Slivija Federiči

Ako se u obzir uzmu i one koje su bile obešene, Barstou zaključuje da je ubijeno najmanje 100.000 žena, ali dodaje da su one koje su umakle toj sudbini bile „upropašćene za ceo život“, zato što su ih, pošto su jednom bile optužene, „podozrenje i loša volja pratili do groba“. (Ibid.)

I dok se kontroverza oko razmera lova na veštice nastavlja, Midelfort i Larner su izneli neke regionalne procene. Midelfort (1972) je utvrdio da su u jugozapadnoj Nemačkoj spaljeno najmanje 3.200 veštica i to samo između 1560. i 1670, u periodu kada „nisu više spaljivane samo po jedna ili dve veštice već na desetine i stotine“. (Lea 1922: 549) Kristina Larner (1981) procenjuje da je u Škotskoj, između 1590. i 1640, pogubljeno 4.500 žena; ali i ona smatra da bi broj morao biti mnogo veći, zato što je pravo na lov na veštice bilo preneto na lokalne sudije, koji nisu imali samo odrešene ruke već nisu morali da vode ni zapisnike.

4. Dve feminističke autorke – Starhok i Marija Mis – stavile su lov na veštice u kontekst prvobitne akumulacije i došle do zaključaka vrlo sličnih onima iz ove knjige. U knjizi Dreaming the Dark (1982) Starhok je povezala lov na veštice sa oduzimanjem zajedničkih dobara od evropskih seljaka, socijalnim posledicama inflacije cena izazvane prilivom američkog zlata i srebra u Evropu i usponom profesionalne medicine. Takođe je primetila:

„(Veštice) više nema… (ali) Strahovi i sile protiv kojih se borila za svog života, žive i dalje. Dovoljno je da prelistamo novine i pročitamo iste optužbe protiv dokone sirotinje… Prisvajanje se premestilo u Treći svet… uništavanje kultura, pljačkanje resursa zemalja i ljudi… Ako uključimo radio, čućemo pucketanje lomače… Ali, nastavlja se i borba.“ (Starhwak 1997: 218–9)

I dok Strahok istražuje lov na veštice uglavnom u kontekstu uspona tržišne ekonomije u Evropi, Marija Mis u knjizi Patriarchy and Accumulation on a World Scale (1986) povezuje lov na veštice sa procesom kolonizacije i sve većom dominacijom nad prirodom, karakterističnim za napredovanje kapitalizma. Ona smatra da je lov na veštice bio deo pokušaja nove kapitalističke klase da uspostavi kontrolu nad produktivnim kapacitetom žena, pre svega nad njihovom generativnom moći, u kontekstu nove polne i internacionalne podele rada, utemeljene na eksploataciji žena, kolonija i prirode. (Mies 1986: 69–70; 78–88)

5. Još od poznog Rimskog carstva, vladajuća klasa je s podozrenjem gledala na magiju, kao na deo ideologije robova i instrument neposlušnosti. Pjer Doke navodi Kolumelinu (Columella) De re rustica, delo rimskog agronoma iz pozne Republike, koji opet citira Katoa (Cato), koji kaže kako bliskost sa astrolozima, gatarama i čarobnjacima treba držati pod kontrolom, zato što opasno utiču na robove. Kolumela savetuje da villicus (nadzornik) „ne treba da prinosi žrtve bez odobrenja gospodara. On ne treba da se viđa ni sa gatarama, niti sa čarobnjacima, s te dve sorte ljudi koji neuke duše truju neosnovanim praznoverjem.“ (Navedeno u Dockès 1982: 213)

6. Doke navodi sledeći odlomak iz dela Žana Bodena, Les Six livres de la République (1576): „Arapi su stekli moć tek na taj način (kada su dali ili obećali slobodu robovima). Naime, čim je kapetan Omar, jedan od Mehmetovih zapovednika, obećao slobodu robovima koji su ga sledili, privukao ih je toliko da je za nekoliko godina postao gospodar celog Istoka. Glasine o slobodi i osvajanjima koja su izveli robovi, raspalile su srca robova u Evropi, tako da su se i oni latili oružja, prvo u Španiji 781, a zatim u kraljevstvu za vreme Karla Velikog i Luja Pobožnog, što se može videti po ukazima iz tog vremena donetim protiv zavera među robovima… Taj plamen je odjednom izbio i u Nemačkoj, gde su robovi, lativši se oružja, nasrnuli na imanja prinčeva, kao i na gradove, tako da je čak i Luj, kralj Nemaca, bio prisiljen da okupi sve svoje snage da bi ih skršio. To je, malo po malo, primoralo hrišćane da olakšaju služenje i oslobode robove, zadržavši samo neke corvées (obavezni rad)…“ (Navedeno u Dockes 1982: 237)

7. Za najvažniji tekst koji dokumentuje toleranciju crkve prema magijskim verovanjima smatra se Canon Episcopi (X vek), koji naziva „nevernicima“ one koji veruju u demone i noćne letove, tvrdeći da su takve „iluzije“ delo đavola. (Russell) Međutim, u svom istraživanju lova na veštice u jugozapadnoj Nemačkoj, Erik Midelfort osporava ideju da je crkva u srednjem veku bila skeptična i tolerantna prema veštičarenju. Naročito je bio skeptičan prema tumačenju Canon Episcopi, za koji je smatrao da govori suprotno onome što mu je bilo pripisivano. Naime, na osnovu toga što je autor Canona napao verovanje u magiju ne bi trebalo da zaključimo kako je crkva tolerisala magijske prakse. Prema Midelfortu, stav Canona je bio isti kao i stav koji je Crkva imala sve do XVIII veka. Crkva je osuđivala verovanje da su magijska dela moguća, zato što je u njemu videla manihejsku jeres, koja je vešticama i đavolima pridavala božanske moći. Čak je smatrala i da je one koji se bave magijom ispravno kažnjavati, zato što neguju zlu volju i svrstavaju se uz đavola. (Midelfort 1975: 16–19)

Midelfort naglašava da je čak i u Nemačkoj iz XVI veka sveštenstvo insistiralo na tome da ne treba podsticati verovanje u moć đavola. Ali, on ukazuje da se (a) na većini suđenja koja su pokrenule i vodile sekularne vlasti nije marilo za teološke distinkcije; (b) da je i među sveštenstvom razlika između „zle volje“ i „zlog postupanja“ nije imala mnogo praktičnih posledica, budući da su na kraju i mnogi sveštenici preporučivali da veštice treba kažnjavati smrću.

8. Monter (1976), str. 18. Sabat se u srednjovekovnoj literaturi prvi put pojavljuje polovinom XV veka. Rosel Houp Robins piše:

„Rani demonolog Johanes Najder (Johanned Neider, 1435) nije znao za Sabat, ali anonimni francuski trakt Errores Gazariarum (1459) donosi detaljan prikaz ’sinagoge’. Nikolas Žaker (Nicholas Jaquier), oko 1458, koristi reč ’sabat’, iako je njegov prikaz ostao na nivou skice; ’sabat’ se javlja i u izveštaju o progonu veštica u Lionu 1460… do XVI veka, Sabat je postao sastavni deo veštičarenja.“ (Rossell Hope Robbins 1959: 415)

9. Suđena vešticama bila su skupa, pošto su mogla da traju mesecima i budu izvor prihoda za mnoge ljude. (Robbins 1959: 111) Isplate za „usluge“ i uključene osobe – sudiju, hirurga, mučitelja, pisara, stražare – uključujući hranu i vino za njih, besramno su uključeni u zapisnike sa suđenja, pored troškova pogubljenja i držanja veštica u zatvoru. Sledi račun za jedno suđenje u škotskom gradu Kirkaldiju, iz 1636 (Robbins 1959: 114):

	Funti	Šilinga	Penija
Za deset tovara uglja, za njihovo spaljivanje, pet maraka ili	3	6	8
Za jedno bure katrana		14
Za sukno, za njihovu odeću	3	10
Za njeno krojenje		8
Za odlazak do vlastelina u Finmaut, koji bi trebalo da vodi suđenje		6
Za dželatov trud	8	4
Za njegove troškove		16	4

Troškove suđenja plaćali su rođaci žrtve, a „ako je žrtva bila bez prebijene pare“, pokrivali su ih žitelji grada ili vlastelin. (Robbins, ibid.) Videti, između ostalog, i Robert Mandrou (1968: 112) i Christina Larner (1983: 115)

10. H. R. Trevor-Roper piše: „(Lov na veštice) su podsticali kultivisane pape iz doba renesanse, veliki protestantski reformatori, sveci kontrareforamcije, naučnici, pravnici i sveštenici… Ako su ta dva veka bili doba svetlosti, onda moramo priznati da je, u tom pogledu, mračni vek bio makar civilizovaniji…“ (Trevor-Roper 1967: 122ff)

11. Cardini 1989: 13–16; Prosperi 1989: 217ff; Martin 1989: 32. Kao što Rut Martin piše o delovanju Inkvizicije u Veneciji: „Poređenje broja smrtnih kazni koje su doneli Inkvizicija, odnosno civilni sudovi, koje je izveo (P. F.) Grendler, navelo ga je da zaključi kako je ’italijanska Inkvizicija bila mnogo suzdržanija od civilnih sudova’, a da su za ’venecijansku Inkviziciju bili karakteristični lakše kazne i globe, pre nego surovost’, što je zaključak koji potvrđuju novija istraživanja mediteranske Inkvizicije E. W. Montera… Kada je reč o suđenjima u Veneciji, kazna nisu bili ni pogubljenje, niti mučenje, a služenje na galijama je bilo retkost. Retko su određivane i duge zatvorske kazne, a ako bi i bile donete, slično kao i progonstvo, često su posle kraćeg vremena bile ukidane… Na molbe zatvorenika da ih prebace u kućni pritvor, zbog lošeg zdravlja, takođe se gledalo blagonaklono.“ (Martin 1989: 32–33)

12. Ima dokaza i o značajnoj promeni u težini određenih optužbi, prirodi zločina koji su se obično vezivali za veštičarenje, i socijalnom sastavu tužilaca i optuženih. Možda najvažnija promena jeste to što je u ranoj fazi progona (na suđenjima iz XV veka) veštičarenje uglavnom bilo viđeno kao kolektivni zločin, koji se ogledao u masovnim okupljanjima i organizovanju, dok je do XVI veka počelo da se shvata kao individualni zločin, kao zli zanat, za koji su se specijalizovale izolovane veštice – što je bio znak sloma komunalnih veza, koji su doneli sve veća privatizacija zemlje i širenje komercijalnih odnosa u tom periodu.

13. Nemačka je bila izuzetak u tom obrascu, budući da je lov na veštice tamo pogađao mnoge pripadnike buržoazije, uključujući i članove gradskih veća. U Nemačkoj je glavni razlog za takav progon verovatno bila konfiskacija vlasništva, ako se ima u vidu činjenica da je ona tamo dostigla proporcije nezabeležene u drugim zemlja, osim u Škotskoj. Ipak, prema Midelfortu, legalnost tih konfiskacija bila je kontroverzna; a čak i u slučaju imućnih porodica, nije bilo oduzeto više od trećine poseda. Midelfort dodaje kako „nema sumnje da je (i u Nemačkoj) većina pogubljenih ljudi bila siromašna.“ (Midelfort 1972: 164–169)

14. Ozbiljna analiza odnosa između promena u raspolaganju zemljom – pre svega privatizacije zemlje – i lova na veštice, još uvek nedostaje. Alan Makfarlejn, koji je prvi ukazao na značajnu vezu između ograđivanja zemlje u Eseksu i lova na veštice u istoj oblasti, kasnije je to sam osporio. (Macfarlane 1978) Ali, veza izvan te dve pojave je izvan svake sumnje. Kao što smo videli (drugo poglavlje), privatizacija zemlje bila značaj faktor – koji je delovao direktno i indirektno – u pauperizaciji kroz koju su žene prošle u periodu kada je lov na veštice poprimio masovne razmere. Čim je zemlja bila privatizovana i razvilo se tržište zemljom, žene su postale ranjive na dvostruko prisvajanje: od strane imućnih kupaca zemlje i od strane svojih muških srodnika.

15. Međutim, kako se lov na veštice širio, razlika između profesionalne veštice i onih koji su joj se obraćali za pomoć ili se bavili magijskim praksama, bez posebnih pretenzija na stručnost, počela je da bledi.

16. I Midelfort uočava vezu između revolucije cena i progona veštica. U osvrtu na eskalaciju suđenja vešticama u jugozapadnoj Nemačkoj posle 1620, on piše:

„U godinama 1622–1623. došlo je do potpunog sloma kovanog novca. Novac je bio toliko obezvređen, da su cene probile sve granice. Pored toga, rast cena hrane nije zavisio od monetarne politike. Godina 1625. donela je hladno proleće i lošu žetvu, od Vircburga i Vitemberga, do cele doline Rajne. Iduće godine, dolinu Rajne pogodila je glad… Takvi uslovi su, sami po sebi, podigli cene visoko iznad onoga što su mnogi radnici mogli sebi da priušte.“ (1972: 123–24)

17. Le Roj Laduri piše: „Između tih mahnitih ustanaka (sic) (lova na veštice) i autentičnih narodnih pobuna, koje su u tim planinama takođe dostigle vrhunac oko 1580–1600, postojao je niz geografskih, hronoloških i ponekad familijarnih podudarnosti.“ (Le Roy Ladurie 1987: 208)

18. U opsednutosti Sabatom ili Sinagogom, kako su se mitska okupljanja veštica još nazivala, nalazimo potvrdu kontinuiteta između progona veštica i progona Jevreja. Kao jeretici i propagatori arapske mudrosti, Jevreji su bili smatrani za čarobnjake, trovače i obožavaoce đavola. Slici Jevreja kao đavolskih stvorenja doprinele su i priče koje su pratile praksu obrezivanja, koja je navodno bila način na koji su Jevreji simbolično ubijali decu. „Uvek iznova, Jevreji su (u mnogim komadima i crtežima) bili opisivani kao „đavoli iz pakla, neprijatelji ljudskog roda.“ (Trachtenberg 1944: 23) O vezi između progona Jevreja i lova na veštice, videti i Carlo Ginzburg, Ecstasies (1991), poglavlja 1 i 2.

19. Referenca na zaverenike iz „Bundschuh“, nemačkog seljačkog saveza iz Alzasa, čiji je simbol bila klompa, koji je devedesetih godina XV veka planirao ustanak protiv crkve i dvora. Fridrih Engels je o njima pisao da su se okupljali noću, na usamljenom brdu Hunher. (Engels 1977: 66)

20. Istoričar Lučijano Parineto smatra da je tema kanibalizma možda bila uvoz iz Novog sveta, budući da su se kanibalizam i obožavanje đavola stapali u izveštajima o „Indijancima“ koje su slali konkvistadori i njihovi crkveni saučesnici. Kao podršku toj tezi, Parineto navodi Compendim Maleficarum, Frančeska Marije Gvaca (Francesco Maria Guazzo, 1608), koji, po njemu, pokazuje da su u svojim prikazima veštica kao kanibala evropski demonolozi bili pod uticajem izveštaja iz Novog sveta. Ipak, veštice su u Evropi bile optuživane da žrtvuju decu đavolu mnogo pre osvajanja i kolonizacije Amerike.

21. Tokom XIV i XV veka, Inkvizicija je zbog veštičarenja optuživala žene, jeretike i Jevreje. Reč Hexerei (veštičarenje) prvi put se pojavljuje na suđenjima 1419–1420, u Lucernu i Interlakenu. (Russell 1972: 203)

22. Teza Margaret Marej je oživljena u novije vreme, usred obnavljanja zanimanja ekofeministkinja za odnos između žene i prirode u ranim matrifokalnim društvima. Među onima koji su u vešticama videle braniteljke drevnih ženski centriranih religija, koje su uzdizale reproduktivnu moć žena, nalazi se i Meri Kondren (Mary Condren). U svojoj knjizi Zmija i boginja (Serpent and Goddes, 1989), ona piše da je lov na veštice bio deo dugog procesa u kojem je hrišćanstvo istisnulo sveštenice starije religije, prvo tako što je tvrdilo da one svoje moći koriste za zle ciljeve, a kasnije tako što im je te moći osporavalo. (Condren 1989: 80–86) Jedna od njenih najzanimljivijih tvrdnji, u tom kontekstu, jeste ona o vezi između progona veštica i pokušaja hrišćanskih sveštenika da prisvoje ženske reproduktivne moći. Meri Kondren pokazuje kako su se sveštenici upuštali u pravo nadmetanje s „mudrim ženama“, izvodeći reproduktivna čuda, čineći jalove žene trudnim, menjajući pol rođenoj deci, izvodeći natprirodne abortuse i konačno, ali ne i najmanje važno, starajući se o napuštenoj deci. (Condren 1989: 84–85)

23. Do sredine XVI veka, većina evropskih zemalja počela je da redovno prikuplja demografske podatke. Godine 1560, italijanski istoričar Frančesko Gvikjardini (Francesco Guicciardini) čudio se kada je čuo da vlasti u Antverpu i Holandiji generalno, ne prikupljaju demografske podatke, osim u slučaju „hitne potrebe“. (Helleiner 1958: 1–2) Do XVII veka, sve države u kojima se vodio lov na veštice počele su da podstiču rast populacije. (Ibid.: 46)

24. Monika Grin (Monica Green), međutim, dovodi u pitanje ideju da je u srednjem veku postojala stroga polna podela medicinskog rada, u kojoj su muškarci bili isključeni iz nege o ženama, a naročito iz ginekologije i akušerstva. Ona tvrdi i da su žene, iako u manjem broju, bile prisutne širom medicinske zajednice, ne samo kao babice već i kao lekarke, apotekarke, berberi-hirurzi. Grin dovodi u pitanje uvreženu ideju da su vlasti posebno proganjale babice, i da se veza između lova na veštice i isključivanja žena iz medicinske profesije može pronaći još u XIV i XV veku. Ona tvrdi da su ograničenja nametnuta njihovoj praksi bila ishod mnogih socijalnih tenzija (na primer, u Španiji, između hrišćana i muslimana) i dok se sve veća ograničenja tih praksi mogu dokumentovati, razlozi koji su stajali iza toga ne mogu. Ona priznaje da je glavna briga iza tih ograničenja bila „moralne“ prirode; to jest, da se odnosila na shvatanje ženskog karaktera. (Green 1989: 435ff)

25. Žak Želi (Jacques Gélis) piše da „država i crkva tradicionalno nisu verovale ženama, čija je praksa često ostajala tajna, uronjena u magiju, ako ne i u veštičarenje, i koja je svakako mogla računati na podršku ruralne zajednice.“ (L’État et L’Église se méfient traditionnellement de cette femme dont la pratique reste souvent secrète empreinte de magie voire de sorcellerie et qui dispose au sein de la communauté rurale une audience certaine.) On dodaje da je iznad svega bilo nužno slomiti umešanost, stvarnu ili izmišljenu, sages femmes u zločine kao što su abortus, čedomorstvo i napuštanje dece. (Gélis, 1977: 927ff) Prvi ukaz koji je regulisao aktivnost sages femmes u Francuskoj donet je u Strazburu, krajem XVI veka. Do kraja XVII veka, sage femmes su bile stavljene pod državnu kontrolu i služile kao reakcionarna sila u kampanjama kojima je vlast sprovodila moralne reforme. (Gélis 1977)

26. To može da objasni zašto kontraceptivna sredstva, koja su se široko koristila u srednjem veku, nestaju u XVII veku, opstajući samo u miljeu prostitucije, da bi s ponovnim izlaskom na scenu bila data u ruke muškarcima, tako da žene nisu mogle da ih koriste bez njihovog dopuštenja. Tačnije, dugo vremena, jedino kontraceptivno sredstvo koje je nudila buržoaska medicina bio je kondom. „Kanija“ se u Engleskoj pojavljuje u XVII veku, a jedno od prvih pominjanja bilo je u Dnevniku Džejmsa Bosvela (James Boswell, Diary, 1762–1763, navedeno u Helleiner 1958: 94)

27. Godine 1556, Anri II je doneo zakon koji je tretirao kao ubicu svaku ženu koja bi krila trudnoću i koja bi rodila mrtvo dete. Sličan zakon je donet i u Škotskoj 1563. Sve do XVIII veka, čedomorstvo je u Evropi bilo kažnjavano smrću. U Engleskoj je, za vreme Protektorata, smrtna kazna bila propisana i za preljubništvo.

Napadu na reproduktivna prava žena i donošenju novih zakona koji su nadležnost za potčinjavanje žene prenosili na muža unutar porodice, moramo dodati i kriminalizaciju prostitucije, počevši od polovine XVI veka. Kao što smo videli (dugo poglavlje), prostitutke su bile izlagane užasnim kaznama, kao što je acabussade. U Engleskoj su bile žigosane usijanim gvožđem preko čela, znakom koji je podsećao na „đavolov beleg“, a bile su i bičevane i brijane do glave kao veštice. U Nemačkoj je prostitutka mogla biti udavljena, spaljena ili zakopana živa. I tamo su ih brijali do glave – kosa je smatrana za omiljeno boravište đavola. Ponekad bi im odsecali noseve, što je bila praksa arapskog porekla, kojom se kažnjavala „povreda časti“, a primenjivala se i na žene optužene za preljubu.

Kao i veštica, prostitutka se prepoznavala po „urokljivom oku“. Pretpostavljalo se da je seksualna nametljivost bila dijabolična i da je ženama davala magijsku moć. O odnosu između erosa i magije u renesansi, videti Ioan P. Couliano (1987).

28. Debata o prirodi polova počinje u kasnom srednjem veku, da bi se ponovo otvorila u XVII veku.

29. „Tu non pensavi ch’io locio fossi! (Možda ti znano nije da sam u logici vredan!)“, kikoće se đavo u Danteovom Paklu, dok grabi dušu pape Bonifacija VIII, koji je mislio da će umaći večnom ognju tako što će se kajati upravo u času dok čini svoja zlodela. (Božanska komedija, Pakao, pevanje XXVII, stihovi 118–121, preveo Mihovil Kombol.)

30. Sabotiranje seksualnog čina bilo je glavna tema i na tadašnjim sudskim većanjima o braku i razvodu, naročito u Francuskoj. Kao što primećuje Rober Mandru, muškarci su se toliko plašili da ih žene ne učine impotentnim, da su seoski sveštenici često zabranjivali ženama za koje se sumnjalo da znaju „kako da vežu čvor“ (navodno sredstvo za izazivanje muške impotencije) da prisustvuju venčanjima. (Mandrou 1968: 81–82, 391ff; Le Roy Ladurie 1974: 204–205; Lecky 1886: 100)

31. Ova priča se pojavljuje u nekoliko demonologija. Uvek se završava tako što muškarac otkriva štetu koja mu je naneta i prisiljava vešticu da mu vrati penis. Ona se penje s njim na vrh drveta, gde je u jednom gnezdu sakrila mnogo penisa; muškarac bira jedan, ali veštica primećuje: „Ne, taj je biskupov.“

32. Kerolin Merčant smatra da su ispitivanja i mučenja veštica poslužila kao model za metodologiju nove nauke, kako ju je definisao Fransis Bejkon:

„Dobar deo ikonografije koju je (Bejkon) koristio u opisivanju svojih naučnih ciljeva potiče iz sudnica, tako da prirodu tretira kao ženu koju treba mučiti mehaničkim sredstvima, što snažno sugeriše na suđenja vešticama i mehaničke naprave korišćene za njihovo mučenje. U jednom relevantnom delu, Bejkon kaže da se metod kojim se tajne prirode mogu otkriti može pronaći u ispitivanju tajni veštičarenja, koje je primenjivala Inkvizicija…“ (Merchant 1980: 168)

33. U tom kontekstu je značajno to što su veštice često optuživala deca. Norman Kon je taj fenomen tumačio kao pobunu mladih protiv starijih, naročito protiv roditeljskog autoriteta. (N. Cohn 1975; Trevor Roper 2000) Ali, treba razmotriti i druge faktore. Prvo, moguće je da je klima straha koja se vremenom raširila zbog lova na veštice bila odgovorna za veliko prisustvo dece među tužiocima, što je počelo da dolazi do izražaja u XVII veku. Važno je primetiti i da su one koje su bile optužene da su veštice uglavnom bile proleterske žene, dok su deca koja su ih optuživala često bila poslodavčeva. Zato možemo pretpostaviti da su deca bila izmanipulisana od strane svojih roditelja da podignu optužnice, čemu sama nisu bila sklona, kao što je to nesumnjivo bio slučaj na suđenjima vešticama u Salemu. Takođe moramo imati u vidu da je u XVI i XVII veku one imućnije sve više zabrinjavala fizička intimnost njihove dece s poslugom, pre svega s dadiljama, na koje se počelo gledati kao na izvor nediscipline. Familijarnost između gazdi i slugu koja je postojala u srednjem veku, nestala je sa usponom buržoazije, koja je formalno uvela egalitarnije odnose između poslodavaca i podređenih (na primer, smanjivanje razlika u načinu odevanja), ali koja u stvarnosti povećala fizičku i psihološku distancu između njih. U buržoaskom domaćinstvu gazda se više nije svlačio u prisustvu posluge, niti je spavao u istoj sobi s njima.

34. O nečemu što je zaista ličilo na Sabat, u kojem su se seksualni elementi i teme koje su evocirale klasni revolt mešali, videti prikaz Džulijana Kornvola (Julian Cornwall), koji je opisao pobunjenički logor koji su seljaci podigli u Norfoku 1549. Logor je izazvao veliko zgražavanje plemstva, koje je na njega gledalo kao na pravi Sabat. Kornvol piše:

„Ponašanje pobunjenika bilo je ocrnjeno u svakom pogledu. Pričalo se kako je logor postao Meka za raskalašne ljude iz cele zemlje… Grupe pobunjenika gomilale su zalihe i novac. Tri hiljade goveda, dvadeset hiljada ovaca, da ne spominjem svinje, perad, jelene, labudove i na hiljade bušela kukuruza, koji su dovukli i pojeli, kako se pričalo, za nekoliko dana. Ljudi čija je ishrana često bila oskudna i jednolična, uživali su u obilju mesa, a bilo je i mnogo razbacivanja. Sve je bilo utoliko slađe što je poticalo od zveri koje su i bile uzrok tako velike ozlojeđenosti.“ (Cornwall 1977: 147)