Slivija Federiči

Zajedno sa oduzimanjem zemlje, taj gubitak moći u pogledu nadničarskog zaposlenja, doveo je do omasovljavanja prostitucije. Kao što izveštava Le Roj Laduri (Emmanuel Le Roy Ladurie), u Francuskoj se svuda mogao primetiti porast broja prostitutki:

„Od Avinjona do Narbona i Barselone, ’žene za uživanje’ (femmes de debauche) raspoređivale su se pored gradskih kapija, na ulicama četvrti crvenih fenjera … na mostovima… (tako da je) do 1594. ’sramni promet’ procvetao kao nikada ranije.“ (Le Roy Ladurie 1974: 112–13)

Situacija je bila slična i u Engleskoj i Španiji, gde su u gradove svakodnevno dospevale siromašne žene sa sela, a čak su i žene zanatlija dopunjavale porodične prihode tim poslom. Političke vlasti su u Madridu 1631. donele proklamaciju kojom osuđuju taj problem, žaleći se kako mnoge beskućnice sada tumaraju gradskim ulicama, sokacima i krčmama, navodeći muškarce da zgreše s njima. (Vigil 1986: 114–15) Ali, čim je prostitucija postala glavni oblik izdržavanja za veliki deo ženske populacije, institucionalni stav prema njoj se promenio. Dok je u poznom srednjem veku prostitucija bila zvanično prihvaćena kao nužno zlo, a prostitutke imale koristi od režima visokih nadnica, situacija u XVI veku je bila obrnuta. U klimi snažne mizoginije, koju su pratili napredovanje protestantske reformacije i lov na veštice, prostitucija je prvo bila podvrgnuta novim restrikcijama, a zatim kriminalizovana. Između 1530. i 1560, gradski bordeli su svuda bili zatvoreni, a prostitutke, naročito uličarke, izložene strogom kažnjavanju: proterivanju, bičevanju i drugim okrutnim kaznama. Među njima je bila i „hoklica za gnjurenje“ ili accabussade – „svirepa pozorišna predstava“, kako je to opisala Niki Roberts (Nickie Roberts) – gde su vezane žrtve, ponekad prisiljavane da uđu u kavez, bile uzastopno zagnjurivane u reku ili jezero, skoro do davljenja. (Roberts 1992: 115–16) U međuvremenu, u Francuskoj iz XVI veka, silovanje prostitutke više se nije smatralo za zločin.⁶³ I u Madridu je doneta odluka da beskućnicama i prostitutkama ne treba dopustiti da se zadržavaju i spavaju na ulicama i ispod gradskih tremova i da im, ako se uhvate, treba dati stotinu udaraca bičem, a zatim ih proterati iz grada na šest godina, pošto bi im se prethodno obrijale glave i obrve.

Kako objasniti tako drastičan napad na žene-radnice? I kako je to isključivanje žena iz sfere društveno priznatog rada i monetarnih odnosa bilo povezano s nametanjem materinstva i lovom na veštice, koji je tada poprimio masovne razmere?

Kada se na te pojave osvrnemo iz današnje perspektive, posle četiri veka kapitalističkog disciplinovanja žena, možda izgleda kako se odgovori nameću sami od sebe. Iako se ženski nadničarski rad, kućni rad i (plaćeni) seksualni rad i dalje suviše često proučavaju zasebno, danas možemo bolje da vidimo da diskriminacija koju su žene trpele u okviru nadničarske radne snage potiče direktno od njihove uloge kao neplaćenih kućnih radnica. Na osnovu toga možemo da povežemo zabranu prostitucije i proterivanje žena sa organizovanih radnih mesta sa stvaranjem uloge domaćice i rekonstrukcijom porodice, kao mestom za proizvodnju radne snage. Međutim, s teoretskog i političkog stanovišta, temeljno pitanje glasi pod kojim je uslovima takva degradacija bila moguća i koje su je društvene snage podržavale ili u njoj učestvovale.

Odgovor, u ovom slučaju, glasi da je važan činilac u obezvređivanju ženskog rada bila kampanja koju su pokrenuli zanatlijski radnici, počevši od XV veka, s ciljem da isključe žene iz svojih radionica, navodno zato da bi se zaštitili od napada kapitalističkih trgovaca, koji su žene zapošljavali po nižoj ceni. Za takva nastojanja zanatlija postoji obilje dokaza.⁶⁴ Bilo u Italiji, Francuskoj ili Nemačkoj, zanatlije su zahtevale od vlasti da ne dopuste ženama da im budu konkurencija, proterivali ih iz svojih redova, stupali u štrajkove ako zabrana nije bila poštovana i čak odbijali da rade s muškarcima koji su radili sa ženama. Izgleda da su zanatlije bile zainteresovane i za ograničavanje žena na kućni rad, zato što je, s obzirom na njihove ekonomske teškoće, „mudro upravljanje domaćinstvom od strane žene“ za njih postalo neophodan uslov za izbegavanje bankrota i zadržavanje nezavisnih radionica. Zigrid Brauner (Sigrid Brauner), autor navedenog citata, govori o značaju koji su nemačke zanatlije pridavale tom društvenom pravilu. (Brauner 1995: 96–97) Žene su pokušale da se odupru tom nasrtaju, ali, suočene s raznim taktikama zastrašivanja koje su muški radnici koristili protiv njih, u tome nisu uspele. One koje bi se usudile da rade izvan kuće, u javnom prostoru ili za tržište, bile su prikazivane kao seksualno agresivne goropadnice ili čak kao „kurve“ i „veštice“. (Howell 1986: 182–83)⁶⁵ Ima dokaza da je taj talas mizoginije, koji je do kraja XV veka preplavio evropske gradove – i koji se ogledao u muškoj opsednutosti „bitkom za čakšire“ i liku neposlušne žene, koja je u popularnoj literaturi bila prikazivana kako bije svog muža ili mu jaše na leđima – izvirao i iz tog (samoporažavajućeg) pokušaja da se žene oteraju s radnog mesta i tržišta.

S druge strane, jasno je da taj pokušaj ne bi uspeo da nije imao podršku vlasti. Ali, vlasti su očigledno videle da je to u njihovom interesu. Naime, pored pacifikacije zanatlija, izbacivanje žena iz zanata pružilo je neophodnu osnovu za njihovo vezivanje za reproduktivni rad i status najniže plaćenih radnica iz domaće radinosti.

Žene: novo zajedničko dobro i zamena za izgubljenu zemlju

Savez zanata i gradskih vlasti, zajedno s daljom privatizacijom zemljišta, bio je taj u kojem je iskovana nova polna podela rada ili, prema rečima Kerol Pejtman, „novi ugovor između polova“ (Carol Pateman, 1988), koji je žene definisao u okvirima (majke, supruge, kćerke, udovice) koji je sakrivao njihov položaj kao radnica, pri čemu je muškarcima pružao slobodan pristup njihovim telima i njihovom radu, kao i telima i radu njihove dece.⁶⁶

Prema tom novom društveno-polnom ugovoru, proleterske žene su za muške radnike postale zamena za zemlju izgubljenu ograđivanjem, njihovo najosnovnije sredstvo za reprodukciju i zajedničko dobro, koje je svako mogao da prisvoji i koristi po volji. Odjeci tog „prvobitnog prisvajanja“ mogu se čuti i u konceptu „zajedničke žene“ (Karras 1989),⁶⁷ koji se u XVI veku odnosio na one koje su se bavile prostitucijom. Ali, u novoj organizaciji rada, rad svake žene (pored onih koje su privatizovali buržoaski muškarci) postao je zajedničko dobro, zato što je ženski rad, čim je bio definisan kao nerad, počeo da se doživljava kao prirodni resurs, koji stoji na raspolaganju svima, ništa manje nego vazduh koji udišemo ili voda koju pijemo.

Za žene je to bio istorijski poraz. S njihovim isključivanjem iz zanata i obezvređivanjem reproduktivnog rada, siromaštvo je bilo feminizirano, a da bi se osnažilo muško „prvobitno prisvajanje“, razvijen je novi patrijarhalni poredak, koji je žene svodio na dvostruku zavisnost: od poslodavaca i od muškaraca. Činjenica da su neravnopravan odnos između muškaraca i žena, kao i diskriminatorna polna podela rada, postojali i pre pojave kapitalizma, ne treba da nas odvrati od ove ocene. Naime, u prekapitalističkoj Evropi, potčinjenost žena muškarcima bila je ublažena činjenicom da su one imale pristup zajedničkim dobrima i drugim zajedničkim sredstvima, dok su u novom kapitalističkom režimu same žene postale zajedničko dobro, budući da je njihov rad bio definisan kao prirodni resurs, koji leži izvan sfere tržišnih odnosa.

Patrijarhat nadnice

U tom kontekstu značajne su i promene do kojih je došlo unutar porodice, koja je u tom periodu počela da se odvaja od javne sfere i poprima svoje moderno značenje, kao glavni centar za reprodukciju radne snage.

Kao protivteža tržištu, instrument za privatizaciju društvenih odnosa i, iznad svega, za propagiranje kapitalističke discipline i patrijarhalne vladavine, porodica se u periodu prvobitne akumulacije javlja i kao najvažnija institucija za prisvajanje i prikrivanje ženskog rada.

To se posebno dobro vidi u slučaju radničke porodice. Ta tema nije bila dovoljno proučavana. Prethodna razmatranja su davala prednost porodici muških posednika, verovatno zato što je to, u vreme kojim se bavimo, bio dominantan oblik i model roditeljskih i bračnih odnosa. Bilo je i više zanimanja za porodicu kao političku instituciju, a ne kao za radno mesto. Ono što se tako naglašavalo bilo je da je u novoj buržoaskoj porodici muž postao predstavnik države, zadužen za disciplinovanje i nadzor „potčinjenih klasa“, kategorije u koju su, prema političkim teoretičarima iz XVI i XVII veka (na primer, Žan Boden), spadali njegovi žena i deca. (Schochet 1975) Odatle slede poistovećivanje porodice sa mikrodržavom i mikrocrkvom, i zahtev vlasti da neoženjeni radnici žive pod krovom i vlašću gazde. Ukazano je i da je unutar buržoaske porodice žena izgubila dobar deo svoje moći, pošto je u načelu bila isključena iz porodičnih poslova i ograničena na brigu o domaćinstvu.⁶⁸

Ali, ono što nedostaje u toj slici jeste uvid da je vlast slična onoj koju je u višoj klasi muž imao nad svojom ženom i decom, na osnovu vlasništva, bila dodeljena i radnicima nad njihovim ženama i decom, na osnovu isključivanja žena iz nadničarskih poslova.

Dobra ilustracija tog trenda bila je porodica radnika iz domaće radinosti, u sistemu uslužne proizvodnje. Daleko od toga da izbegavaju brak i pravljenje porodice, radnici iz domaće radinosti su zavisili od njih, zato što su žena mogle da im „pomognu“ u radu koji su obavljali za trgovce, pri čemu su se starale o njihovim fizičkim potrebama i rađale im decu, koja su se od najranijeg uzrasta mogla uposliti na razboju ili nekom pomoćnom poslu. Tako su, čak i u periodu opadanja populacije, radnici iz domaće radinosti nastavili da se umnožavaju; njihove porodice bile su toliko velike da je jedan Austrijanac, iz XVII veka, posmatrajući radnike iz svog gradića, rekao za njih kako su u svojim domovima načičkani kao vrapci na krovnim gredama. Ono što je upadljivo u toj vrsti aranžmana jeste to što je muž, iako je žena radila rame uz rame s njim i takođe proizvodila za tržište, bio taj koji je sada prisvajao njenu nadnicu. To je važilo i za ostale radnice kada bi se udale. U Engleskoj je „oženjeni muškarac… imao zakonsko pravo na prihode svoje žene“, čak i kada su njeni poslovi bili briga oko dece ili dojenje. Tako se dešavalo da kada parohija zaposli žene na tim poslovima, zvanični zapisi „često prikrivaju (njihovo) prisustvo kao radnica“, beležeći samo isplate na imena muškaraca. „To da li će isplata biti na ime muškarca ili žene zavisilo je od nahođenja činovnika“. (Mendelson i Crawford 1998: 287)

Ta politika, koja je sprečavala žene da raspolažu vlastitim novcem, stvorila je materijalne uslove za njihovo potčinjavanje muškarcima i prisvajanje njihovog rada od strane radničkih muškaraca. U tom smislu govorim o patrijarhatu nadnice.⁶⁹ Moramo ponovo razmotriti i koncept „nadničarskog ropstva“. Ako je tačno da su u novom režimu nadničarskog rada muškarci postali samo formalno slobodni, onda su, u prelasku na kapitalizam, grupu radnika najbližu ropskim uslovima činile žene iz radničke klase.

U isto vreme – ako se imaju u vidu bedni uslovi u kojima su nadničari živeli – kućni rad koji su žene obavljale da bi reprodukovale svoje porodice bio je nužno ograničen. Udate ili neudate, proleterske žene su morale da zarade neki novac, što su pokušavale obavljajući najrazličitije poslove. Najzad, kućni rad zahteva neki reproduktivni kapital: nameštaj, pribor, odeću, novac za hranu. Ali, nadničari su živeli bedno, „robujući dan i noć“ (kako je jadikovao jedan zanatlija iz Nirnberga 1524), samo da bi se spasli gladi i nahranili svoje žene i decu. (Brauner 1995: 96) Oni najsiromašniji su živeli samo s krovom iznad glave, u straćarama, zajedno s drugim porodicama, u kojima su se držale i životinje, i u kojima nije bilo nikakve higijene (zanemarene i kod onih imućnijih); odeća im se sastojala od rita, a ishrana, u najboljem slučaju, od hleba, sira i nešto povrća. Zato u tom periodu, u radničkoj klasi, ne možemo pronaći klasičnu figuru domaćice s punim radnim vremenom. Tek u XIX veku – kao odgovor na prvi intenzivni ciklus borbi protiv industrijskog rada – „moderna porodica“, formirana oko neplaćenog reproduktivnog rada pravih domaćica, postaje opšta pojava u radničkoj klasi, prvo u Engleskoj, a kasnije i u Sjedinjenim Državama.

Razvoj takve porodice (posle usvajanja Zakona o fabrikama, koji je ograničavao zapošljavanje žena i dece u fabrikama) održavao je prvo dugoročno investiranje kapitalističke klase u reprodukciju radne snage, s one strane njenog brojčanog širenja. To je bio plod nagodbe, sklopljene pod pretnjom ustanka, između dodeljivanja većih nadnica, dovoljnih za izdržavanje „nezaposlenih“ žena, i još većeg stepena eksploatacije. Marks je o tome govorio kao o pomaku od „apsolutnog“ ka „relativnom višku vrednosti“, to jest, o pomaku od eksploatacije zasnovane na maksimalnom produžavanju radnog dana i minimalnim nadnicama, ka režimu u kojem su veće nadnice i kraće radno vreme bili kompenzovani povećanjem produktivnosti rada i tempa proizvodnje. Iz kapitalističke perspektive, to je bila društvena revolucija, koja je prevazišla dugotrajno opredeljenje za niske nadnice. Ona je nastala iz novog sporazuma između radnika i poslodavaca, opet zasnovanog na isključivanju žena iz režima nadnica – čime je okončana njihova regrutacija u ranoj fazi Industrijske revolucije. Bio je to i znak kapitalističkog izobilja, proizvoda dva veka eksploatacije ropskog rada, koje će uskoro biti podstaknuto novom fazom kolonijalne ekspanzije.

Nasuprot tome, u XVI i XVII veku, uprkos opsesivnoj brizi za veličinu populacije i broj „radnih siromaha“, realno investiranje u reprodukciju radne snage bilo je izuzetno malo. Samim tim, najveći deo svog reproduktivnog rada proleterske žene nisu obavljale za svoje porodice već za porodice svojih poslodavca ili za tržište. U proseku, jedna trećina ženske populacije, u Engleskoj, Španiji, Francuskoj i Italiji, radila je kao posluga. Zato je u proletarijatu trend bio odlaganje braka i dezintegracija porodice (engleska sela iz XVI veka su prolazila kroz godišnji obrt stanovništva od pedeset procenata). Siromašnima je često bilo zabranjeno da se žene, kada je postajala bojazan da bi njihova deca mogla postati javni teret, a kada bi se to dogodilo, deca su im bila oduzimana i upućivana na rad u parohiji. Procenjuje se da je više od jedne trećine populacije ruralne Evrope ostajala nevenčana; u gradovima je taj procenat bio još veći, naročito među ženama; u Nemačkoj, četrdeset procenata žena bile su ili „usedelice“ ili udovice. (Ozment 1983: 41–42)

Iako je kućni rad proleterskih žena bio sveden na minimum, a one stalno prisiljene da rade za tržište, unutar radničke zajednice u prelaznom periodu ipak primećujemo pojavu polne podele rada, koja će postati tipična za kapitalističku organizaciju rada. U njenom središtu se nalazi sve veća razlika između muškog i ženskog rada, na osnovu sve veće razlike između poslova koje su obavljali žene i muškarci, pri čemu takva organizacija rada, pre svega, postaje nosilac drugačijih društvenih odnosa.

Ma koliko bili osiromašeni i obespravljeni, nadničarski muškarci su i dalje mogli da imaju koristi od rada i nadnica svojih žena ili su mogli da kupuju usluge prostitutki. U toj prvoj fazi proletarizacije, prostitutka je bila ta koja je za radničke muškarce imala ulogu žene, koja je kuvala i prala za njih, pored toga što ih je opsluživala i seksualno. Povrh svega, kriminalizacija prostitucije, koja je kažnjavala žene, ali jedva doticala muške mušterije, ojačala je mušku vladavinu. Svaki muškarac je sada mogao da uništi neku ženu prosto tako što bi je nazvao prostitutkom ili tako što bi javno otkrio da je udovoljila njegovim seksualnim prohtevima. Žene su morale da zaklinju muškarce da im „neće oduzeti čast“ (jedino preostalo vlasništvo), pošto se pretpostavljao da se sada nalaze u rukama muškaraca, koji su (kao i feudalni gospodari) mogli da raspolažu njihovim životima i smrću. (Cavallo i Cerutti 1980: 346ff)

Pripitomljavanje žena i redefinisanje femininosti i maskulinosti: žene kao divljakinje Evrope

Ako imamo u vidu to obezvređivanje ženskog rada i statusa, ne treba da nas iznenađuje to što se neposlušnost žena i metode za njihovo „kroćenje“ sreću među glavnim temama literature i društvene politike u periodu „tranzicije“. (Underdown 1985a: 116–36)⁷⁰ Žene ne bi mogle biti potpuno obezvređene kao radnice i lišene autonomije u odnosu na muškarce da nisu bile izložene intenzivnoj društvenoj degradaciji; i zaista, tokom XVI i XVII veka žene su izgubile oslonac u svim oblastima društvenog života.

Ključna oblast promene u tom pogledu bila su prava, tako da u tom periodu primećujemo njihovu stalnu eroziju u slučaju žena.⁷¹ Jedno od najvažnijih prava koje su žene izgubile bilo je pravo na samostalnu ekonomsku aktivnost, kao femme soles (neudate žene). U Francuskoj su izgubile pravo da sklapaju ugovore ili da se pojavljuju pred sudom u svoje ime, pošto su proglašene za legalne „imbecile“. U Italiji su se sve ređe pojavljivale na sudovima da bi se žalile zbog zlostavljanja. U Nemačkoj, kada bi neka žena iz srednje klase postala udovica, bilo je uobičajeno da joj se dodeli staratelj, koji bi vodio njene poslove. Ženama je u Nemačkoj bilo zabranjeno i da žive same ili s drugim ženama, a kod siromašnih, čak i sa vlastitim porodicama, zato što se smatralo da tamo neće biti dovoljno kontrolisane. Ukratko, pored ekonomske i socijalne devalvacije, žene su prošle i kroz proces pravne infantilizacije.

Gubitak ženske društvene moći ogledao se i u novoj seksualnoj diferencijaciji prostora. U mediteranskim zemljama one nisu bile proterane samo iz mnogih nadničarskih zanimanja već i sa ulica, gde su žene bez pratnje mogle biti izložene ismevanju ili napadima. (Davis 1998) I u Engleskoj (tom „ženskom raju“, u očima nekih italijanskih posetilaca) na prisustvo žena u javnosti počinje da se gleda s negodovanjem. Nije bilo poželjno da sede ispred svojih kuća ili blizu prozora; podučavane su i da ne provode vreme s prijateljicama (u tom periodu, izraz „gossip“ – prijateljica – poprima pogrdno značenje, „tračara“). Čak im se preporučivalo i da posle udaje ne posećuju svoje roditelje suviše često.

Način na koji je nova seksualna podela rada preoblikovala muško-ženske odnose vidi se i po širokoj debati koja se u naučnoj i popularnoj literaturi vodila oko prirode ženskih vrlina i poroka, jednom od glavnih kanala za ideološku redefiniciju rodnih odnosa u prelasku na kapitalizam. Ono čime te debate, u početku zvane „la querelle des femmes“ (rasprava o ženama), odišu jeste novo zanimanje za tu temu, što ukazuje da su se stare norme raspadale i da je javnost počela da stiče svest o tome da temeljni elementi seksualne politike prolaze kroz rekonstrukciju. U toj debati mogu se primetiti dva trenda. S jedne strane, konstruisani su novi kulturni kanoni, koji su maksimalno naglašavali razlike između žena i muškaraca i stvarali naglašeno feminine ili maskuline prototipove. (Fortunati 1984) S druge strane, utvrđeno je da su žene prirodno inferiornije od muškaraca – prekomerno emocionalne i požudne, nesposobne da se same staraju o sebi – i da se zato moraju staviti pod mušku kontrolu. Kao i u osudi veštičarenja, oko toga je postignut konsenzus koji je presecao sve verske i intelektualne razlike. Od propovedaonica do pisanih stranica, humanisti protestantski reformatori i kontrareformacijski katolici, udružili su se u neprekidnom i opsesivnom ocrnjivanju žena.

Žene su optužene da su nerazumne, sujetne, divlje, rasipne. Naročito je bio okrivljen ženski jezik, u kojem se video instrument otpora. Ali glavna prestupnica bila je neposlušna žena, koja je, zajedno s „tračarom“, „vešticom“ i „kurvom“, bila omiljena tema dramaturga, popularnih pisaca i moralista. U tom smislu, Šekspirov komad Ukroćena goropad (The Taming of the Shrew, 1593) bio je manifest epohe. Kažnjavanje ženskog opiranja patrijarhalnom autoritetu se zahtevalo i slavilo u bezbrojnim mizoginim komadima i spisima. Engleska literatura iz elizabetanskog perioda ili iz vremena Džejmsa I obilovala je takvim temama. Tipičan za taj žanr bio je komad Džona Forda, Šteta što je kurva (John Ford, Tis a Pity She’s a Whore, 1633), koji se završava didaktičkim ubistvom, pogubljenjem i smrću tri od ukupno četiri ženska lika. U ostala klasična dela koja su se bavila disciplinovanjem žena spadaju pamflet Džozefa Svetnama, Optužnica protiv razvratnih, dokonih, neposlušnih i prevrtljivih žena (Joseph Swetnam, The Arraignment of Lewd, Idle, Froward, and Unconstant Women, 1615) i anonimni pamflet Ženski parlament (The Parliament of Women, 1646), satira na račun žena iz srednje klase, koja ih prikazuje kako donose zakone kojima bi mogle steći nadmoć nad svojim muževima.⁷² U međuvremenu su usvojeni novi zakoni i metode mučenja namenjeni kontroli ženskog ponašanja u kući i van nje, kojima se književno ocrnjivanje žena pretakalo u precizan politički projekat, s ciljem da se žene liše svake autonomije i društvene moći. U Evropi iz Doba razuma, ženama optuženim zbog tračarenja stavljali su brnjice, kao psima, i tako ih vodili ulicama; prostitutke su bičevane, zatvarane u kaveze i mučene zagnjurivanjem u vodu, dok su žene optužene zbog preljube bile kažnjavane smrću. (Underdown 1985a: 117ff)

Nije preterano reći da su u literaturi koja se na tu temu razvila posle osvajanja Amerike, žene bile tretirane na isti neprijateljski i otuđen način kao i „divlji Indijanci“. Paralela nije uzgredna. U oba slučaja, književno i kulturno ocrnjivanje bilo je u službi projekta eksproprijacije. Kao što ćemo videti, demonizacija američkih urođenika služila je kao opravdanje za njihovo porobljavanje i pljačku njihovih resursa. U Evropi je napad na žene bio izgovor za prisvajanje njihovog rada od strana muškaraca i kriminalizaciju njihove kontrole nad reprodukcijom. Cena otpora je uvek bilo istrebljenje. Nijedna od taktika upotrebljenih protiv evropskih žena i kolonijalnih podanika ne bi uspela da nije bila praćena kampanjom terora. U slučaju evropskih žena, najvažniju ulogu u stvaranju njihove nove društvene funkcije i degradaciji njihovog društvenog identiteta imao je lov na veštice.

Definicija žena kao demonskih bića, kao i svirepe i ponižavajuće prakse kojima su bile izložene, ostavili su neizbrisiv trag u kolektivnoj ženskoj psihi i njihovom osećaju za sopstvene mogućnosti. U svakom pogledu – društvenom, ekonomskom, kulturnom, političkom – lov na veštice je označio prekretnicu u životima žena; on je odgovarao istorijskom porazu na koji je Engels aludirao u Poreklu porodice, privatne svojine i države (1884), videvši u njemu uzrok propasti matrijarhalnog sveta. Naime, lov na veštice je uništio ceo svet ženskih praksi, kolektivnih odnosa i sistema znanja, koji su bili osnov ženske moći u prekapitalističkoj Evropi i preduslov njihovog otpora u borbi protiv feudalizma.

Iz tog poraza pojavio se novi model femininosti: idealna žena i supruga – pasivna, poslušna, štedljiva, ćutljiva, uvek zaposlena i čedna. Ta promena je počela krajem XVII veka, pošto su žene duže od veka bile izložene državnom terorizmu. Kada su žene jednom bile poražene, slika femininosti razvijena u periodu „tranzicije“ bila je odbačena kao nepotrebna alatka, i nju je zamenio, novi, krotkiji ideal. Dok su u vreme lova na veštice žene bile prikazivane kao divlja bića, mentalno slabe, nezasito požudne, buntovne, neposlušne, bez samokontrole, ta slika se do XVIII veka preokrenula. Žene su sada opisivane kao pasivna, aseksualna bića, poslušnija i moralnija od muškaraca, sposobna da njih izvrše pozitivan moralni uticaj. Čak je i njihova iracionalnost sada postala vrednost, kako je to u svom Istorijskom i kritičkom rečniku objasnio francuski filozof Pjer Bajl (Pierre Bayle, Dictionnaire historique et critique, 1740), koji je pohvalio snagu ženskog „materinskog instinkta“ i rekao da u njemu treba videti pravi božanski izum, koji garantuje da će žene, uprkos teškoćama porođaja i podizanja dece, nastaviti sa reprodukcijom.