Slivija Federiči

56. Dok Haker Fišer (Hackett Fischer) povezuje opadanje populacije u Evropi u XVII veku sa socijalnim posledicama Revolucije cena (str. 91–92), Peter Krite nudi složeniju sliku, utoliko što smatra da je demografsko opadanje bilo kombinacija maltuzijanskih i društveno-ekonomskih faktora. Opadanje je, po njemu, bilo odgovor kako na porast stanovništva početkom XVI veka, tako i na prisvajanje velikog dela poljoprivrednih prihoda od strane vlastelina. (str. 63)

Robert S. Duplessis (1997) iznosi zanimljivo zapažanje, koje podupire moju argumentaciju o vezi između demografskog opadanja i pronatalističke državne politike. Naime, on piše da je oporavak posle populacione krize iz XVII veka bio mnogo brži nego posle Crne smrti. Posle epidemije iz 1348, bio je potreban ceo vek da bi populacija počela da raste, dok je u XVII veku proces rasta započeo posle manje od pola veka. (str. 143) Ta procena ukazuje na daleko veću stopu nataliteta u Evropi iz XVII veka, što se verovatno može pripisati žestokim napadima na svaki oblik kontracepcije.

57. „Biomoć“ je pojam koji je Fuko koristio u svojoj studiji Istorija seksualnosti (Histoire de la sexualité, Vol. I, La volonté de savoir, 1976; History of Sexuality: An Introduction, 1978) da bi opisao pomak od autoritarnog oblika vladavine ka onom decentralizovanijem, usmerenom na „podsticanje životnih moći“, do kojeg je došlo u Evropi tokom XIX veka. „Biomoć“ izražava sve veće zanimanje, na državnom nivou, za sanitarnu, seksualnu i kaznenu kontrolu individualnih tela, kao i za porast populacije, njeno kretanje i smeštanje u oblast ekonomije. Prema toj paradigmi, uspon biomoći išao je ruku pod ruku sa usponom liberalizma i označio je kraj sudske i monarhističke države.

58. Tu razliku pravim imajući na umu način na koji je kanadski sociolog Brus Kertis (Bruce Curtis) razmatrao fukoovske koncepte „populacije“ i „biomoći“. Kertis suprotstavlja pojam „naseljenosti“, koji se koristio tokom XVI i XVII veka, pojmu „populacije“, koji je u XIX veku postao osnova moderne demografske nauke. On ukazuje da je „naseljenost“ bila organski i hijerarhijski koncept. Merkantilisti su ga upotrebljavali kada su se bavili onim delom društvenog tela koji stvara bogatstvo, to jest, postojećim i potencijalnim radnicima. Kasniji koncept „populacije“ bio je atomistički. „Populacija se sastoji od velikog mnoštva neizdiferenciranih atoma, raspoređenih u apstraktnom prostoru i vremenu“, piše Kertis, „sa sopstvenim zakonima i strukturom.“ Ipak, smatram da između ta dva pojma postoji kontinuitet, budući da se i u merkantilističkom i u liberalnom periodu kapitalizma pojam populacije bio operativan kada je reč o reprodukciji radne snage.

59. Vrhunac merkantilizma bio je u drugoj polovini XVII veka, a njegova dominacija ekonomskim životom povezuje se sa imenima Vilijama Petija (William Petty, 1623–1687) i Žana Batista Kolbera (Jean Baptiste Colbert), ministra finansija Luja XIV. Ipak, merkantilisti s kraja XVII veka samo su sistematizovali ili primenili ono što se razvijalo još od XVI veka. Žan Boden (Jean Bodin) u Francuskoj i Đovani Botero (Giovanni Botero) u Italiji smatraju se protomerkantilističkim ekonomistima. Jedna od prvih sistematičnih formulacija merkantilističke ekonomske teorije nalazi se u Thomas Mun, England’s Tresure by Forraign Trade (1622).

60. Za razmatranje novih zakona o čedomorstvu, videti (između ostalog) John Riddle (1997), 163–66; Merry Wiesner (1993), 52–53; i Mendelson i Crawford (1998), koje pišu da je „zločin čedomorstva bio taj koji su samostalne žene mogle da počine pre nego bilo koja druga društvena grupa. Jedno istraživanje čedomorstva početkom XVII veka pokazalo je da su od šezdeset majki, pedeset tri bile samohrane, a šest udovice.“ (str. 149) Statistike pokazuju i da je čedomorstvo bilo kažnjavano još češće nego veštičarenje. Margaret King piše da je u Nirnbergu „četrnaest žena bilo pogubljeno zbog tog zločina između 1578. i 1615, ali samo jedna veštica. Parlament iz Ruana je od osamdesetih godina XVI veka do 1606. podigao podjednaki broj optužnica zbog čedomorstva i veštičarenja ali je čedomorstvo kažnjavao mnogo strožije. Kalvinistička Ženeva je imala mnogo veću stopu pogubljenja zbog čedomorstva nego zbog veštičarenja; od 1590. do 1630, devet od jedanaest žena optuženih za čedomorstvo bilo je pogubljeno, u poređenju sa jednom od trideset osumnjičenih za veštičarenje.“ (str. 10) Te procene potvrđuje i Meri Visner, koja piše da je „u Ženevi, na primer, u periodu 1595–1712, pogubljeno 25 od 31 žene optužene zbog čedomorstva, u poređenju sa 19 od 122 optužene zbog veštičarenja.“ (1993: 52) Žene su bile osuđivane na smrt zbog čedomorstva sve do XVIII veka.

61. Zanimljiv članak o tom pitanju napisao je Robert Fletcher, „The Witches Pharmakopeia“ (1896).

62. Referenca na italijansku feminističku pesmu iz 1971, „Aborto di Stato“ (Državni abortus).

63. Margaret L. King, Women of the Renaissance (1991), 78. O zatvaranju javnih kuća u Nemačkoj, videti Merry Wiesner, Working Women in Renaissance Germany (1896), 194–209.

64. Opširan pregled mesta i godina u kojima su žene bile proterivane iz zanata nalazi se u David Herlihy, Women, Family and Society in Medieval Europe: Historical Essays. Providence: Berghahn, 1978–1991. Videti i Merry Wiesner (1986), 174–185.

65. Martha Howell (1986), poglavlje 8, str. 174–183. Marta Houvel piše: „Komedije i satire iz tog perioda, na primer, često prikazuju žene s pijace i prodavačice kao oštrokonđe, s karakterizacijom koja ih nije samo ismevala ili vređala zbog učešća na tržištu već je često bila nabijena seksualnom agresivnošću.“ (str. 182)

66. U temeljnoj kritici teorije društvenog ugovora iz XVI veka, koju su formulisali Tomas Hobes i Džon Lok, Kerol Pejtman (Pateman, 1988) kaže da je „društveni ugovor“ počivao na još temeljnijem „polnom ugovoru“, koji je muškarcu priznavao pravo na prisvajanje tela i rada žena.

67. Rut Karas (Ruth Mazo Karras, 1996) piše da je „’prosta’ (common; prosta, obična, ali i zajednička; prim. prev.) žena značilo žena koja stoji na raspolaganju svim muškarcima – za razliku od ’prostog čoveka’ (common man), što je označavalo osobu skromnog porekla i moglo se koristiti u uvredljivom ili podrugljivom smislu – i nije podrazumevalo ni neuglađeno ponašanje, niti klasnu solidarnost.“ (str. 138)

68. O porodici u periodu „tranzicije“, videti Lawrence Stone (1977); i André Burguière i François Lebrun, „Priests, Prince and Family“ („La Famille en Occident du XVIe au XVIIIe siècle: Le prêtre, le prince et la famille“, 1986), u Burguiere, et. al., A History of Family: The Impact of Modernity (1996), Vol. II, 95ff (Histoire de la famille: Le choc des modernités, 1988).

69. O karakteru patrijarhalizma iz XVII veka i naročito o konceptu patrijarhalne vlasti u teoriji o društvenom ugovoru, videti Pateman (1988); Zilla Eisenstein, The Radical Future of Liberal Feminism (1981); i Margaret R. Sommerville, Sex and Subjection: Attitudes to Women in Early Modern Society (1995). U svom razmatranju promena do kojih je teorija o društvenom ugovoru dovela u Engleskoj, Samervilova tvrdi da su ti teoretičari ugovora podržavali potčinjavanje žena muškarcima u istoj meri kao i patrijarhalisti, ali su to drugačije obrazlagali. Pošto su makar formalno bili odani načelu „prirodne jednakosti“ i „sporazumne vlasti“, u odbranu muške nadmoćnosti prizivali su teoriju o „prirodnoj inferiornosti“ žena, po kojoj žene mogu da pristanu na prisvajanje njihovog vlasništva i prava glasa od strane muževa, kada jednom shvate svoju suštinsku slabost i nužnu zavisnost od muškaraca.

70. Videti Underdown (1985a), „The Taming of the Scold: The Enforcement of Patriarchal Authority in Early Modern England“, u Antony Fletcher i John Stevenson (1985), 116–136; Mendelson i Crawford (1998), 69–71.

71. O gubitku ženskih prava u Evropi iz XVI i XVII veka, videti (između ostalog) Merry Wiesner (1993), koja piše: „Širenje Rimskog prava je imalo uglavnom negativne posledice po građanski status žena u ranom modernom periodu, kako zbog viđenja žena koje su zakonodavci preuzeli iz tog pravnog koncepta, tako i zbog činjenice da je to vodilo ka strožijoj primeni postojećih zakona. (str. 33)

72. Pošto je dramama i traktima iz tog perioda dodao i sudske zapisnike, Anderdaun zaključuje da „ti zapisi, između 1560. i 1640… otkrivaju intenzivnu preokupaciju ženama, na koje se gledalo kao na vidljivu pretnju patrijarhalnom poretku. Žene koje psuju svoje susede i tuku se s njima, samostalne žene koje odbijaju da stupe u službu, žene koje dominiraju nad svojim muževima ili ih tuku: izgledalo je da to izbija na površinu mnogo češće nego do juče ili u periodu koji je neposredno usledio. Ne treba prevideti da je to bio i period u kojem su optužbe zbog veštičarenja dostigle vrhunac.“ (Underdown 1985a: 119)

73. Džejms Blaut ukazuje da se u nekoliko decenija posle 1492. „stopa rasta i promene dramatično porasla i da je Evropa ušla u period naglog razvoja.“ (James Blaut 1992a) On piše: „Kolonijalni poduhvat iz XVI veka proizvodio je kapital na razne načine. Jedan bio iskopavanje zlata i srebra. Drugi je bio plantažna poljoprivreda, uglavnom u Brazilu. Treći je bio trgovina začinima, tkaninama i mnogim drugim stvarima sa Azijom. Četvrti element bio je profit koji se vraćao evropskim firmama iz raznih proizvodnih i trgovačkih operacija u Americi… Peti je bio robovlasništvo. Akumulacija iz tog resursa bila je ogromna.“ (str. 38)

74. Kao što Lajnbo i Rediker napominju u istoj knjizi, „Šekspir je dugo proučavao izveštaje istraživača, trgovaca i kolonizatora, koji su, kroz svetsku trgovinu, agresivno povezivali kontinente Evrope, Afrike i Amerike. Šta više, lično je poznavao takve ljude i čak zavisio od njih, u obezbeđivanju sredstava za život. Kao i mnogi njegovi pokrovitelji i dobrotvori, među kojima je bio i grof od Sauthemptona, Šekspir je investirao u Virginia Company (iz Londona), glavnu prethodnicu engleske kolonizacije (Amerike).“ Komad Bura bio je inspirisan brodolomom Sea-Venture, jedrenjaka u vlasništvu te kompanije, koji se 28. jula 1609. nasukao na hridi Bermudskih ostrva, na svom putu ka Virdžiniji. (Linebaugh i Rediker, The Many-Headed Hydra, 2000; prvo poglavlje, „The Wreck of the Sea-Venture“, str. 14.) (Prim. prev.)

75. Na osnovu prevoda dr Milana Bogdanovića, William Sheakspeare, Oluja, Matica Hrvatska, Zagreb, 1951, čin V, str. 137. (Prim. prev.)

76. Egzemplaran slučaj su Bermudi, naveden kod Elaine Forman Crane (1990). Krejn piše da je nekoliko belih žena na Bermudima posedovalo robove – obično ženske – zahvaljujući čijem radu su mogle da održe određeni nivo ekonomske autonomije. (str. 231–258)

77. Džun Neš piše: „Važna promena je nastupila 1549, kada je rasno poreklo, zajedno sa zakonski odobrenim bračnim vezama, postalo faktor u određivanju prava na nasledstvo. Prema novom zakonu, nijedan mulat (potomak crnog čoveka i indijanske žene), mestik i osoba poreklom iz vanbračne veze ne mogu držati Indijance na encomiendama… Mestik i nezakoniti potomak skoro da su postali sinonimi.“ (June Nash 1980, str. 140)

78. Coyota je bila žena mestičkog i indijanskog porekla. Videti Ruth Behar (1987), str. 45.

79. Najubitačniji su bili rudnici žive, kao što je bio onaj u Huankaveliki, u kojem je na hiljade radnika umiralo od sporog trovanja, u strašnim mukama. Dejvid Nobl Kuk o tome piše: „Radnici iz rudnika u Huankaveliki suočavali su i sa neposrednim i dugoročnim opasnostima. Boravak pod zemljom, poplave i odroni, usled popuštanja gredi, bili su svakodnevne pretnje. Prelazni rizici po zdravlje bili su slaba ishrana, loše provetravanje u podzemnim komorama i velika razlika u temperaturi između unutrašnjosti rudnika i razređene andske atmosfere… Radnike koji su u rudnicima ostali duže vreme, zadesila je možda najgora sudbina. Prašina i sitne čestice ispunjavali su vazduh, pod udarcima alata za razbijanje rude. Indijanci su udisali prašinu, koja je u sebi nosila četiri opasne supstance: isparenja žive, arsenik, arsen-pentoksid i cinabarit. Dugotrajno izlaganje… za ishod je imalo smrt. Poznata kao mal de la mina, rudarska bolest, bila je neizlečiva u poodmaklom stadijumu. U nešto lakšim slučajevima, dolazilo je do ulceracije i truljenja desni.“ (David Noble Cook 1981: 205–6)

80. Barbara Buš ukazuje da su robinje, ako su htele da abortiraju, svakako znale kako da to izvedu, na osnovu znanja donetog iz Afrike. (Bush 1990: 141)

Treće poglavlje

VELIKI KALIBAN

Borba protiv buntovnog tela

„Život nije ništa drugo nego kretanje udova… Naime, šta je srce, ako ne opruga; i šta su nervi, ako ne mnoštvo žica; a zglobovi samo brojni koturovi, koji celo telo stavljaju u pokret.“ — Hobs, Levijatan, 1650.

„Ali postaću mnogo plemenitije stvorenje i istog onog časa kada osetim da me moje prirodne potrebe svode na nivo zveri, moj duh će se uzdići, vinuti i poleteti ka društvu anđela.“ — Koton Mader (Cotton Mather), Dnevnik 1680–1708

„Sažalite se na mene… moji prijatelji su veoma siromašni, a majka teško bolesna, a ja ću umreti u iduću sredu izjutra i zato se nadam da ćete biti tako dobri da mojim prijateljima date nešto malo novca za moj kovčeg i pokrov, da odnesu moje telo s drveta na kojem ću umreti… i ne budite malodušni… Stoga se nadam da ćete imati u vidu i moje jadno telo, naime, da ste na mom mestu, i vi biste hteli da vam telo ne završi kod hirurga.“ — Pismo Ričarda Trobina (Richard Trobin), osuđenog na smrt, u Londonu, 1739.

Veliki Kaliban

Jedan od preduslova kapitalističkog razvoja bio je i proces koji je Mišel Fuko definisao kao „disciplinovanje tela“, koji je, po mom viđenju, bio zapravo pokušaj države i crkve da moći pojedinca preobraze u radnu snagu. U ovom poglavlju razmatram kako je taj proces bio zamišljen i prikazan u filozofskim raspravama tog doba, kao i strateške intervencije koje je pokrenuo.

Novo shvatanje osobe, koje se moglo primetiti u svim oblastima – na pozorišnoj sceni, za propovedaonicama, u političkoj i filozofskoj imaginaciji – pojavilo se u XVI veku, u onim delovima zapadne Evrope koji su bili najviše zahvaćeni protestantskom Reformacijom i usponom merkantilne buržoazije. Njegovo najidealnije otelotvorenje bio je šekspirovski Prospero, iz komada Bura (1612), koji povezuje nebesku spiritualnost Arijela sa sirovom materijalnošću Kalibana. Međutim, njegov lik izražava strepnju nad uspostavljenom ravnotežom koja poništava svaki ponos zbog „čovekovog“ (čitaj, muškarčevog) jedinstvenog mesta u Velikom lancu postojanja.¹ Iako je porazio Kalibana, Prospero mora da prizna kako je to „to biće mraka“ njegovo, podsećajući tako svoju publiku da je naš ljudski spoj anđela i zveri zaista problematičan.

Ono što je kod Prospera bila podsvesna slutnja, u XVII veku je bilo formalizovano kao sukob između razuma i telesne strasti, koji je iznova preradio klasične judeo-hrišćanske teme radi stvaranja nove antropološke paradigme. Ishod podseća na srednjovekovne okršaje između anđela i đavola oko vlasništva nad dušama umirućih ljudi. Ali, taj sukob je sada prikazan unutar same osobe, preuređene u bojno polje, na kojem se suprotni elementi bore za prevlast. Na jednoj strani se nalaze „sile razuma“: štedljivost, razboritost, osećanje odgovornosti, samokontrola. Na drugoj strani se nalaze „niski telesni nagoni“: razvratnost, lenjost, sistematično traćenje vitalnih snaga osobe. Bitka se vodi na mnogim frontovima, zato što razum mora stalno da bude na oprezu od napada telesnog sebstva i spreči da „mudrost tela“ (po Luterovim rečima) iskvari snage uma. U ekstremnom slučaju, osoba postaje poprište rata svih protiv svih:

„Neka budem ništa, ako s kompasom svoje duše ne pronađem poprište bitke kod Lepanta: bitke strasti protiv razuma, razuma protiv vere, vere protiv đavola i moje savesti protiv svih.“ (Thomas Browne 1928: 76)

U tom procesu dolazi do promene u metaforičnom polju, budući da filozofske reprezentacije individualne psihologije počinju da pozajmljuju slike državne politike prema telu, prikazujući tako pejzaž naseljen „vladarima“ i „buntovnim podanicima“, „mnoštvom“ i „pobunama“, „lancima“ i „zapovedničkim naređenjima“ i čak (kao kod Tomasa Brauna) dželatima.² (Ibid.: 72) Kao što ćemo videti, taj sukob između razuma i tela, kod filozofa opisan kao žestoki okršaj između „bolje“ i „lošije sorte“, ne može se pripisati samo baroknom ukusu za figurativno izražavanje, kasnije potisnutom u korist „maskulinijeg“ jezika.³ Bitka koju je diskurs o osobi iz XVII veka zamišljao kako se odvija u mikrokosmosu pojedinca svakako je utemeljena u realnosti tog vremena. Bio je to samo jedan aspekt šire reforme, pri čemu je, u „Doba razuma“, buržoazija u usponu nastojala da preoblikuje podređene klase u skladu s potrebama nove kapitalističke ekonomije.

Taj pokušaj buržoazije, da kroz rat koji je pokrenula protiv tela stvori novi tip individue, postao je njen istorijski znak. Prema Maksu Veberu, reforma tela se nalazi u samom jezgru buržoaske etike, zato što kapitalizam prisvaja „krajnju svrhu života“, umesto da ga tretira samo kao sredstvo za zadovoljavanje ljudskih potreba; zato on od nas traži da se odreknemo prava na svako spontano uživanje u životu. (Weber: 1958: 53) Kapitalizam pokušava da prevaziđe i „prirodno stanje“, tako što ruši prirodne barijere i produžava radni dan preko granica koje određuju sunce, godišnja doba i samo telo, kao što je to bilo u preindustrijskom društvu.

I Marks u otuđenju od tela vidi specifičnu crtu kapitalističkog radnog odnosa. Time što rad pretvara u robu, kapitalizam prisiljava radnike da svoju aktivnost potčine jednom spoljašnjem poretku, nad kojim nemaju kontrolu i s kojim ne mogu da se poistovete. Rad tako postaje osnova samootuđenja: radnik „oseća sebe samo izvan rada, dok se u svom radu oseća izvan sebe. On je kod kuće kada ne radi, a kada radi nije kod kuće.“ (Marx 1961: 72) Pored toga, s razvojem kapitalističke ekonomije, radnik postaje (iako samo formalno) „slobodni vlasnik“ „svoje“ radne snage, koju (za razliku od roba) može da stavi na raspolaganje kupcu na ograničeno vreme. To podrazumeva da on „mora stalno da se stara o svojoj radnoj snazi“ (o svojoj energiji, svojim sposobnostima), „kao o svom vlasništvu, kao o sopstvenoj robi.“⁴ (Marx: 1906, Vol 1: 186) I to vodi ka osećanju odvojenosti od tela, koje se tako postvaruje, svodi na predmet s kojim se osoba više neposredno ne poistovećuje.

Slika radnika koji se slobodno otuđuje od sopstvenog rada ili koji se sa sopstvenim telom suočava kao s kapitalom, koji može da isporuči na najbolju ponudu, odgovara radničkoj klasi već oblikovanoj kapitalističkom radnom disciplinom. Ali, tek u drugoj polovini XIX veka možemo da uočimo taj tip radnika – skromnog, razboritog, odgovornog, ponosnog što ima sat (Thompson 1964) i spremnog da u nametnutim uslovima kapitalističkog oblika proizvodnje vidi „samoočigledne prirodne zakone“ (Marx 1909, Vol.1: 809) – koji oličava kapitalističku utopiju i koji je Marksu služio kao referentna tačka.

U periodu prvobitne akumulacije situacija je bila radikalno drugačija; nova buržoazija je tada otkrila da „oslobođenje radne snage“ – to jest, proterivanje seljaštva sa zajedničke zemlje – nije dovoljno da bi se osiromašeni proleteri primorali da prihvate nadničarski rad. Za razliku od Miltonovog Adama, koji je bio proteran iz raja i veselo prigrlio život posvećen radu,⁵ seljaci lišeni zemlje i osiromašene zanatlije nisu mirno prihvatili da rade za nadnicu. Često su radije postajali prosjaci, skitnice ili kriminalci. Stvaranje disciplinovane radne snage bilo je dug proces. U XVI i XVII veku, mržnja prema nadničarskom radu bila je tako intenzivna da su mnogi proleteri radije prihvatali rizik od vešala nego da se potčine novim radnim uslovima.⁶ (Hill 1975: 219–39)

Bila je to prva kriza kapitalizma, daleko ozbiljnija od svih trgovačkih kriza koje su ugrožavale temelje kapitalističkog sistema u ranoj fazi njegovog razvoja.⁷ Kao što je dobro poznato, odgovor buržoazije bilo je uspostavljanje prave vladavine terora, koji se nametao kroz pooštravanje kazni (naročito za prestupe protiv vlasništva), uvođenje „krvavih zakona“ protiv skitnica, koji su trebalo da vežu radnike za nametnute poslove, kao što su nekada kmetovi bili vezani za zemlju, i kroz sve veći broj pogubljenja. Samo u Engleskoj, tokom trideset osam godina vladavine Henrija VIII, bilo je obešeno 72.000 ljudi; i taj masakr se nastavio do kraja XVI veka. Tokom sedamdesetih godina XVI veka, 300 ili 400 „nitkova“ bilo je „raščerečeno na gubilištima, na ovom ili onom mestu, svake godine“. (Hoskins 1977: 9) Samo u Devonu i to samo 1598, bilo je obešeno sedamdeset četvoro ljudi. (Ibid.)

Ali, nasilje vladajuće klase nije se ograničavalo samo na represivne mere protiv prestupnika. Ono je ciljalo i na radikalnu transformaciju osobe, s namerom da kod proletarijata iskoreni svaki oblik ponašanja koji se opirao nametanju strožije radne discipline. Dimenzije tog napada vide se u civilnom zakonodavstvu koje je od sredine XVI veka počelo da se uvodi u Engleskoj i Francuskoj. Igre su bile zabranjene, naročito razni oblici kockanja, zato što su, pored toga što su bile beskorisne, kod ljudi podrivale osećanje odgovornosti i njihovu „radnu etiku“. Krčme su bile zatvorene, kao i javna kupatila. Golotinja se kažnjavala, kao i mnogi drugi „neproduktivni“ oblici seksualnosti i društvenosti. Bilo je zabranjeno piti, psovati i proklinjati.⁸

Taj opsežni proces društvenog inženjeringa bio je kontekst u kojem su počeli da se oblikuju novi koncept tela i nova politika prema telu. Novost je bila u tome što je telo napadnuto kao izvor svih zala, a opet bilo proučavano sa istom onom strašću koja je, u tom istom periodu, nadahnjivala istraživanje nebeskih tela.

Zašto je telo ima tako središnju ulogu u državnoj politici i intelektualnom diskursu? U iskušenju smo da odgovorimo kako je ta opsednutost telom bila odraz straha koji je proletarijat izazivao kod vladajuće klase.⁹ Bio je to strah koji bi svaki buržuj ili plemić, bez razlike, osetio kada bi se svuda gde bi pošao, ulicom ili na putovanju, našao opkoljen zastrašujućom gomilom, koja prosi ili se sprema da ga opljačka. Bio je to i strah onih koji su upravljali administracijom države, čija je konsolidacija bila stalno ugrožavana – ali i podsticana – rizikom od pobuna i društvenih nemira.

To, međutim, nije sve. Ne smemo zaboraviti da je prosjački i buntovni proletarijat – zbog koga su bogati morali da putuju kočijama ili da idu na spavanje s dva pištolja ispod jastuka – bio isti onaj subjekt koji se sve više opažao kao izvor svog bogatstva. Bio je to isti onaj proletarijat za koji su merkantilisti, prvi ekonomisti kapitalističkog društva, uporno ponavljali (iako ne bez skrivenih namera) „što više, to bolje“ i često prigovarali zbog toga što se previše tela traći na vešalima.¹⁰

Trebalo je da prođe mnogo decenija da bi koncept vrednosti rada ušao u panteon ekonomske misli. Ali to da je rad („radinost“), više nego zemlja ili bilo koje drugo „prirodno bogatstvo“, glavni izvor akumulacije, bilo je dobro znana istina u vreme kada su, zbog niskog nivoa tehnološkog razvoja, ljudska bića bila najvažniji proizvodni resurs. Kao što je rekao Tomas Mun (sin londonskog trgovca, koji se držao merkantilističkog stanovišta):

„… znamo da nam naša prirodna blaga ne donose toliku korist kao naša radinost… Naime, gvožđe iz rudnika ne vredi mnogo, kada se uporedi s poslovima i koristima koje se od njega dobijaju kada se iskopa, obradi, transportuje, kupuje, prodaje, izliva u oružje, u muskete… kada se pretopi u sidra, zavrtnje, klinove, eksere i tome slično, koji se koriste za brodove, kuće, zaprege, kočije, plugove i druga oruđa.“ (Thomas Mun, u Abbot 1946: 2)

Čak i Šekspirov Prospero insistira na toj ključnoj ekonomskoj činjenici, u malom govoru o vrednosti rada, koji je održao pred Mirandom, pošto je ova pokazala svoju krajnju zgađenost Kalibanom.