Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
148 
otpadak u bezmernom rasulu leda i crvenkastog kamenjara. "Dobro su nam poslu`ile", 
re~e on. Njegova privr`enost produ`avala se bez neskladnosti i na stvari, strpljive, 
svojeglave, pouzdane stvari koje smo koristili i na koje smo se navikli, stvari od kojih 
nam je zavisio `ivot. Bilo mu je `ao sanki. 
 
Te ve~eri, sedamdeset pete po redu na na{em putovanju, pedeset prvog dana na 
visoravni, harhahad anera, spustili smo se sa Gobrinskog leda na smrznutu morsku 
povr{inu Guten{kog zaliva. Ponovo smo putovali dugo i pozno, sve dok mrak nije pao. 
Vazduh je bio veoma hladan, ali bistar i miran, a ~ista ledena ploha, bez sanki koje 
bismo morali da vu~emo, prosto je mamila na{e skije. Kada smo podigli bivak te no}i, 
bilo je ~udno pomisliti, po{to smo polegali na po~inak, da se pod nama vi{e ne prote`e 
~itava milja leda, ve} samo nekoliko stopa, a onda slana voda. Ali nije bilo mnogo 
vremena za razmi{ljanje. Obedovali smo i zaspali. 
 
 
Ponovo je osvanuo vedar dan, ali bilo je u`asno hladno; temperatura je u zoru 
iznosila -40 stepeni. Bistar vazduh omogu}io nam je da na jugu vidimo liniju obale, 
mestimi~no izbo~enu {tr~avim jezicima gle~era, kako se pru`a prema jugu u gotovo 
pravoj crti. Najpre smo se dr`ali nje, i{av{i rubom zale|enog mora. Severni vetar 
pomogao nam je da se br`e kre}emo na skijama, sve dok nismo stigli naporedo sa 
ulazom u jednu dolinu izme|u dva visoka, narand`asta brda; iz tog klanca dopirao je 
tako silovit orkan, da nas je naprosto oborio s nogu. Oteturali smo se prema istoku, {to 
dalje od ravne morske povr{ine, gde smo bar ponovo mogli da se uspravimo i da 
nastavimo put." Gobrinski Led izbljuvao nas je iz svog `drela", rekoh. 
 
Narednog dana, linija obale, koja je u luku i{la prema istoku, jasno se mogla 
videti pravo pred nama. Sa na{e desne strane bio je Orgorein, ali je zato ta plavi~asta 
kriva ispred predstavljala Karhidu. 
 
Tog dana potro{ili smo poslednje trun~ice or{a i poslednje unce zrnevlja 
kadika; sada su nam preostale jo{ samo po dve unce gi{i-mi{ija i {est unci {e}era. 
 
Nisam u stanju da valjano opi{em te poslednje dane na{eg putovanja zato {to ne 
mogu da ih se celovito setim. Glad je kadra da izo{tri mo} opa`anja, ali ne i onda kada je 
prepletena sa izuzetnim zamorom; pretpostavljam da su sva moja ~ula bila veoma 
otupela. Se}am se da sam imao gr~eve od gladi, ali se ne se}am da sam patio zbog njih. 
Sve to vreme sam valjda jedino ose}ao, neodre|eno i maglovito, da sam oslobo|en, da 
sam ne{to savladao, ose}ao sam radost; isto mi se tako, neprestano, u`asno spavalo. 
Stigli smo do kopna dvanaestog, posle anera, s mukom pre{li preko smrznute obale i 
zaputili se u stenovitu sne`nu pusto{ guten{kog priobalja. 
 
Bili smo u Karhidi. Postigli smo svoj naum. Malo je nedostajalo da ceo 
poduhvat propadne, jer su nam se zalihe sasvim istro{ile. Za gozbu kojom smo proslavili 
dolazak imali smo na trpezi samo toplu vodu. Po{to smo ustali narednog jutra, odmah 
smo se dali u traganje za nekakvim putem, nekakvom naseobinom. To je pusta oblast i 
nismo imali njenu kartu. Ako je ovde i bilo puteva, oni su se nalazili ispod sne`nog 
pokrova debelog izme|u pet i deset stopa, tako da smo mogli da pre|emo preko vi{e 
njih, uop{te ne znaju}i za to. Nije bilo nikakvih znakova obra|ivanja tla. Tog dana smo 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
149 
tumarali na jug i zapad, kao i narednog, a predve~e drugog dana, kada smo ugledali neku 
svetlost kako sija na obronku jednog udaljenog brda kroz sumrak i koprenu retke 
susne`ice, nijedan od nas dvojice nije bio u stanju izvesno vreme da prozbori ni re~i. 
Samo smo stajali i zurili. Najzad, moj sadrug do|e do daha i promrmlja: "Je li to 
svetlost?" 
 
Suton je davno minuo kada smo se doteturali do karhidskog sela; satojalo se 
samo od jedne ulice izme|u tamnih ku}a sa visokim krovovima i sa snegom koji je bio 
nabijen i nagomilan do visine zimskih vrata. Zaustavili smo se kod kr~me, kroz ~ije je 
uske prozorske kapke dopirala, u provalama, zracima i strelama, `uta svetlost koju smo 
videli sa naspramnih, zimom opto~enih brda. Otvorili smo vrata i u{li unutra. 
 
Bio je odsordni aner, osamdeset prvi dan na{eg putovanja; jedanaest dana smo 
prekora~ili rok koji je Estraven predvideo. Ali zato je on ta~no procenio zalihe hrane: 
sedamdeset osam dana, najvi{e... Mera~ na sankama pokazao je da smo prevalili osam 
stotina ~etrdeset milja, ~emu bi jo{ trebalo dodati izvesnu razdaljinu koju smo pre{li 
poslednjih nekoliko dana. Veliki deo ovih milja otpao je na vijuganja i skretanja sa 
pravog puta; da je odista trebalo prevaliti osam stotina milja, to nam nikada ne bi po{lo 
za rukom; kada smo dobili ta~nu kartu, ustanovili smo da pulefensko dobro i ovo selo 
deli udaljenost manja od sedam stotina trideset milja. Sve te milje i dani vodili su preko 
nenastanjene, nemu{te pusto{i: ~itavih osamdeset jedan dan nismo imali nikog drugog do 
same sebe. 
 
U{li smo u veliku, prekomerno zagrejanu, sjajno osvetljenu prostoriju, punu 
hrane i mirisa hrane, ljudi i glasova ljudi. Uhvatio sam se za Estravenovo rame. Strana 
lica okrenula su se prema nama, strane o~i. Sasvim sam izgubio iz vida da postoji i neko 
ko ne li~i na Estravena. Bio sam u`asnut. 
 
U stvari, prostorija je bila prili~no mala, a gomila stranaca u njoj jedva ako je 
brojala sedam-osam ljudi, koji su, nesumnjivo, bili zakratko isto tako pometeni kao i ja. 
Niko, naime, ne dolazi u pokrajinu Kurkurast usred zime, sa severa, no}u. Me{tani su 
samo zurili i piljili, a svi glasovi su zamukli. 
 
Estraven prvi progovri jedva ~ujnim {apatom. "Molimo za gostoprimstvo 
pokrajine." 
 
Buka, galama, mete`, uzvrpoljenost, dobrodo{lica. 
 
"Do{li smo preko Gobrinskog leda." 
 
Nova buka, novi glasovi, pitanja; sjatili su se oko nas. 
 
"Da li biste se pobrinuli za mog prijatelja?" 
 
Mislio sam da sam to ja rekao, ali ipak je to u~inio Estraven. Neko me je 
smestio da sednem. Izneli su nam hranu; po~eli su da se brinu o nama, da nam uga|aju, 
da nam izra`avaju dobrodo{licu ku}i. 
 
Zaostale, svadljive, strasne, priglupe du{e, seljani sa siroma{ne zemlje - njihova 
velikodu{nost omogu}ila je da se na{e tegobno putovanje otmeno okon~a. Davali su i 
kapom i {akom. Nisu {krti~ili, niti zara~unavali. I tako je Estraven prihvatio ono {to su 
nam dali, kao lord me|u lordovima ili kao prosjak me|u prosjacima, ~ovek koji je 
ponovo me|u svojima. 

---