Hekšer (Eli Hecksher), „skoro fanatična žudnja za porastom populacije prevagnula je u svim zemljama u periodu kada je merkantilizam bio na vrhuncu, u drugoj polovini XVII veka.“ (Hecksher 1966: 158) Uporedo s tim, učvrstilo se novo shvatanje ljudskih bića, koje ih je prikazivalo samo kao sirovinu, radnike i uzgajivače, koji stoje na raspolaganju državi. (Spengler 1965: 8) Ali, čak i pre nego što je merkantilizam dostigao vrhunac, U Francuskoj i Engleskoj država je usvojila skup pronatalističkih mera, koje su, u kombinaciji sa socijalnom pomoći, formirale embrion kapitalističke reproduktivne politike. Doneti su zakoni koji su nagrađivali brak i kažnjavali celibat, po uzoru na one koji su, sa istim ciljem, usvojeni u poznom Rimskom carstvu. Porodica je dobila na značaju, kao ključna institucija za obezbeđivanje prenosa vlasništva i reprodukciju radne snage. Istovremeno se počinje s praćenjem demografskih promena i mešanjem države u nadziranje seksualnosti, rađanja i porodičnog života.

Ali, glavna inicijativa koju je država preduzela, da bi obnovila željeni nivo populacije, bila je pokretanje pravog rata protiv žena, jasno usmerenog na slamanje kontrole koju su ove imale nad svojim telima i reprodukcijom. Kao što ćemo videti kasnije u ovoj knjizi, taj rat se pre svega vodio kroz lov na veštice, koji je doslovno demonizovao svaki oblik kontrole rađanja i neprokreativne seksualnosti, tako što je žene optuživao za žrtvovanje dece đavolu. Ali, oslanjao se i na novu definiciju reproduktivnog zločina. Tako su, počevši od XVI veka, dok su se portugalski brodovi vraćali iz Afrike sa svojim prvim ljudskim tovarima, sve evropske vlade započele sa strogim kažnjavanjem kontracepcije, abortusa i čedomorstva.

Ova poslednja praksa se u srednjem veku donekle tolerisala, makar u slučaju siromašnih žena; ali sada je postala smrtni greh i kažnjavala se strožije od većine muških zločina.

„U Nirnbergu, u XVI veku, kazna za majke zbog čedomorstva bila je davljenje; godine 1580, kada su glave tri stotine žena bile zakucane za gubilište kao primer javnosti, kazna je promenjena u odrubljivanje glave.“ (King 1991: 10)⁶⁰

Bili su uvedeni novi oblici nadzora nad ženama da bi se sprečio prekid trudnoće. U Francuskoj, kraljevskim ukazom iz 1556. od žena se zahtevalo da prijave svaku trudnoću, a one čija bi novorođenčad preminula pre krštenja, posle neprijavljenog porođaja, bile su osuđivane na smrt, bez obzira da li su počinile neki prestup. Slični ukazi su doneti i u Engleskoj i Škotskoj, 1624. i 1690. Razvijena je špijunska mreža, koja je nadzirala neudate majke, lišene bilo kakve pomoći. Čak je i pružanje utočišta neudatim trudnim ženama bilo proglašeno nelegalnim, iz bojazni da bi ove tako mogle izmaći oku javnosti, dok su oni koji bi se sprijateljili s njima bili javno kritikovani. (Wiesner 1993: 51–52; Ozment 1983: 43)

Posledica je bila da se veliki broj žena našao izložen progonu, pri čemu je u Evropi, tokom XVI i XVII veka, više žena bilo pogubljeno zbog čedomorstva nego zbog bilo kojeg drugog zločina, osim veštičarenja, optužbe koja je takođe podrazumevala ubijanje dece i druga narušavanja reproduktivnih normi. Značajno je i to da su i u slučaju čedomorstva i veštičarenja propisi koji su ograničavali zakonske odgovornosti žena bili ukinuti. Tako su žene po prvi put ušle u evropske sudnice, u svoje ime, kao pravno zrele osobe, pod optužbom da su veštice ili ubice dece. Pored toga, podozrenje koje se u tom periodu pojavilo prema babicama – što je vodilo ka uvođenju muških lekara u sobe za porođaj – više je poticalo iz straha vlasti zbog čedomorstva nego iz navodne medicinske nestručnosti babica.

S marginalizacijom babica započinje proces u kojem su žene izgubile kontrolu nad rađanjem i bile svedene na pasivnu ulogu u donošenju dece na svet, dok je na muške lekare počelo da se gleda kao na prave „davaoce života“ (kao u alhemičarskim sanjarijama renesansnih čarobnjaka). S tim pomakom, prevagnula je nova medicinska praksa, koja je u hitnim slučajevima životu fetusa davala prednost nad životom majke. To je bilo u suprotnosti s tradicionalnim procesom porođaja, nad kojim je žena imala kontrolu; da bi se to postiglo, iz sobe za porođaj trebalo je prvo izbaciti zajednicu žena koja se okupljala oko postelje buduće majke, a babice staviti pod nadzor lekara ili ih unajmiti da bi nadzirale žene.

U Francuskoj i Nemačkoj, babice su morale da postanu državne uhode, da bi nastavile sa svojom praksom. Od njih se očekivalo da prijave sve nove porođaje, da otkriju očeve vanbračno rođene dece i ispitaju žene za koje se sumnjalo da su se porodile u potaji. Trebalo je i da među lokalnim ženama primete svaki znak laktacije, kada bi ove na stepeništu crkve ugledale siročad. (Weisner 1933: 52) Ista vrsta saradnje se zahtevala i od rođaka i suseda. U protestantskim zemljama i gradovima, od suseda se očekivalo da uhode žene i prijave sve relevantne seksualne detalje: ako bi neka žena primala muškarca kada bi joj muž bio van kuće ili ako bi ušla s muškarcem u kuću i zaključala vrata za sobom. (Ozment 1983: 42–44) U Nemačkoj je pronatalistički krstaški rat otišao dotle da su žene bile kažnjavane ako se ne bi dovoljno naprezale za vreme porođaja ili ako ne bi pokazivale dovoljno entuzijazma za svoje potomstvo. (Rublack 1996: 92)

Ishod tih politika, koje su trajale dva veka (žene su u Evropi bile ubijane zbog čedomorstva sve do kraja XVIII veka), bio je potčinjavanje žena rađanju. Dok su u srednjem veku žene mogle da koriste razne oblike kontracepcije i imale nespornu kontrolu nad porođajem, njihove utrobe su sada postale javni prostor, pod kontrolom muškaraca i države, a rađanje je bilo stavljeno u direktnu službu kapitalističke akumulacije.

U tom pogledu, sudbina žena iz zapadne Evrope, u vreme prvobitne akumulacije, bila je slična onoj ženskih robova sa američkih kolonijalnih plantaža, koje su, naročito posle okončanja trgovine robljem 1807, bile prisiljene da svojim gospodarima rađaju nove radnike. To poređenje očigledno pati od ozbiljnih ograničenja. Evropske žene nisu bile otvoreno izložene seksualnim napadima – iako su proleterske žene mogle biti neometano silovane, a onda još i kažnjene zbog toga. Nisu morale ni da prolaze kroz agoniju oduzimanja dece, koja bi se onda prodavala na pijačnim aukcijama. Pored toga, ekonomska korist od nametnutog rađanja nije bila tako očigledna. U tom pogledu, stanje porobljenih žena mnogo jasnije otkriva istinu i logiku kapitalističke akumulacije. Ali, i pored svih razlika, žensko telo je u oba slučaja bilo pretvoreno u instrument za reprodukciju rada i proširenje radne snage, tretirano kao prirodna mašina za rađanje, koja radi u skladu s ritmovima van ženine kontrole.

Taj aspekt prvobitne akumulacije nedostaje u Marksovoj analizi. Osim zapažanja iz Komunističkog manifesta, o upotrebi žena u buržoaskoj porodici – kao proizvođačica naslednika, koji garantuju prenos porodičnog vlasništva – Marks nikada nije uvažio da bi rađanje moglo biti teren eksploatacije i, samim tim, teren otpora. On nikada nije pomislio da bi žene mogle odbiti reprodukciju ili da bi takvo odbijanje moglo postati deo klasne borbe. U Grundrisse (Rani radovi, 1973: 100) tvrdio je da se kapitalistički razvoj odvija nezavisno od rasta populacije zato što se, zahvaljujući povećanju produktivnosti, rad koji kapital eksploatiše stalno smanjuje u odnosu na „konstantni kapital“ (to jest, kapital investiran u mašine i druga proizvodna sredstva), što vodi ka zaključku o „višku populacije“. Ali, ta dinamika, koju Marks definiše kao „zakon populacije tipičan za kapitalistički oblik proizvodnje“ (Capital, vol. 1: 698ff), može prevagnuti samo kada bi rađanje bilo čisto biološki proces ili aktivnost koja automatski reaguje na ekonomsku promenu, i kada kapital i država ne bi morali da brinu da će „žene stupiti u štrajk protiv pravljenja dece“. To su, u stvari, bile Marksove pretpostavke. On je uočio da je kapitalistički razvoj praćen rastom populacije, čije je uzroke povremeno razmatrao. Ali, kao i Adam Smit, taj porast je video kao „prirodnu posledicu“ ekonomskog razvoja, pri čemu je u prvom tomu Kapitala definiciji „viška populacije“ stalno suprotstavljao njen „prirodni rast“. Marks nikada nije odgovorio na pitanje zašto bi rađanje bilo „prirodna činjenica“, umesto društvena, istorijski određena aktivnost, u koju su investirani razni interesi i odnosi moći. Niti je pomišljao da bi muškarci i žene mogli imati različite interese u pogledu pravljenja dece, u aktivnosti koja se smatrala rodno neutralnom i neodređenom.

U stvarnosti, daleko od toga da rađanje i promene populacije budu nešto automatsko ili „prirodno“, država je, u svim fazama kapitalističkog razvoja, morala da pribegava regulaciji i prisili da bi proširila ili smanjila radnu snagu. To je naročito važilo u vreme uzleta kapitalizma, kada su mišići i kosti radnika bili glavna sredstva za proizvodnju. Ali, čak i kasnije – sve do danas – država nije štedela napore u svojim pokušajima da iz ruku žena preotme kontrolu nad reprodukcijom i odlučuje koja deca treba da se rode, gde, kada ili u kojem broju. To je za posledicu imalo da su žene često bili prisiljene da rađaju protiv svoje volje i da se otuđe od svojih tela, od svog „rada“, čak i od svoje dece, mnogo dublje nego što su to doživeli drugi radnici. (Martin 1987: 19–21) Nemoguće je dočarati bol i očajanje kroz koje je prolazila žena koja je gledala kako se njeno telo okreće protiv nje same, kao što je to moralo biti kod neželjene trudnoće. To naročito važi u situacijama u kojima se vanbračna trudnoća kažnjavala i kada je žena s detetom bila isključivana iz društva ili osuđivana na smrt.

Devalvacija ženskog rada

Kriminalizacija ženske kontrole nad rađanjem je pojava čiji se značaj ne može preuveličati, kako u pogledu njenih posledica po žene, tako i u pogledu njenih posledica po kapitalističku organizaciju rada. Kao što je dobro dokumentovano, žene su u srednjem veku raspolagale raznim kontraceptivnim sredstvima, koja su se uglavnom sastojala od biljaka, od kojih su spravljale napitke ili „pesare“ (supozitorije), za ubrzavanje menstruacije, izazivanje pobačaja ili stanja sterilnosti. U knjizi Evine biljke: istorija kontracepcije na Zapadu (1997), američki istoričar Džon Ridl (John Riddle) sastavio je opsežan katalog najčešće korišćenih supstanci i njihovih očekivanih ili najverovatnijih posledica.⁶¹ Kriminalizacija kontracepcije je ženama oduzela to znanje koje se prenosilo iz generacije u generaciju, dajući im neku autonomiju u pogledu rađanja. Čini se da u nekim slučajevima to znanje nije bilo izgubljeno već da je otišlo u ilegalu; ipak, kada se kontrola rađanja ponovo pojavila na društvenoj sceni, kontraceptivne metode više nisu bile namenjene ženama već su bile osmišljene tako da ih koriste muškarci. Ovde se za sada neću baviti demografskim posledicama tog pomaka, iako se u razmatranju tog pitanja oslanjam na Ridlov rad. Samo želim da naglasim da je, oduzimajući im kontrolu nad sopstvenim telima, država lišila žene najosnovnijeg preduslova fizičkog i psihološkog integriteta, i degradirala materinstvo na nivo prinudnog rada, pored toga što je žene ograničila na reproduktivni rad, na način nepoznat u ranijim društvima. Ipak, prisiljavanje žena na rađanje mimo njihove volje ili (kako je to rečeno u jednoj feminističkoj pesmi iz sedamdesetih godina) da „proizvode decu za državu“,⁶² samo je delimično odredilo ulogu žena u novoj seksualnoj podeli rada. Komplementarni aspekt bila je definicija žena kao neradnica, u procesu kojim su se feminističke istoričarke mnogo bavile, i koji je do kraja XVII bio skoro dovršen.

Žene su do tada izgubile tlo pod nogama čak i u zanimanjima koja su bila njihova povlastica, kao što su pravljenje piva i akušerstvo, pri čemu je njihovo zapošljavanje podlegalo novim restrikcijama. Naročito je proleterskim ženama bilo teško da nađu bilo kakav posao, osim onog koji je podrazumevao najniži status: kao kućne sluškinje (zanimanje jedne trećine ženske radne snage), fizičke radnice na seoskim imanjima, tkalje, predilje, vezilje, torbarke, dadilje. Kao što, pored ostalih, kaže Meri Visner, širila se pretpostavka (u pravu, poreskim knjigama, uredbama gildi) da žene ne bi trebalo da rade van kuće i da bi u „proizvodnju“ trebalo da se uključuju samo da bi pomogle svojim muževima. Čak se smatralo da svi poslovi koje žene obavljaju kod kuće nisu „rad“ i da su bezvredni, čak i kada su se obavljali za tržište. (Wiesner 1993: 83ff) Ako bi neka žena šila odeću, to je onda bio „kućni rad“ ili je spadalo u „održavanje domaćinstva“, čak i ako odeća nije bila za članove porodice; ali, to je bio „produktivan“ posao kada bi ga obavljao neki muškarac. Tako je izgledalo obezvređivanje ženskog rada u vreme kada su gradske vlasti nalagale gildama da nadgledaju proizvodnju kojom su se žene (naročito udovice) bavile kod kuće, zato što to nije bio pravi rad, i zato što je ženama on bio potreban da ne bi dospele na socijalnu pomoć. Meri Visner dodaje da su žene prihvatale tu fikciju i čak se izvinjavale što mole za posao, da bi se mogle same izdržavati. (Ibid.: 84–85) Uskoro je sav ženski rad, ukoliko se obavljao kod kuće, bio definisan kao „održavanje domaćinstva“, a čak je i onaj koji se obavljao van kuće bio plaćan manje nego muški rad, i nikad dovoljno da bi žene od njega mogle da žive. Brak se smatrao za pravu žensku karijeru, dok se nesposobnost žena da se same izdržavaju uzimala zdravo za gotovo, do te mere, da bi neka samostalna žena, koja je htela da živi u nekom mestu, bila proterivana čak i ako bi radila za nadnicu.