Slivija Federiči

Spaljivanje veštica i inicijativa države

Ono što nije bilo primećeno jeste činjenica da je lov na veštice bio jedan od najvažnijih događaja u razvoju kapitalističkog društva i formiranju modernog proletarijata. Naime, pokretanje kampanje terora protiv žena, bez premca u istoriji, oslabilo je otpor evropskog seljaštva na napad koji su protiv njega pokrenuli plemstvo i država, u vreme kada je seoska zajednica već počela da se raspada, pod združenim pritiskom privatizacije zemlje, povećanih poreza i proširivanja državne kontrole nad svim aspektima društvenog života. Lov na veštice je produbio jaz između žena i muškaraca, podučio muškarce da strahuju od moći žena i uništio univerzum praksi, verovanja i društvenih subjekata čije se postojanje nije moglo uskladiti s kapitalističkom radnom disciplinom, čime je bio redefinisan glavni element društvene reprodukcije. U tom pogledu, slično kao i istovremeni napad na „narodnu kulturu“ i „veliko zatvaranje“ sirotinje i skitnica u radne zatvore i popravne domove, lov na veštice je predstavljao suštinski aspekt prvobitne akumulacije i „tranzicije“ u kapitalizam.

Kasnije ćemo razmotriti kakve je to strahove vladajuće klase lov na veštice trebalo da odagna i koje su bile njegove posledice po položaj žena u Evropi. Ovde želim da naglasim da, suprotno propagandnom viđenju prosvetiteljstva, lov na veštice nije bio poslednji trzaj umirućeg feudalnog sveta. Dobro je poznato da u „praznovernom“ srednjem veku nije bilo nikakvog progona veštica; sam koncept „veštičarenja“ nije se razvio sve do kasnog srednjeg veka, pri čemu u „Mračno doba“ nikada nije bilo ni masovnih suđenja i pogubljenja, uprkos činjenici da je magija imala prevagu u svakodnevnom životu i da je, još od kasnog Rimskog carstva, vladajuća klasa strahovala od nje kao od oruđa neposlušnosti među robovima.⁵

U VII i VIII veku, u zakonike novih germanskih kraljevstava bio je uveden zločin maleficium (veštičarenje), koji je bio prisutan i u rimskom kodeksu. Bilo je to vreme arapskih osvajanja, koje je u srcima evropskih robova očigledno rasplamsalo nadu u oslobođenje, nadahnjujući ih da se i sami late oružja i ustanu protiv svojih gospodara.⁶ Tako je ta zakonska inovacija možda bila odgovor na strah koji je vladajuća elita osećala zbog napredovanja „Saracena“, za koje se pričalo da su veliki poznavaoci magijskih veština. (Chejne 1983: 115–32) Ali, u to vreme, pod maleficium su se podrazumevale samo kažnjive magijske prakse koje su mogle naneti štetu osobama i stvarima, dok je crkva kritikovala one koji su verovali u magijska dela.⁷

Do sredine XV veka situacija se promenila. Bilo je to vreme narodnih ustanaka, epidemija i početka feudalne krize, u kojem nailazimo na prva suđenja vešticama (u južnoj Francuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji), prve opise Sabata⁸ i razvoj doktrine o veštičarenju, koja je čarobnjaštvo proglasila za oblik jeresi i najteži zločin protiv boga, prirode i države. (Monter 1976: 11–17) Između 1435. i 1487, napisano je dvadeset osam rasprava o veštičarenju (Monter 1976: 19), što je, uoči Kolumbovog putovanja, kulminiralo objavljivanjem ozloglašenog traktata Malleus Maleficarum (Veštičji čekić), iz 1486, koji je, zajedno s novom papskom bulom o tom pitanju, Summis desiderantes, Inoćentija VIII, iz 1484, pokazao da crkva u veštičarenju vidi novu pretnju. Ipak, za intelektualnu klimu koja je vladala za vreme renesanse, naročito u Italiji, bio je karakterističan skepticizam prema svemu što je imalo veze s natprirodnim. Italijanski intelektualci, od Ludovika Ariosta (Ludovico Ariosto), do Đordana Bruna i Nikole Makijavelija, ironično su gledali na priče sveštenika o đavolovim delima, naglašavajući, nasuprot tome (naročito u slučaju Bruna), opaku moć zlata i novca. „Non incanti ma contanti (ne čini već novčići)“, bio je moto junaka iz jedne od Brunovih komedija, koji je sažeto ilustrovao perspektivu intelektualne elite i aristokratskih krugova tog vremena. (Parinetto 1998: 29–99)

Od sredine XVI veka, u decenijama kada su španski konkvistadori pokoravali američko stanovništvo, broj žena optuženih da su veštice je eskalirao, a inicijativa u progonu je prešla sa Inkvizicije na sekularne sudove. (Monter 1976: 26) Lov na veštice je dostigao vrhunac između 1580. i 1630, naime, u periodu kada su feudalni odnosi već počeli da uzmiču pred ekonomskim i političkim institucijama tipičnim za merkantilni kapitalizam. Upravo u tom dugom „Gvozdenom veku“, i skoro po prećutnom dogovoru između zemalja koje su često ratovale jedne protiv drugih, broj lomača se umnogostručio, dok je država počela da osuđuje postojanje veštica i da preuzima inicijativu u njihovom progonu.

Karolina – Constitutio Criminalis Carolina, zakonik koji je 1532. doneo katolički car Karlo V – prvi put propisuje da se veštičarenje kažnjava smrću. U protestantskoj Engleskoj, progon je legalizovan s tri ukaza Parlamenta, iz 1542, 1563. i 1604, pri čemu je ovaj poslednji određivao smrtnu kaznu čak i ako nije bilo nikakve štete po osobe ili stvari. Posle 1550, zakoni i uredbe koji su od veštičarenja napravili najteži zločin i podsticali stanovništvo da potkazuje one za koje se sumnjalo da su veštice, doneti su i u Škotskoj, Švajcarskoj, Francuskoj i španskoj Holandiji. U narednim godina bili su i prošireni, da bi se povećao broj onih koji bi mogli biti pogubljeni, i da bi se, još jednom, od veštičarenja kao takvog, pre nego od štete koju je ono navodno izazivalo, napravio najteži zločin.

Mehanizmi progona potvrđuju da nije bila reč o spontanom procesu, o „pokretu odozdo, na koji su vladajuće i administrativne klase morale da odgovore“. (Christine Larner 1983: 1) Kao što je na primeru Škotske pokazala Kristina Larner, lov na veštice je zahtevao mnogo zvanične organizacije i administracije.⁹ Pre nego što je sused počeo da optužuje suseda ili pre nego što bi cele zajednice obuzela „panika“, sprovođena je uporna indoktrinacija, s vlastima koje su javno izražavale strepnju zbog širenja veštica, pri čemu su njeni predstavnici išli od mesta do mesta da bi podučavali ljude kako da ih prepoznaju i, u nekim slučajevima, nosili sa sobom spiskove imena osumnjičenih veštica, preteći da će kazniti svakog ko ih skriva ili pomaže. (Larner 1983: 2)

U Škotskoj, odlukom Aberdinskog Sinoda (1603), sveštenicima prezbiterijanske crkve je bilo naređeno da u svojim parohijama traže od ljudi da pod zakletvom izjave da li sumnjaju da je neka osoba veštica. U crkvama su postavljene kutije, da bi potkazivači mogli da ostanu anonimni; zatim bi sveštenik, pošto bi neka žena bila proglašena sumnjivom, sa propovedaonice tražio od vernika da svedoče protiv nje i zabranjivao im da joj pruže bilo kakvu pomoć. (Black 1971: 13) I u drugim zemljama je ohrabrivano potkazivanje. U Nemačkoj je to bio zadatak „posetilaca“, koje je imenovala luteranska crkva, uz saglasnost nemačkih prinčeva. (Strauss 1975: 54) U severnoj Italiji su sveštenici i vlasti bili ti koji su raspirivali podozrenje i nastojali da to vodi ka optužbama; takođe su se starali i da optužene žene budu potpuno izolovane, tako što su ih, između ostalog, prisiljavali da na svojim haljinama nose određene oznake, da bi ih ljudi izbegavali. (Mazzali 1988: 112)

Lov na veštice je bio i prvi progon u Evropi koji se služio mulitimedijalnom propagandom u stvaranju masovne psihoze među stanovništvom. Skretanje pažnje javnosti na opasnost od veštica, pomoću pamfleta o najpoznatijim suđenjima, koji su otkrivali detalje počinjenih strahota, bio je jedan od prvih zadataka štampe. (Mandrou 168: 136) Za taj zadatak su mobilisani i umetnici, među njima i Nemac Hans Baldung, kome dugujemo neke od najcrnjih prikaza veštica. Međutim, pravnici, sudije i demonolozi, često u istoj osobi, bili su ti koji su najviše doprineli progonu. Oni su bili ti koji su sistematizovali argumentaciju, odgovarali na kritike i usavršavali zakonsku mašinu, koja je do kraja XVI veka obezbedila standardizovani, skoro birokratski format suđenjima, što je vodilo ka velikoj sličnosti svedočenja iz različitih zemalja. U tom svom radu, muškarci od zakona mogli su da računaju na podršku najuglednijih intelektualaca svog vremena, uključujući filozofe i naučnike koji se i danas slave kao očevi modernog racionalizma. Među njima je bio i engleski politički teoretičar Tomas Hobs, koji je uprkos svom skepticizmu u pogledu realnosti veštičarenja, odobravao progon kao sredstvo društvene kontrole. Žestoki neprijatelj veštica – opsesivan u svojoj mržnji prema njima i pozivima na krvoproliće – bio je i Žan Boden, čuveni francuski pravnik i politički teoretičar, koga istoričar Trevor naziva Aristotelom i Monteskjeom XVI veka. Boden, koji se smatra autorom prve rasprave o inflaciji, učestvovao je u mnogim suđenjima i napisao ceo tom „dokaza“ (Demomania, 1580), u kojem je tražio da veštice budu spaljivane žive umesto da „milosrdno“ budu zadavljene pre nego što ih bace u vatru, da im treba praviti rane, da bi meso počelo da im truli pre smrti, i da treba spaljivati i decu.

Bodenov slučaj nije bio usamljen. U tom „veku genija“ – Bejkona, Keplera, Galileja, Šekspira, Paskala, Dekarta – u veku koji je video trijumf Kopernikanske revolucije, rođenje moderne nauke i razvoj filozofskog i naučnog racionalizma, veštičarenje je postalo jedna od omiljenih tema evropske intelektualne elite. Sudije, pravnici, državnici, filozofi, naučnici, teolozi, svi su bili zaokupljeni tim „problemom“, pisali pamflete i demonologije, delili mišljenje da je reč o najstrašnijem zločinu i pozivali na njegovo kažnjavanje.¹⁰

Prema tome, nema sumnje da je lov na veštice bio glavna politička inicijativa. Naglašavanje te činjenice ne znači umanjivanje uloge koju je u tom progonu imala crkva. Rimokatolička crkva je obezbedila metafizičko i ideološko gubilište za lov na veštice i podsticala njihovo proganjanje, kao što je prethodno podsticala i proganjanje jeretika. Bez Inkvizicije, bez brojnih papskih ukaza koji su pozivali svetovne vlasti da otkrivaju i kažnjavaju „veštice“ i, iznad svega, bez vekova crkvene mizogine kampanje protiv žena, lov na veštice ne bi bio moguć. Ali, suprotno stereotipu, lov na veštice nije bio samo plod papskog fanatizma ili mahinacija rimske Inkvizicije. Na vrhuncu tog procesa, svetovni sudovi su vodili većinu suđenja, dok je u oblastima delovanja Inkvizicije (Italija i Španija), broj pogubljenja ostao komparativno nizak. Posle protestantske reformacije, koja je podrila moć katoličke crkve, Inkvizicija je čak počela da gasi žar s kojim su vlasti proganjale veštice, da bi umesto toga pojačala progon Jevreja.¹¹ (Milano 1963: 287–9) Šta više, Inkvizicija je uvek zavisila od saradnje države u sprovođenju svojih egzekucija, budući da je sveštenstvo htelo da se poštedi neprijatnosti prolivanja krvi. Saradnja između crkve i države bila je još tešnja u protestantskim zemljama, gde je država postala crkva (kao u Engleskoj) ili gde je crkva postala država (kao u Ženevi i, u manjoj meri, u Škotskoj). Jedan ogranak vlasti je donosio i sprovodio zakone, dok je religiozna ideologija otvoreno ukazivala na njihove političke konotacije.

Političku prirodu lova na veštice dodatno ilustruje činjenica da su katoličke i protestantske nacije, u ratu jedne protiv drugih u svakom drugom pogledu, udruživale oružje i delile razloge za progon veštica. Zato nije preterano reći da je lov na veštice bio prvi zajednički teren u politici novih evropskih nacionalnih država, prvi primer evropskog ujedinjavanja, posle raskola izazvanog reformacijom. Naime, prelazeći sve granice, lov na veštice se proširio od Francuske i Italije do Nemačke, Švajcarske, Engleske, Škotske i Švedske.

Koji su strahovi podstakli tako usklađen genocid? Odakle tolika količina nasilja? I zašto su glavne mete bile žene?

Verovanje u đavola i promene u obliku proizvodnje

Treba odmah reći da na sva ova pitanja ni danas nema pouzdanog odgovora. Glavna teškoća se sastoji u tome što su optužbe protiv veštica bile tako groteskne i neverovatne da se ne mogu dovesti u vezu s bilo kakvom motivacijom ili zločinom.¹² Kako objasniti činjenicu da je duže od dva veka, u nekoliko evropskih zemalja, na stotine hiljada žena bilo izvođeno na sud, mučeno, živo spaljivano i vešano, pod optužbom da su prodale svoje duše i tela đavolu i da su, uz pomoć magije, ubile na desetine dece, pile im krv, pravile napitke od njihovog mesa, izazivale smrt kod suseda, uništavale stoku i letinu, prizivale oluje i činile mnoge druge grozote? (Ipak, čak i danas, neki istoričari očekuju da poverujemo kako je lov na veštice bio sasvim racionalan u kontekstu tadašnje strukture verovanja!)

Dodatni problem je to što danas ne možemo čuti glas žrtava, budući da su od njih ostala samo priznanja koja su oblikovali inkvizitori, obično dobijena posle mučenja. Koliko god sluha imali za ostatke tradicionalnog folklora koji izbijaju iz naprslina zabeležnih priznanja, nikada ne možemo utvrditi njihovu verodostojnost. (Videti Carlo Ginzburg, 1991) Pored toga, istrebljivanje veštica se ne može objasniti prosto pohlepom, budući da se nikakvo bogatstvo uporedivo sa onim izvučenim od Amerike nije moglo steći od pogubljivanja i konfiskacije imovine žena koje su u većini slučajeva bile veoma siromašne.¹³

To je razlog zašto se neki istoričari, kao Brajan Levak, uzdržavaju od iznošenja bilo kakvih objašnjavajućih teorija i zadovoljavaju time da utvrde samo preduslove lova na veštice – na primer, prelazak zakonske procedure iz privatnog u javni tužilački sistem, do kojeg je došlo u kasnom srednjem veku, centralizacija državne vlasti, uticaj reformacije i kontrareformacije na društveni život. (Brian Levack 1987)

Ipak, takav agnosticizam nije neophodan, niti se moramo pitati da li su lovci na veštice zaista verovali u optužbe koje su podizali protiv svojih žrtava ili su ih samo cinično koristili kao instrumente društvene represije. Ako pogledamo istorijski kontekst lova na veštice, rod i klasu optuženih, kao i posledice njihovog proganjanja, onda moramo zaključiti da je lov na veštice u Evropi bio napad na otpor žena širenju kapitalističkih odnosa, kao i na moć koju su žene imale na osnovu svoje seksualnosti, kontrole nad reprodukcijom i isceliteljskog umeća.

Lov na veštice je bio važan i za izgradnju novog patrijarhalnog poretka, u kojem su tela žena, njihov rad, njihove seksualne i reproduktivne moći, stavljeni pod kontrolu države i pretvoreni u ekonomske resurse. To znači da lovce na veštice nije toliko zanimalo kažnjavanje zbog bilo kojeg konkretnog prestupa koliko eliminacija opštih oblika ženskog ponašanja, koje više nisu mogli da tolerišu i koje je u očima stanovništva trebalo učiniti strašnim. Činjenica da su se optužbe na suđenjima često odnosile na događaje od pre nekoliko decenija, da je veštičarenje bilo proglašeno za crimen exceptum, to jest, za zločin koji se morao ispitivati posebnim sredstvima, uključujući i mučenje, i da se kažnjavalo čak i u odsustvu bilo kakve dokazane štete po osobe i stvari – sve to ukazuje da meta lova na veštice (kao što je to često bio slučaj s političkom represijom u periodima intenzivnih društvenih promena i sukoba) nisu bili društveno priznati zločini već ranije usvojene prakse i grupe osoba koje je trebalo iskoreniti iz zajednice, uz pomoć terora i kriminalizacije. U tom pogledu, optužba za veštičarenje imala je funkciju sličnu „veleizdaji“ (koja je, što je značajno, uvedena u engleski legalni kod u istom periodu) i optužbi za „terorizam“ u naše vreme. Sama maglovitost optužnice – činjenica da ju je nemoguće dokazati, pri čemu istovremeno budi najveće moguće užasavanje – značila je da se mogla koristiti za kažnjavanje svakog oblika protesta i izazivanje podozrenja prema najobičnijim aspektima svakodnevnog života.

Prvi uvid u pravo značenje lova na veštice u Evropi može se pronaći u tezi koju je Majkl Tausig izneo u svom klasičnom delu Đavo i fetišizam robe u Južnoj Americi, u kojem autor tvrdi da se verovanje u đavola javljalo u onim istorijskim periodima kada je jedan oblik proizvodnje smenjivao drugi. U tim periodima nisu se radikalno menjali samo materijalni uslovi života već i metafizička osnova društvenog poretka – na primer, shvatanje kako nastaje vrednost, šta generiše život i rast, šta je „prirodno“, a šta antagonističko u odnosu na postojeće običaje i društvene odnose. (Michael Taussig 1980: 17ff) Tausig je svoju teoriju razvio na osnovu istraživanja verovanja kolumbijskih poljoprivrednih radnika i bolivijskih rudara, u vreme kada su u obe zemlje počeli da se ukorenjuju monetarni odnosi, koji su u očima ljudi izgledali kao nešto smrtonosno i čak dijabolično, u poređenju sa starijim i još uvek živim oblicima proizvodnje orijentisane na osnovne potrebe. Tako su, u slučajevima koje je istraživao Tausig, siromašni bili ti koji su za one imućnije sumnjali da obožavaju đavola. Međutim, njegova asocijacija između đavola i robnog oblika podseća nas da je iza lova na veštica stajalo i proširivanje ruralnog kapitalizma, koji je podrazumevao ukidanje običajnih prava i izazvao prvi inflacioni talas u modernoj Evropi. Ti fenomeni nisu vodili samo ka porastu siromaštva, gladi i društvenog izmeštanja (Le Roy Ladurie 1974: 208) već i ka prenosu vlasti u ruke nove klase „modernizatora“, koja je sa strahom i gađenjem gledala na komunalne oblike života, tipične za prekapitalističku Evropu. Upravo na inicijativu te protokapitalističke klase lov na veštice je bio preuzet kao „platforma na kojoj se mogao proganjati širok raspon narodnih verovanja i praksi“ (Norman i Roberts 2000: 65) i kao oružje kojim se mogao skršiti otpor društvenom i ekonomskom restrukturiranju.

Značajno je to što se u Engleskoj većina suđenja vešticama odigrala u Eseksu, gde je do XVI veka najveći deo zemlje bio ograđen,¹⁴ dok u onim delovima Britanskih ostrva u kojima nije došlo do privatizacije zemlje, niti je ona bila na pomolu, nema zapisa o lovu na veštice. Najizuzetniji primeri u tom kontekstu su Irska i škotsko zapadno gorje, gde nema ni traga od progona, verovatno zbog sistema kolektivnog raspolaganja zemljom i činjenice da su u obe oblasti prevagu i dalje imale srodničke veze, što je sprečavalo podelu zajedničkih poseda i pojavu one vrste saučesništva s državom koja je lov na veštice i činila mogućim. I dok su u angliciziranoj i privatizovanoj škotskoj niziji, gde je prosta ekonomija uzmicala pod uticajem prezbiterijanske reformacije, lov na veštice odneo najmanje 4.000 žrtava ili jedan procenat ženske populacije, u gorju i u Irskoj žene su u periodu lova na veštice bile bezbedne.

To da je širenje ruralnog kapitalizma, sa svim njegovim konsekvencama (otimanjem zemlje, produbljivanjem društvenih razlika, slomom kolektivnih odnosa) bio odlučujući faktor iz pozadine lova na veštice, pokazuje i činjenica su većina optuženih bile siromašne seoske žene – radnice na poljima, napoličarke – dok su oni koji su ih optuživali bili imućni i prestižni članovi zajednice, često njihovi poslodavci i vlastelini, to jest pojedinci iz lokalnih struktura moći, po pravilu tesno povezani s centralnom državnom vlašću. Tek kada je progon uznapredovao, a strah od veštica se raširio među populacijom (kao i strah da se bude optužen zbog veštičarenja ili zbog „podrivačkog udruživanja“), optužbe su počele da stižu od suseda. U Engleskoj su veštice uglavnom bile starije žene, koje su zavisile od javne pomoći, ili žene koje su preživljavale tako što su išle od kuće do kuće i prosile za malo hrane, vrč vina ili mleka; ako su bile udate, njihovi muževi su bili fizički radnici, ali često su to bile udovice, koje su živele same. Njihovo siromaštvo se ističe u priznanjima. Đavo bi im se ukazivao u vreme oskudice, da bi ih uverio kako od sada „neće više nikada oskudevati“, iako se novac koji im je navodno davao u takvim prilikama uskoro pretvarao u pepeo – detalj koji možda ukazuje na hiperinflaciju uobičajenu u to vreme. (Larner 1983: 95; Mandrou 1968: 77) Kada je reč o đavolskim zločinima veštica, oni se otkrivaju kao klasna borba koja se vodila na seoskom nivou: „urokljivo oko“, kletva prosjakinje kojoj je uskraćena milostinja, kašnjenje u plaćanju rente, zahtev za javnom pomoći. (Macfarlane 1970: 97; Thomas 1971: 565; Kittredge 1929: 163) Brojne načine na koje je klasna borba doprinela stvaranju engleske veštice ilustruju i optužbe protiv Margaret Harket (Harkett), stare udovice, od šezdeset pet godina, obešene u Tajbernu 1585:

„Nabrala je korpu krušaka na susedovoj zemlji, bez dozvole. Kada joj je rečeno da ih vrati, besno ih je bacila; od tada nijedna kruška na polju nije rodila. Kasnije joj sluga Vilijama Godvina nije dao kvasac, posle čega je njegova pivara presušila. Udario ju je čuvar, kada ju je uhvatio dok je sakupljala drva u šumi na gospodarevoj zemlji; čuvar je poludeo. Jedan sused nije hteo da joj da konja; svi konji su pocrkali. Drugi joj je za par cipela platio manje nego što je tražila; posle toga je umro. Jedan gospodin je rekao svom slugi da joj ne da neobranog mleka; posle toga nisu više mogli da prave puter ili sir.“ (Thomas 1971: 556)

Sličan obrazac sreće se i u slučaju žena „predstavljenih“ sudovima u Čelmsfordu, Vindzoru i Ositu. Majka Voterhaus, obešena u Čelmsfordu 1566, bila je „veoma siromašna žena“, za koju je rečeno da je prosila za malo hleba ili putera i da je bila u „zavadi“ s mnogim susedima. (Rosen 1969: 76–82) Elizabet Stil, majka Devel, majka Margaret i majka Daton, pogubljene u Vindzoru 1579, takođe su bile siromašne udovice; majka Margaret je živela u domu za siromašne, kao i njihova navodna predvodnica, majka Seder, i sve one su prosile i navodno se svetile kada bi im milostinja bila uskraćena. (Ibid.: 83–91) Pošto joj nisu dali malo starog kvasca, Elizabet Fransis, jedna od čelmsfordskih veštica, proklela je suseda, koji je posle toga patio od teških glavobolja. Majka Staunton je promrmljala nešto sumnjivo i udaljila se, pošto joj sused nije dao kvasca, posle čega je njegovo dete teško obolelo. (Ibid.: 96) Ursula Kemp, obešena u Ositu 1582, učinila je jednu gospu hromom, pošto joj ova nije dala malo sira; izazvala je i otekline na zadnjici deteta Agnes Lederdejl, pošto ova nije htela joj da parče sapuna. Alis Njuman je oterala u smrt Džonsona, sakupljača milostinje za siromašne, zato što ovaj nije hteo da joj da neku paru; kaznila je i Batlera, zato što joj nije dao mesa. (Ubid: 119) Sličan obrazac srećemo i u Škotskoj, gde su optuženice takođe bile siromašne seljanke, koje su još uvek imale neko malo parče zemlje, ali koje su jedva preživljavale i dolazile u sukob sa susedima zato što su puštale da im stoka pase na njihovoj zemlji ili zato što nisu plaćale rentu. (Larner 1983)

Lov na veštice i klasni revolt

Kao što pokazuju ovi slučajevi, lov na veštice se širio u društvenom okruženju u kojem je „bolji soj“ živeo u stalnom strahu od „nižih klasa“, za koje se svakako moglo pretpostaviti da gaje zle misli, budući da su u tom periodu izgubili sve što su imali.

To što se taj strah ispoljio kao napad na narodnu magiju ne treba da nas iznenađuje. Bitka protiv magije je oduvek pratila razvoj kapitalizma, a prati ga i danas. Magija dopušta verovanje da je svet živ, nepredvidljiv i da je svaka stvar obdarena nekom silom – „… voda, drveće, materije, reči…“ (Wilson 2000: xvii) – tako da se svaki događaj tumači kao izraz neke okultne moći koja se mora dešifrovati i potčiniti vlastitoj volji. Šta je to podrazumevalo u svakodnevnom životu, opisano je, verovatno uz neka preterivanja, u pismu koje je jedan nemački sveštenik napisao posle obilaska jednog sela iz svoje parohije, 1594:

„Upotreba bajalica je toliko raširena da nijedan muškarac ili žena ne započinju neki posao… a da se prethodno ne uzdaju u neki znak, bajalicu, čarobne reči ili neko pagansko sredstvo. Na primer, za vreme nekog mukotrpnog rada, dok uzimaju ili spuštaju dete… kada izvode stoku na ispašu… kada izgube neki predmet ili ne mogu da ga pronađu… kada noću zatvaraju prozore… kada se neko razboli ili ako im se krava ponaša čudno odmah odlaze kod gatare da saznaju ko ih je orobio, ko je na njih bacio čini ili da bi dobili neku amajliju. Svakodnevno iskustvo tih ljudi ne zna za granice u korišćenju praznoverja… Tu se svako bavi praznovernim praksama, pomoću reči, imena, rima, imena božijeg, Svetog trojstva, Device Marije ili dvanaest apostola… Te reči se izgovaraju i javno i tajno; ispisuju se na komadićima papira, gutaju, nose kao amajlije. Takođe, prave čudne znakove, zvukove i gestove. A bave se magijom i uz pomoć biljaka, korenja i grančica određenog drveća; imaju poseban dan i mesto za svaku od tih stvari.“ (Strauss 1975: 21)